Столеће атентата на владаре

Оправдан jе закључак да ризичност државништва ниjе занемарљива, поготово у земљама где политичка страст лако плане у фанатизам.

Ha смени 19. и 20. столећа на десетине знаменитих личности пале су као жртве атентата, од тога више од половине у Европи. Осим већ споменутих Карлоса I и Умберта I, не можемо a да не споменемо српски краљевски пар Обреновић, затим грчког краља Ђорђа, аустриjску царицу Елизабету, француског председника Карноа… Што би рекао холандски новинар и историчар Хом Ведман: „Владарски je живот понекад рискантан.” У свом чланку у „Ниусблад ван хет Норден” од 4. jула 1989. он набраjа разна политичка убиства, од Вилема Оранског до Алда Мора и Улофа Палмеа:

„Већина атентата око 1900. била jе дело националиста и анархиста. Понекад, као што je то био случаj у Србиjи, присталице супарничких династиjа стекле су обичаj да антипатичним претендентима на престо одузму живот. У наjпознатиjе жртве терористичког насиља спадаjу jедан руски цар, jедан француски председник, jедан шпански премиjер, jедан амерички председник и jедна аустриjска царица, чувена Сиси. Италиjански краљ Умберто je jедном новинару на његово питање да ли своj живот живи са зебњом у срцу одговорио: – Атентати су професионални ризик крунисаних глава; коме то ниjе пo вољи нека бира друго занимање.”

Такво jедно набраjање политичких убистава заправо je jош много раниjе обjављено у штампи. „Телеграф” je 24. октобра 1929. обjавио чланак поводом (неуспелог) атентата на италиjанског престолонаследника Умберта са речитим насловом „Дуг списак повећан jош jедним именом. Столеће атентата на владаре. Ризичност државништва”. Наводећи дугачак списак успелих и неуспелих атентата (од тo­гa чак четири на британску краљицу Викториjу), као и њихове последице, аутор износи теориjу о узроку великог броjа атентата на Балкану. Реч je о, пo њему, разлици у темпераменту:

„На Балкану je броj заиста био велик. Осврнућемо се само на убиjене: два турска султана (Селим III и Абдул Азиз). Два српска краља, црногорски кнез Данило и грчки краљ Ђорђе страдали су од руку убица.

Подсетимо се, на краjу, jош и француског председника Карноа и америчких председника Линколна, Гарфилда и Макинлиjа као жртава атентата, да не говоримо о jужноамеричким председницима. Имаjући све ово на уму, заиста je оправдан закључак да ризичност државништва нипошто ниjе занемарљива, поготову у земљама где политичка страст лако плане у фанатизам.”

Оваj несрећни низ наставља се и у наше време. Алдо Моро je убиjен из политичких разлога. Улоф Палме такође, исто тако Салвадор Аљенде. Да не заборавимо холандског политичара Пима Фортаjна (2002), a поготову не Зорана Ђинђића (2003). Међутим, све то ниjе за непосредно поређење с атентатом 1914. Данашњи системи моћи засад делуjу постоjаниjе. Или можда jедноставно jош нису довољно трули. Кад смо већ код трулости, та се реч веома често jавља у експресионистичкоj поезиjи. A ако се дух времена игде огледа, ондаjе то у уметности. Очигледно да je ипак нешто било труло у царевини и краљевини. Ако je веровати тадашњим извештаjима и анализама,у предвечерjе Првог светског рата владао je Untergangsstimmung, односно очаjнички весело расположење типа „после нас потоп”. Знам то из сопственог искуства коjе сам описала у свом дневнику током бомбардовања 1999. У Паризу се лумповало и плесало, као што се може видети из писања штампе о том времену („Vragenvan de dah”, 1.jануар 1918):

„После коњичких трка у Лонгшану одлазило се на танго у плесне салоне. Била je то весела сезона. Парсифал се слушао на француском, Тристан на немачком, италиjанска опера на италиjанском a руска опера на руском, одлазило се на руски балет, на балове под маскама где су се наjвиђениjе даме преоблачиле у султаниjе и сликале за илустроване часописе. Аристократске удовице ишле су на часове латино плеса, a свака жена од укуса фарбала се у плаво.”

Оваj цитат подсећа на носталгиjу холандско-фламанског писца Бена Барнарда за Двоjном монархиjом, империjом коjа се на немачком скраћено називала К. у. К, или шаљиво Каканиjа. У интервjуу коjи нам je дао изразио jуjе на своj особити разиграни начин:

„Moja носталгиjа за Каканиjом… моjа чежња за рукољубом… Где ме нађосте!

Знате, ja се више разумем у старомодну учтивост, кафане и литерарне проширене реченице него у државна уређења.

Учтивост обухвата претпрошли век, са своjим лажним сексуалним моралом, са своjим огромним сталешким разликама, сиромаштвом, мизерабилизмом. За свим тим ja не чезнем. Али било je елемената у том свету коjи би нам данас добро дошли: игра етикете коjа ми je дража од данашње немилосрдне искрености, осећаj за традициjу, наслеђе, стечено уређење ствари… не заборавите да je свет Двоjне монархиjе – К. у. К. – представљао наставак пререволуционарног света коjи je тако радикално прекинут у Францускоj.”

Наставиће се

Пише: Јелица Новаковић и Свен Петерс

Књига се може наручити од издавача: CLIO, Господар Јованова 63, Београд, тел. 011/3288-471, 3035-696, e-mail: [email protected], саjт: www.clio.rs

Извор: Политика, петак 02. октобар 2015., стр. 24

Везане виjести:

Фељтон: Последице jедног пуцња (1)

Фељтон: Последице jедног пуцња (2)

Фељтон: Последице jедног пуцња (4)

Фељтон: Последице jедног пуцња (5)

Фељтон: Последице jедног пуцња (6)

Фељтон: Последице jедног пуцња (7)

Фељтон: Последице jедног пуцња (8)

Фељтон: Последице jедног пуцња (9)

Фељтон: Последице jедног пуцња (10)

Фељтон: Последице jедног пуцња (11)

Фељтон: Последице jедног пуцња (12)

Фељтон: Последице jедног пуцња (13)

Фељтон: Последице jедног пуцња (14)

Фељтон: Последице jедног пуцња (15)

Први свjетски рат – Јадовно 1941.