СРПСTВО У КОСОВУ ПОЉУ НА ИЗДИСАЈУ

У Косову Пољу више нема српске породице која „једном ногом није у централној Србији“, а ништа мање има оних који су послије продаје имовине, углавном због стрепње за животе дјеце, уточиште пронашли у некој од западних земаља.

Приредио: Неђељко ЗЕЈАК

У општини Косово Поље, по систему територијалне организације Србије, од 15.000 Срба и Црногораца из 1999. године опстало је око 2.000, од којих у урбаном дијелу живе свега 22.

Уз непрестане притиске и уцјене, преостали Косовопољци додатно су „притјерани уз зид“ одлуком косовских власти да се Угљаре, до прије три године чисто српско село и најбројније у општини, припоји општини Грачаница.

Тиме је, упозоравају мјештани, „подвучена црта“ у плану Албанаца да Косово Поље очисте од Срба.

Преостали Срби у Угљару и Бресју, познатијим по богатству српских домаћина, окупљају се у кафани ослоњеној на зид импровизованог Дома здравља у центру Угљара, која је око два километра удаљена од центра Косова Поља.

Окупе се и пребирају успомене и сјећања на вријеме када су Срби, у двадесетак села, од Угљара сјеверно до Вучитрна, јужно до Неродимља, а на западу до Глоговца и истоку до Подујева, још почетком 20. вијека чинили 95 одсто становништва.

„Нећемо рећи да смо недостојни својих предака, али и та одредница нам припада“, горко каже Слободан Андрејевић.

Он наводи да у Косову Пољу више нема српске породице која „једном ногом није у централној Србији“, а да ништа мање има оних који су послије продаје имовине, углавном због стрепње по животе дјеце, уточиште пронашли у некој од западних земаља.

„Много је и оних који су оставили имовину у селима Врело, Слатина, Накараде, Добри Дуб, Крушевац, Памазатин и још десетак села ослоњених на Голеш планину. Ипак, ничија није горела до зоре, па неће трајати ни ово зло време које нас је снашло у последњих двадесет година“, вјерује Андрејевић.

Небојша Ђилас, потомак политичара Милована Ђиласа, родом из Ариљаче код приштинског аеродрома Слатина, дошао је да „удахне ваздуха, да се сит исплаче док гледа из аутомобила гробље на којем су му преци сахрањени“.

Кућу му је у априлу мјесецу 1999. године са земљом сравнила америчка ракета „томахавк“, али, срећом, нико од чланова породице није страдао.

„Оставио сам све, али ни метар нисам продао и нећу, јер верујем да ћу се једног дана ја или неко моје унуче вратити на дедовску земљу“, каже он и истиче да је огорчен на неке рођаке који се нису успјели одупријети новцу албанских бизнисмена и криминалаца.

Срби се присјећају да до краја 2000. године Албанци нису смјели проћи путем Приштина-Косово Поље-Пећ јер су знали да их на раскрсници код Угљара, у непосредној близини Руске болнице, чека барикада – „живи зид“, којим су се Косовопољци бранили од могућих напада са падина озлоглашене Чичавице.

„Нажалост, први су имовину продали функционери, који и сада седе у фотељама у влади и парламенту, па су на сигурно усред Београда сместили своје породице, настављајући да нам соле памет и уче нас како да сачувамо српско Косово Поље и заштитимо српске интересе“, кажу мјештани.

Срби са ових простора сматрају да Србија издваја огроман новац, који не стиже до њих, већ се дијели породицама чланова Привременог органа косовопољске општине или људима који одавно не живе у Косову Пољу.

На Бадњи дан Срби ће кренути традиционално у шуме надомак Грачаничког језера, умјесто у своје на Голеш планини, у сјечу бадњака, које ће наложити на Бадње вече у порти Цркви Светог Николе у урбаном дијелу Косова Поља.

Извор: СРНА