Штампа Савеза Сокола о Лужичким Србима

Пише: Јадовно 1941.

Као свесловенска организација Савез Сокола је пратио рад и судбину словенских народа, тежећи да са њима успостави што приснији контакт. Због тога су листови Савеза Сокола редовно писали о Лужичким Србима.

Песник Јан Скала основао је Лужичко српске соколе. Соколи из Југославије упознали су се са њима на свесоколским слетовима у Прагу 1926. и 1932. као и на слету у Београду 1930. У Београду су тада поздравили браћу и сестре из Лужичке Србије. (1)

Лужичкосрпско соколство основано је 1920. а распуштено 1933. Било је организовано у две жупе са 20 јединица. Одржали су 3 слета : 1924, 1927 и 1931. (2)

Соколи из Лужичке Србије су учествовали на слетовима у Југославији. Од 5 до 9 септембра 1928. одржан је у Скопљу VI покрајински слет Југословенског Соколског Савеза. Слету је присуствовало мноштво чланова ЈСС, чехословачки соколи, делегати Лужичких Срба, пољског и руског соколства. (3)

На слет у Београду је 25. јуна 1930. допутовало изасланство Лужичких Срба. На Видовдан, 28. јуна 1930. соколска поворка је од Славије ишла улицом краља Милана, а затим Александровом до Калемегдана. Пред зградом скупштине била је трибина на којој је био краљ, краљица, председник владе … . На челу поворке ступало је старешинство Савеза са соколским вођама славенских земаља. Чехословаци су наступали са заставом свог Савеза и музиком на челу. За њима су ишли Пољаци и Лужички Срби. Срби из Лужице ступали су у ношњама свог краја. (4)

Друштва Савеза Сокола приређивала су Лужичко-српске вечери. Соколско друштво Соко I у Загребу је 14 марта 1936. приредило Лужичко-српско вече. Вече је отворио старешина друштва Угљеша Пеливановић, који је у предавању приказао положај Лужичких Срба, као и њихову културу и историју. О Лужичким Србима приредио је изложбу Станковић. У концертном делу извођена су дела лужичко-српског препородитеља Бјарната Крауца и загребачког музичара Фр. Шидака. После тога приказани су помоћу дијапозитива лужичко-српски крајеви и живот становништва. Вече је завршено певањем лужичко-српске химне “Рјана Лужица” и соколске химне “Хеј, Словени”. (5)

Соколи пред спомеником Кнезу Мухајлу за време слета

У соколским друштвима приказивани су редовно и филмови о Лужичким Србима. Филмови „V покрајински слет у Скопљу“, „Крунисање Душаново“, „Ускршњи обичаји Лужичких Срба“, „Снежана“, „Зимски спорт“ и „Гимнастичке вежбе“ са великим успехом приказани су у Скопљу, Велесу, Куманову, Тетову, Призрену и Штипу. Претставе су даване у соколанама, а понегде ради велике посете, даване су и у биоскопима. Не само школска деца и соколско чланство, него и родитељи и омладина у великом броју посетили су претставе. Укупно 22 претставе посетило је 3.990 деце, нараштаја, чланства и других. (6)

Листови Савеза Сокола краљевине Југославије писали су и о истакнутим културним радницима из Лужичке Србије. Донели су вест о прослави 75-годишњице Бјарната Крауца, која је прослављена 5.фебруара 1936. Након Првог светског рата основао је Савез лужичко-српских певачких друштава. Био је члан Чешке академије наука и уметности. (7)

