СТАРО ГРАЦКО ЈОШ ПЛАЧЕ ЗА УБИЈЕНИМ ЖЕТЕОЦИМА

Споменик страдалим српским жетеоцима и жртвама НАТО агресиjе из Старог Грацка

Како тврде мjештани, убице се слободно шетаjу селом и мjеркаjу парцеле у власништву породица убиjених…

Приредио: Неђељко ЗЕЈАК

Четрнаест Срба, мjештана Старог Грацка, код Липљана, измасакрирано jе на њиви 23. jула 1999. године док су сабирали жито да би преживjели.

Владика Теодосиjе каже да су они тиме уврштени у ред мученика цркве Христове, а његове риjечи, тjешећи jедни друге, понављаjу маjке, сестре, супруге, дjеца страдалника, као и остали чланови родбине и приjатељи.

Парастос, коjи се годинама служи у центру села, умjесто на гробљу, опомена jе за оне коjи су наручили и починили jедан од наjвећих злочина над Србима на Космету.

У овом селу, у коме су од 1924. до 1932. године насељени Херцеговци да буду на испомоћи чуварима старе српске границе, парастос jе пуних 16 година jедини догађаj у години.

Испред мермерне плоче са именима жетелаца и жртава НАТО напада окупљаjу се уцвиjељене маjке да, са насљедницима и удовицама, сузама „умиjу“ имена страдалника jер на гробље не излазе пошто Косовска полициjа и КФОР тврде да jе гробље – минирано!

У те њихове тврдње, као и наводе да се не знаjу наручиоци и починиоци злочина, нико у селу не вjеруjе.

У то сумњаjу Живићи, Јанићиjевићи, Марковићи, Кораћи, Одаловићи, Ћирковићи… Свих преосталих 250 од близу хиљаду Херцеговаца, колико их jе до злочина живjело у селу.

Терористичке власти, како их називаjу мjештани, претвориле су Старо Грацко (село у коjем су до 1999. године живjели наjбогатиjи Срби у централном диjелу Косова, па и шире) у симбол владавине безакоња и прашуме.

Како тврде мjештани, убице се слободно шетаjу селом и мjеркаjу парцеле у власништву породица убиjених.

Српска нога ниjе од момента злочина крочила на стотине хектара ораница у власништву страдалника.

Већина власника не зна ко сада њиве преорава, нити, у општини коjом владаjу окорjели припадници бивше терористичке ОВК, прихватаjу захтjеве мjештана да се уведе забрана кориштења те земље.

Мjештани нерадо говоре о злочинцима. Страхуjу, како каже Срни Љубица Живић, маjка убиjених Радета и Јовице, за животе немоћне и назаштићене дjеце, коjа већ схватаjу да су њихови очеви страдали само зато што су се одважили да – покупе жито да би преживjели.

Зна се да jе УНМИК полициjа 2007. године у сусjедном селу Велики Алаш ухапсила Малзума Битићиjа jер jе у његовоj кући пронађена документациjа коjа jе указивала да се ту налази штаб такозване ОВК и да jе он jедан од извршилаца масакра над жетеоцима.

Међутим, чувени „алиби“ (недостатак доказа), коjим се пред правосудним органима бране сви до jедног починиоци злочина над Србима, примиjењен jе и у његовом случаjу, па су УНМИК и Еулекс затворили случаj.

У селу, у коме мук и тишина одражаваjу немоћ и безнађе, ипак се надаjу да ће рука правде стићи злочинце и да ће, осим њих, одговарати и Бернар Кушнер, први цивилни администратор Косова и Метохиjе, у чиjе вриjеме jе масакр почињен.

Породице страдалника истичу да су стотинама пута давали изjаве о осумњиченима и да су тражили да се истрага заснуjе на Кушнеровом саслушању и на саслушању британског команданта КФОР-а, у чиjоj jе зони одговорности било Старо Грацко.

И данас их вриjеђа Кушнерова изjава да су „Албанци много страдали и да су ране свjеже и болне“, што су Срби схватили као правдање масакра.

Те речи Кушнер jе изговорио на дан сахране, даjуће гаранциjе да ће починиоци бити пронађени.

Понудио jе и награду од милион марака ономе ко доjави било какву информациjу о злочинцима.

Мjештани, међутим, вjеруjу да jе та награда припала управо ономе ко jе требало (а ниjе) да пред лице правде изведе Тачиjеве саборце одговорне за убиство Милована Јовановића, Јовице и Радована Живића, Андриjе Одаловића, Слободана, Миле, Новице и Момчила Јанићиjевића, Станимира и Бошка Ђекића, Саше и Љубише Цвеjића, Николе Стоjановића и Миодрага Тепшића.

Извор:

Везане виjести:

Процесуирање ратних злочина на Косову (4): Ужас у jами Волуjак

ЗЛОЧИН У „ПАНДИ“ ЈОШ ПЕЧЕ – Jadovno 1941.

поражаваjуће неоткривање криваца за злочин у ливадицама

Косово – Jadovno 1941.