Српски Велебит

Покушавам да се сетим када сам први пут чула за Јадовно. Било је то, чини ми се, у годинама касног детињства или раног девојаштва.

Пише: Гордана Достанић

У нашој кући, тата и његов пријатељ причали су о времену НДХ у Срему, помињали Покретни преки суд и имена побијених комшија, Срба, никоме дужних и низашта кривих. Бар не својом вољом. Онда је мама поменула Јадовно. Она је у свакој прилици све сводила на меру лепоте и туге доживљене у њеној Лици. Тако и тада рече да је на Велебиту био логор у који су одводили Србе. Из њега, тог логора, нико се није враћао.

Много људи је на Јадовну побијено. Она није знала, а тата и његов пријатељ јесу, да су на Јадовно одводили и Србе из Срема. Ни од њих се нико није вратио.

Понеко писмо кући и то је све.

Породице су слутиле, али тек касније, а неке чак и после рата, су сазнале да се више не могу вратити. Зашто баш тамо, стотине километара далеко? Ваљда да се брзо не сазна да их без суда убијају. Тамо, у даљини, то је било скривеније, у страху да већ у почетку деловања нове државе не дође до побуне.

У школи сам чула за Јасеновац, логор у коме је страдало много људи. Чула сам и за Бањицу где су одводили комунисте и њихове симпатизере, то се видело и у домаћој кинематографији. О Јадовну, Јастребарском, Глини, Пребиловцима, Старом Броду… нисам баш сазнавала из школских извора. Од средине осамдесетих читам све где се више може сазнати о српском страдању у НДХ, а да није обележено насилним реципроцитетом братства-јединства. Можда и зато што се тада све чешће питам зашто су толики моји блиски рођаци побијени.

Мама је у свакој прилици све сводила на меру лепоте и туге доживљене у њеној Лици. Говорила је да је на Велебиту био логор у који су одводили Србе. Из њега, тог логора, нико се није враћао.

Од 2009. године Удружење Јадовно 1941. и портал тог Удружења дају више информација о логору Јадовно и страдалницима, али и другим нашим стратиштима. Има и списак страдалих на Јадовну. На нашу жалост, никада неће бити потпун. Ко може после толиких година сабрати сва имена, ни у једној државној књизи званично записана?

Видим, једне године, крајем јуна организује се путовање на Јадовно, обележавање Дана сећања и парастос јадовничким жртвама. Ја нећу моћи да пођем. А мучи ме и питање: шта ћу ја на Јадовну, па тамо нико мој није страдао? До наредне године и новог организованог одласка дала сам себи одговор. Страдали су тамо моји. Мој народ. Хиљаде мојих сународника које су убили зато што су били оно што сам и ја. Срби и православци. Убили, кажем. Али, у свој својој страхоти, то је блага реч за њихово страдање. Мучени, испребијани, гладни и жедни, окружени бодљикавом жициом и псима. А после тих мука живи бачени у јаме широм Велебита.

Пошла сам да над једном од јама изговорим молитву за њихове душе. Сада знам како изгледа јама. Скривена у бајковитиј лепоти природе, око ње зеленило и цвеће. Није лако приметити њена ружно отворена уста између стена обраслих маховином. Није то широко гротло које се види и из даљине. Та уста гутала су једно по једно, везане жицом.

И ове године сам поново ишла на Јадовно. Пешке, километрима, кроз зелену лепоту Велебита. Сунце притиска одозго, а ситан камен под ногама. И они су прошли овај пут. Исто овако, пешке. А, не, не исто. Они су били крвави, гладни, везани, многи боси… О капи, а не флашици воде коју свако од нас има у руци, они су сањали. Свако од њих имао је и само своју мисао: неко о нејачи, неко о родитељима, неко о драгој, неко о непокупљеној летини, неко жељу да ово што пре заврши на било који начин, неко наду да има наде…

Катина јама никога није одбацила ни избацила. Гутала је без побуне: људе, младиће, сељаке, адвокате, лекаре… владике. Истина, силом су јој их гурали, а она их алаво узимала у своју дубину.

А, онда, поред пута, у густишу шуме, јама. Катина јама, тако је зову. Прошао би поред ње свако ко не зна да је ту. Ко залута одозго из шуме, ван пута, лако може склизнути у њен отвор обрастао зеленилом и покривен слојевима таложеног, клизавог лишћа. Ту је за њих крај до кога су их довели они који су засигурно знали где се налази та опака ждерачица. Никога није одбацила ни избацила. Гутала је без побуне: људе, младиће, сељаке, адвокате, лекаре… владике. Истина, силом су јој их гурали, а она их алаво узимала у своју дубину.

Ту је и тело владике, посвећеног Саве Горњокарловачког. Између народа и живота он је изабрао да заувек буде са својим народом.

Ове године, после 75 година, над њиховим почивалиштем први пут је стављен крст. На рукама су га пренели и крај јаме подигли њихови потомци и њихов народ.

Не покајници. Први пут је на том месту одржано опело.

А бројна су по овој планини почивалишта без крста и опела. Нека су нестала под асфалтом новог пута…

Пун је Велебит Срба.

Везане вијести:

Гордана Достанић: Паг – њиховим сенима | Јадовно 1941.

Гордана Достанић: Планско уништење српског народа на …

Гордана Достанић: Степинац је брига Ватикана, а наша ширење …

Гордана Достанић: Паг – њиховим сенима | Јадовно 1941.