Stoleće atentata na vladare

Datum objave: petak, 9 oktobra, 2015
Veličina slova: A- A+
Atentat u Sarajevu
Atentat u Sarajevu

 

Opravdan je zaključak da rizičnost državništva nije zanemarljiva, pogotovo u zemljama gde politička strast lako plane u fanatizam.

Ha smeni 19. i 20. stoleća na desetine znamenitih ličnosti pale su kao žrtve atentata, od toga više od polovine u Evropi. Osim već spomenutih Karlosa I i Umberta I, ne možemo a da ne spomenemo srpski kraljevski par Obrenović, zatim grčkog kralja Đorđa, austrijsku caricu Elizabetu, francuskog predsednika Karnoa… Što bi rekao holandski novinar i istoričar Hom Vedman: „Vladarski je život ponekad riskantan.” U svom članku u „Niusblad van het Norden” od 4. jula 1989. on nabraja razna politička ubistva, od Vilema Oranskog do Alda Mora i Ulofa Palmea:

„Većina atentata oko 1900. bila je delo nacionalista i anarhista. Ponekad, kao što je to bio slučaj u Srbiji, pristalice suparničkih dinastija stekle su običaj da antipatičnim pretendentima na presto oduzmu život. U najpoznatije žrtve terorističkog nasilja spadaju jedan ruski car, jedan francuski predsednik, jedan španski premijer, jedan američki predsednik i jedna austrijska carica, čuvena Sisi. Italijanski kralj Umberto je jednom novinaru na njegovo pitanje da li svoj život živi sa zebnjom u srcu odgovorio: – Atentati su profesionalni rizik krunisanih glava; kome to nije po volji neka bira drugo zanimanje.”

Takvo jedno nabrajanje političkih ubistava zapravo je još mnogo ranije objavljeno u štampi. „Telegraf” je 24. oktobra 1929. objavio članak povodom (neuspelog) atentata na italijanskog prestolonaslednika Umberta sa rečitim naslovom „Dug spisak povećan još jednim imenom. Stoleće atentata na vladare. Rizičnost državništva”. Navodeći dugačak spisak uspelih i neuspelih atentata (od to­ga čak četiri na britansku kraljicu Viktoriju), kao i njihove posledice, autor iznosi teoriju o uzroku velikog broja atentata na Balkanu. Reč je o, po njemu, razlici u temperamentu:

„Na Balkanu je broj zaista bio velik. Osvrnućemo se samo na ubijene: dva turska sultana (Selim III i Abdul Aziz). Dva srpska kralja, crnogorski knez Danilo i grčki kralj Đorđe stradali su od ruku ubica.

Podsetimo se, na kraju, još i francuskog predsednika Karnoa i američkih predsednika Linkolna, Garfilda i Makinlija kao žrtava atentata, da ne govorimo o južnoameričkim predsednicima. Imajući sve ovo na umu, zaista je opravdan zaključak da rizičnost državništva nipošto nije zanemarljiva, pogotovu u zemljama gde politička strast lako plane u fanatizam.”

Ovaj nesrećni niz nastavlja se i u naše vreme. Aldo Moro je ubijen iz političkih razloga. Ulof Palme takođe, isto tako Salvador Aljende. Da ne zaboravimo holandskog političara Pima Fortajna (2002), a pogotovu ne Zorana Đinđića (2003). Međutim, sve to nije za neposredno poređenje s atentatom 1914. Današnji sistemi moći zasad deluju postojanije. Ili možda jednostavno još nisu dovoljno truli. Kad smo već kod trulosti, ta se reč veoma često javlja u ekspresionističkoj poeziji. A ako se duh vremena igde ogleda, ondaje to u umetnosti. Očigledno da je ipak nešto bilo trulo u carevini i kraljevini. Ako je verovati tadašnjim izveštajima i analizama,u predvečerje Prvog svetskog rata vladao je Untergangsstimmung, odnosno očajnički veselo raspoloženje tipa „posle nas potop”. Znam to iz sopstvenog iskustva koje sam opisala u svom dnevniku tokom bombardovanja 1999. U Parizu se lumpovalo i plesalo, kao što se može videti iz pisanja štampe o tom vremenu („Vragenvan de dah”, 1.januar 1918):

„Posle konjičkih trka u Longšanu odlazilo se na tango u plesne salone. Bila je to vesela sezona. Parsifal se slušao na francuskom, Tristan na nemačkom, italijanska opera na italijanskom a ruska opera na ruskom, odlazilo se na ruski balet, na balove pod maskama gde su se najviđenije dame preoblačile u sultanije i slikale za ilustrovane časopise. Aristokratske udovice išle su na časove latino plesa, a svaka žena od ukusa farbala se u plavo.”

Ovaj citat podseća na nostalgiju holandsko-flamanskog pisca Bena Barnarda za Dvojnom monarhijom, imperijom koja se na nemačkom skraćeno nazivala K. u. K, ili šaljivo Kakanija. U intervjuu koji nam je dao izrazio juje na svoj osobiti razigrani način:

„Moja nostalgija za Kakanijom… moja čežnja za rukoljubom… Gde me nađoste!

Znate, ja se više razumem u staromodnu učtivost, kafane i literarne proširene rečenice nego u državna uređenja.

Učtivost obuhvata pretprošli vek, sa svojim lažnim seksualnim moralom, sa svojim ogromnim staleškim razlikama, siromaštvom, mizerabilizmom. Za svim tim ja ne čeznem. Ali bilo je elemenata u tom svetu koji bi nam danas dobro došli: igra etikete koja mi je draža od današnje nemilosrdne iskrenosti, osećaj za tradiciju, nasleđe, stečeno uređenje stvari… ne zaboravite da je svet Dvojne monarhije – K. u. K. – predstavljao nastavak prerevolucionarnog sveta koji je tako radikalno prekinut u Francuskoj.”

Nastaviće se

Piše: Jelica Novaković i Sven Peters

Knjiga se može naručiti od izdavača: CLIO, Gospodar Jovanova 63, Beograd, tel. 011/3288-471, 3035-696, e-mail: forum@clio.rs, sajt: www.clio.rs

Izvor: Politika, petak 02. oktobar 2015., str. 24

Vezane vijesti:

Feljton: Posledice jednog pucnja (1)

Feljton: Posledice jednog pucnja (2)

Feljton: Posledice jednog pucnja (4)

Feljton: Posledice jednog pucnja (5)

Feljton: Posledice jednog pucnja (6)

Feljton: Posledice jednog pucnja (7)

Feljton: Posledice jednog pucnja (8)

Feljton: Posledice jednog pucnja (9)

Feljton: Posledice jednog pucnja (10)

Feljton: Posledice jednog pucnja (11)

Feljton: Posledice jednog pucnja (12)

Feljton: Posledice jednog pucnja (13)

Feljton: Posledice jednog pucnja (14)

Feljton: Posledice jednog pucnja (15)

Prvi svjetski rat – Jadovno 1941.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top