Стари Брод – вечна рана

На Видовдан, а као да за такве ствари постоји какав други датум, ишао сам до Старог Брода – старе ране коју стара држава није признавала, а нова никако да је се сети. И док су свима пуне уши Сребренице и закона о порицању геноцида, нико да се сети овог места које је једно од најкрвавијих на овој планети.

У Старом Броду је српски народ доживео стравичну судбину. Пред усташком офанзивом 1942. године, десетине хиљада избеглица кренуло је према Србији. Како им је прелазак преко Дрине био блокиран од стране Италијана, један део избеглица кренуо је према Старом Броду и оближњим Милошевићима.

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 4. јула  2017. године.

Када би се само некако могле описати те гудуре, кланци, превоји, бездани, схватили бисте о каквом терену је реч. Народ је једино могао бити делимично сигуран поред обала Дрине. Управо на тим местима, Црна Легија са Францетићем на челу, започела је ствари које многи људи нису виђали ни у најгорим кошмарима.

Хиљаде Срба су изловљавали по том терену. Ко је страдао од метка, тај се сматрао правим срећником. Тих дана се по обали могло видели бљескање ножева. Били су ти одбљесци бројнији, него они од риба у Дрини. Каква само зверства памте литице у Старом Броду. Силовања, паљења, дављења, касапљења, дробљења, кидања… Ништа од најгорих начина убијања није изостало.

Жене су се саме убијале лупајући главе о камење само да их не ухвате крвници. Девојке су се држале за руке и заједно скакале у Дрину како не би биле силоване! Деца, као деца – плакала су! Које год је где заплакало, то му је било последње! Ако ли се које могло уздржати, можда је и преживело! Тако су говорили они који су неким чудом остали живи! Ако је који пиштољ залутао у руке Срба који су се тамо крили, а понеки метак остао у цеви, њега су трошили на себе и свој мир надајући се опроштају од Бога што су сами себи пресудили, јер нису хтели да чекају иживљавање!

Ножеви су се и даље беласали по шуми, а људи су падали у реку крвави, обешчашћени, па обезглављени. Замислите како су у својим зверствима усташки јуришници и локални Муслимани били маштовити! Верујем да је на те призоре и сам Ђаво затварао очи, иако није морао јер он није био навучен на идеју братства-јединства!

Пловећи поред тог места где је свака грана колац, свака стена ломиглава, свака литица скочидевојка, сваки одјек врисак, а сваки призор кошмар, једино смирује тишина нас са брода који смо занемели и у својим главама ту проживели судбину свог напаћеног народа. Иако сам сигуран да би неки Срби страдање ових 6000 људи порекли зарад зараде и додворавања, на палуби, тог дана, погледом сам ухватио сузу Захара Прилепина. Питање, за које сам сигуран да би га и он поставио, јесте – зашто ми, Срби, памтимо сва страдања осим наших?

С обзиром на предлоге оних нових закона, зашто ми не бисмо гласно рекли да се у Старом Броду догодио геноцид над Србима, па да видимо ко ће га порећи?!

Људи које изузетно поштујем и који су од поверења, причали су ми да су њихове баке сведочиле да је тих дана Дрина била црвена од српске крви која се код Старог Брода уливала у Дрину! Дубоко верујем у ту тврдњу.

Можда не бих погрешио ни када бих рекао да је Дрина једна велика вена Балкана, да је то крв међу литицама, касније помодрела од ужаса и позеленела од муке коју је видела у Старом Броду!

Када бисмо ми пустили по сузу за тим српским жртвама можда би и Дрина коначно постала река! Док Стари Брод и многа друга места српског страдања, барем нама, не постану значајнија од Сребренице, до тада ће нам на тим местима плакати само Руси, јер се они не боје да изразе своје поштовање и жаљење!

Аутор: Милан Ружић

https://youtu.be/JKwUGDYCfbQ

Извор: ИСКРА

Везане вијести: