Српски државни рулет

Нико осим Срба своју државу није утопио у „вишенационалну задругу“

Децембар је месец када се многи сећају некадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Првог дана овог месеца једна држава је формирана, а друга сахрањена. Након три узастопно добијена рата, Србија је престала да постоји. Неки историчари мисле да је нестала на врхунцу наше историјске висине, каквим се сматра почетак 20. века. Још мало па ће се навршити цели век како су Никола Пашић и краљ Александар ставили надгробну плочу на Србију: јесу ли то морали или су хтели, и шта би било да су поступили другачије?

Нема примера у познатој, а озбиљној историји, да је неко, као Срби, добровољно своју државу, уз то и победницу у рату, утопио у „вишенационалну задругу“ са католицима и муслиманима, против којих смо ратовали од 1912-1918, као што је то учинио српски краљ и његов двор. Након што су 1915. године одбили понуду Лондонске конференције да прошире своју државу на безмало територију потоње Краљевине, одбацили су и понуду Аустрије и Немачке да Србија добије Босну и излаз на море, а да заузврат изађе из рата.

Александар и Пашић су хтели Југославију. Заправо желео је краљ, а Баја га је следио јер је желео да по сваку цену остане на власти. Били су гладни велике приморске државе, након малих, сувоземних србијанских кнежевина и краљевина.

Идеје илиризма и некаквог братства и јединства у јужних Словена су продрле међу Србе с доласком Карађорђевића на власт. А они су увек држали главу знатно више подигнуту него Обреновићи. Србија краља Петра је одшколовала прве генерације наше елите, на челу са србојугословенима Цвијићем и Скерлићем, који су његовом сину Александру били ментори: они су га инфицирали југословенством након што је оно у њиховом времену и њиховим главама већ почело да зри.

Тај облак се брзо ширио ка југу: а сви мутни облаци на Србију су и дошли са севера и са Алпа. Дакле, Александар је одгајан као Југословен, он је слушао Цвијића и Скерлића, а Срби су после слушали и гледали олују. Након што су учинили луду великодушност – одрекли се своје државе. Заправо, убили је својом руком у безумној политичкој игри, којој би најбоље перистајао назив: „српски рулет“. Постали смо тако не само краљеубице већ и државоубице. А 1915. историја је један једини пут, у новије доба српског постојања, пружила руку да нас помилује.

Шта је Краљевина донела, а шта однела Србима? Врло брзо се са севера просула мржњу на Србе: Хрвати су српску династију одмах назвали циганском и чобанском, а Србе Власима и Цинцарима. Сматрали су да они из Загреба треба да рукују Краљевином као конфедерацијом. Мајстори превеславања свакаквог времена једини су народ на овим просторима који је имао користи и од фашиста и од комуниста. Авној и Устав из 1974. године дали су им државу, коју су Туђманови фашисти изгоном Срба начинили етнички најчистијом у Европи.

Словенци су били још лукавији: за њих су Срби били коњ кога треба јахати док не постане рага. Хрвати и Словенци су у обе Југославије за седам деценија њиховог трајања више профитирали него за сво вишевековно животарење у аустро-немачким царствима. И Краљевином и авнојевском Југославијом владали су Словенци: они су непрестано хушкали друге народе на Србе, наметали законе какви њима одговарају, били неоколонијални господари Србима равно 70 година. То је једно од најболнијих понижења које смо доживели у историји: да Србима управља народ од једва милион становника, чија је територија на географској карти мања од шумадијског опанка. Словенци су били рафинирани злодух у обе Југославије.

Мора се признати да је Краљевина и неке добре ствари донела Србима. Помешала нас је са другачијима од нас: почели смо да „учимо“ живот и на друге начине. Добили смо Војводину и то је највећи српски територијални добитак од средњег века наовамо. Као што ће бити и највећи губитак, ако једног дана оде тамо одакле је и дошла. Србија је имала огроман прилив свога народа из пречанских крајева, који је донео са собом велику радну енергију, многе вештине и добру генетику. Зато су, на пример, обе Југославије биле успешне у спорту.

Шта би било да није било прве Југославије? Можда не би било ни друге. Али историчари кажу: нема начина да се утврди шта би се десило да се није десило то што се десило. Иза обе Југославије су остали потоци наше крви и суза и неми јауци српских гробова, који легоше у темеље те две наше несретне куће. Гробове не хтедосмо, а у ствари не смедосмо, ни да пребројимо. Јер, ми смо некрофилски народ, нама су важне илузије и патње, а стварност каква год да је.

Краљевину смо прихватили као награду за страшне војничке жртве које поднесмо у Првом, а Титославију као мелем на ужасне цивилне жртве које имадосмо у Другом рату. Осамнаесте смо мислили да је свет заљубљен у нас, а он је само добро препознао црте историјске лудости у нама. Да отаџбином сматрамо (и) туђину, а да за брата хоћемо и онога кога није наша мајка родила. Зато су нам „даровали“ две Југославије, две највеће и најкрвавије српске историјске сузе.

Мирослав Јанковић, новинар

Извор: НОВОСТИ