У чланку „Судбина малог народа” у „Соколском гласнику“ истицало се да су се непријатељи народног јединства Лужичких Срба најпре и најжешће окомили на њихове соколе, јер су знали ако сруше “најјачи ступ, уз који се вије и расте њихова народна свест” да ће уздрмати и њихову егзистенцију. Из редова католика тражили су да се католички соколи одвоје од протестанских. Немачки нацизам завршио је тај разорни рад распуштањем свих соколских друштава у Српској Лужици, запленио њихова имања и интернирао њихове вође. У чланку се истицало : „Написали смо ово поводом поменутог јубилеја Бјарнарда Крауца, желећи да упозоримо на тешку судбину наше браће у далекој Српској Лужици. И сећајући се њих, ми се уједно сећамо и друге наше браће, … Сећајући се тако једних и других, којима на жалост данас не можемо ничим да помогнемо и да им олакшамо њихову тешку судбину, ми им поручујемо, да су наша срца с њиховима за увек везана врућом братском љубављу и осећајима крвног братства и да их нећемо никада заборавити. … Јер како то Тирш учи, сваки народ, што год је мањи, мора тим више да јача своју отпорност и своју одбанбену снагу. Свој изданак, свој род и своју постојбину морамо сами чувати и бранити, јер судбина једног народа овиси о њему самоме ! Судбина ове наше браће намеће нам стога да се упитамо, да ли смо сви ми свесни, што за један народ значи његова властита домовина и што за тај народ значи његова национална и државна слобода ? Да ли ми ову слободу изграђујемо или рушимо, и да ли је можда не рушимо ми сами, а не наши непријатељи ? …. Сетимо се зато далеког остатка некада тако силних полапских Словена; сетимо се Српске Лужице и њених синова, “ (8)

Савез лужичко-српског Соколства морао је 9 априла 1933. ликвидирати своје јединице. Обустављен је и лист „Сербске новине”. Бивша соколска друштва у католичком делу Лужице претворена су у подружнице немачких католичких гимнастичких друштава. У Радвору одржан је слет свих лужичко-српских друштава удружених у „Домовини”. У чланку „Лужица у оквиру Немачке” се истиче : „Ово што смо овде изнели не значи умешавање у немачке унутрашње прилике, нити ово претставља било какав нападај на ма кога, али када се ради о животу једног малог словенског народа и о његовој култури, … држимо, да је допуштено да се о томе нешто каже. … Нико стога не може да нам замери да се заузимамо за народ, који заслужује сваку помоћ.”(8)

Као свесловенска организација Савез Сокола је пратио рад и судбину словенских народа, тежећи да са њима успостави што приснији контакт. Због тога су листови Савеза Сокола краљевине Југославије редовно писали о Лужичким Србима, њиховим приликама и њиховој судбини. Соколи из Лужичке Србије су учествовали на слетовима у Југославији, како покрајинским тако и на слету у Београду 1930. Соколска друштва приређивала су Лужичко-српске вечери. У соколским друштвима приказивани су филмови о Лужичким Србима. У чланку „Судбина малог народа” у „Соколском гласнику“ истицало се да су се непријатељи народног јединства окомили на њихове соколе, јер су знали да ако сруше “најјачи ступ, уз који се вије и расте њихова народна свест” да ће уздрмати и њихову егзистенцију. Судбина Лужичких Срба била је пример шта може да се догоди и тадашњој Југославији. Соколи су сматрали да се заузимају за народ који заслужује помоћ. После обнове свог рада деведесетих година 20 века Соколско друштво Београд-Матица приредило је предавања књижевника Владе Јанковића о Лужичким Србима.

Пише: Саша Недељковић члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

„Судбина малог народа”, „Соколски гласник“, Љубљана, 21. фебруара 1936, бр. 8, стр. 1;
„ Лужичкосрпско соколство”, „Братство”, Осијек, 15 септембра 1938, бр. 9, стр. 182;
„Југословенски соколски календар 1930”, у Љубљани 1929, стр. 80;
Уредио Анте Брозовић, „Соколски Зборник Година I”, Београд 1934, стр. 287, 288, 298, 304;
„Лужичко-српско вече Сокола I у Загребу”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 27 марта 1936, бр. 13, стр. 3;
„Узани филм у соколској жупи-Скопље“, „Соколска Просвета”, Београд, септембар 1938, бр.7, стр. 235;
„75-годишњице Бјарната Крауца”, „Соколски гласник“, Љубљана, 14 фебруара 1936, бр. 7, стр. 4;
„Судбина малог народа”, „Соколски гласник“, Љубљана, 21. фебруара 1936, бр. 8, стр. 1;
„Лужица у оквиру Немачке”, „Соколски гласник“, Љубљана, 3 април 1936, бр. 14, стр. 1;