Stari Brod – večna rana

Na Vidovdan, a kao da za takve stvari postoji kakav drugi datum, išao sam do Starog Broda – stare rane koju stara država nije priznavala, a nova nikako da je se seti. I dok su svima pune uši Srebrenice i zakona o poricanju genocida, niko da se seti ovog mesta koje je jedno od najkrvavijih na ovoj planeti.

U Starom Brodu je srpski narod doživeo stravičnu sudbinu. Pred ustaškom ofanzivom 1942. godine, desetine hiljada izbeglica krenulo je prema Srbiji. Kako im je prelazak preko Drine bio blokiran od strane Italijana, jedan deo izbeglica krenuo je prema Starom Brodu i obližnjim Miloševićima.

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 4. jula  2017. godine.

Kada bi se samo nekako mogle opisati te gudure, klanci, prevoji, bezdani, shvatili biste o kakvom terenu je reč. Narod je jedino mogao biti delimično siguran pored obala Drine. Upravo na tim mestima, Crna Legija sa Francetićem na čelu, započela je stvari koje mnogi ljudi nisu viđali ni u najgorim košmarima.

Hiljade Srba su izlovljavali po tom terenu. Ko je stradao od metka, taj se smatrao pravim srećnikom. Tih dana se po obali moglo videli bljeskanje noževa. Bili su ti odbljesci brojniji, nego oni od riba u Drini. Kakva samo zverstva pamte litice u Starom Brodu. Silovanja, paljenja, davljenja, kasapljenja, drobljenja, kidanja… Ništa od najgorih načina ubijanja nije izostalo.

Žene su se same ubijale lupajući glave o kamenje samo da ih ne uhvate krvnici. Devojke su se držale za ruke i zajedno skakale u Drinu kako ne bi bile silovane! Deca, kao deca – plakala su! Koje god je gde zaplakalo, to mu je bilo poslednje! Ako li se koje moglo uzdržati, možda je i preživelo! Tako su govorili oni koji su nekim čudom ostali živi! Ako je koji pištolj zalutao u ruke Srba koji su se tamo krili, a poneki metak ostao u cevi, njega su trošili na sebe i svoj mir nadajući se oproštaju od Boga što su sami sebi presudili, jer nisu hteli da čekaju iživljavanje!

Noževi su se i dalje belasali po šumi, a ljudi su padali u reku krvavi, obeščašćeni, pa obezglavljeni. Zamislite kako su u svojim zverstvima ustaški jurišnici i lokalni Muslimani bili maštoviti! Verujem da je na te prizore i sam Đavo zatvarao oči, iako nije morao jer on nije bio navučen na ideju bratstva-jedinstva!

Ploveći pored tog mesta gde je svaka grana kolac, svaka stena lomiglava, svaka litica skočidevojka, svaki odjek vrisak, a svaki prizor košmar, jedino smiruje tišina nas sa broda koji smo zanemeli i u svojim glavama tu proživeli sudbinu svog napaćenog naroda. Iako sam siguran da bi neki Srbi stradanje ovih 6000 ljudi porekli zarad zarade i dodvoravanja, na palubi, tog dana, pogledom sam uhvatio suzu Zahara Prilepina. Pitanje, za koje sam siguran da bi ga i on postavio, jeste – zašto mi, Srbi, pamtimo sva stradanja osim naših?

S obzirom na predloge onih novih zakona, zašto mi ne bismo glasno rekli da se u Starom Brodu dogodio genocid nad Srbima, pa da vidimo ko će ga poreći?!

Ljudi koje izuzetno poštujem i koji su od poverenja, pričali su mi da su njihove bake svedočile da je tih dana Drina bila crvena od srpske krvi koja se kod Starog Broda ulivala u Drinu! Duboko verujem u tu tvrdnju.

Možda ne bih pogrešio ni kada bih rekao da je Drina jedna velika vena Balkana, da je to krv među liticama, kasnije pomodrela od užasa i pozelenela od muke koju je videla u Starom Brodu!

Kada bismo mi pustili po suzu za tim srpskim žrtvama možda bi i Drina konačno postala reka! Dok Stari Brod i mnoga druga mesta srpskog stradanja, barem nama, ne postanu značajnija od Srebrenice, do tada će nam na tim mestima plakati samo Rusi, jer se oni ne boje da izraze svoje poštovanje i žaljenje!

Autor: Milan Ružić

https://youtu.be/JKwUGDYCfbQ

Izvor: ISKRA

Vezane vijesti: