Sremski front kao stratište srpske mladeži

Najteža i najduža operacija Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. Najodgovorniji za ogromne žrtve oni koji su komandovali – Tito, Dapčević, Nađ i Jovanović 

Izvor: VEČERNjE NOVOSTI; Autor: IVAN MILADINOVIĆ; april 2019.

NAPOMENA: Svi navodi izneseni u ovom tekstu su lični stav autora i ne moraju odražavati stavove redakcije portala. U cilju sveobuhvatnijeg informisanja javnosti, objavljujemo i priloge od značaja za misiju udruženja Jadovno 1941. čak i kada su oni potpuno suprotni njegovim stavovima.

Već vekovima gradimo kuću „na stazi slonova“ – rekao je jednom prilikom Emir Kusturica, i dodao da ne spadamo u one srećne narode čija istorija je duhovita i laka, operetska jednočinka. Naša je teška drama u kojoj jedan krvavi čin, unedogled, biva zamenjen drugim, još krvavijim. Ako smo u čemu bogati, onda smo to istorijom. Mogli bismo da je izvozimo. Ali nikako da izvučemo pouke iz te burne prošlosti. Nisu slučajno umni ljudi iz generacije u generaciju ponavljali da narodi koji ne znaju svoju istoriju nemaju budućnost, ili pak da će oni koji ne savladaju svoju povest morati da je ponove.

Danas se navršava tačno 77 godina od proboja Sremskog fronta. A mi, nažalost, i dalje ne znamo pravu istinu o dešavanjima u sremskoj ravnici od 23. oktobra 1944. do 12. aprila 1945. godine. Da li je to bila „najveća oslobodilačka bitka i najveća pobeda naše armije u Drugom svetskom ratu“, ili je to bila nepotrebna ratna operacija u kojoj je desetine hiljada neobučenih srpskih mladića poslato da izgine? Da li je u borbama koje su vođene 172 dana poginulo 13.000 ili 30.000 golobradih dečaka iz Srbije? Iz ideoloških i sebičnih razloga ratnog pobednika, koji je pisao svoju istoriju, i danas lebdi sijaset pitanja bez odgovora.

Šta je sedam decenija naspram šest vekova, rekli bi cinici, misleći valjda na Kosovski boj, pošto, nažalost, naša istoriografija nije raščistila ni sve detalje oko te bitke: ko je pobedio, da li je bilo izdaje, i ko je izdao?

Uzalud je Branko Petranović, jedan od značajnih istoričara iz Titovog vremena, smelo upozoravao u knjizi „Srbija u Drugom svetskom ratu“ da istoriografski broj poginulih nije utvrđen i tražio da se otvore dokumenta koja bi razrešila dileme. Da su borbe na Sremskom frontu trajale gotovo šest meseci da jedinice popunjene i formirane od Srba u Srbiji ne bi prve ušle u Hrvatsku, što bi moglo „naličiti na okupaciju koja dolazi iz Srbije“.

Sremski front, koji se prostirao između Dunava, Bosutskih šuma i Save, imao je za nemačku armiju veliki značaj, i angažovali su veoma jake snage, koje su bile svrstane u 34. armijski korpus: tri divizije sa izrazito jakim tenkovskim i artiljerijskim jedinicama, jer su na tom prostoru štitili jedini put za izvlačenje Grupe armija E, iz Grčke, Makedonije, Kosova i Albanije, preko Sarajeva i Slavonskog Broda. Taktičku komandu na frontu imala je do 3. decembra 1944. Druga oklopna armija, a od tada je komandu preuzela Grupa armija E.

Na prvoj borbenoj liniji nalazilo se 16 ustaških divizija NDH sa 170.000 boraca, a u pozadini se još oko 200.000 pripadnika ustaško-domobranskih jedinica, ne računajući policiju i žandarmeriju. Nemački sistem odbrane sastojao se od utvrđenja u dubini od 30 kilometara. I nije ga bilo lako probiti.

Nasuprot njima bile su jedinice Narodnooslobodilačke vojske svrstane u Prvu armijsku grupu (od 1. januara 1945. Prva armija), od 11 divizija. Većinu sastava 11 partizanskih divizija, koje su duže ili kraće vreme ratovale na Sremskom frontu, činili su regruti iz Srbije. Radi se o mladićima mobilisanim u jesen 1944. i početkom 1945. godine. Oni su posle obuke od sedam do deset dana slati u rovove i gotovo ništa nisu znali o načinu protivoklopne i rovovske borbe, odnosno frontalnog sukoba.

Partizanskom rukovodstvu se posebno zamera što je bez adekvatnog, teškog naoružanja i opreme krenulo u frontalni sukob sa iskusnom i dobro opremljenom nemačkom armijom. Golobradi mladići, čiji prosek starosti nije prelazio 19 godina i koji o oružju nisu posedovali osnovna znanja, a kamoli da su bili vični ratovanju, vođeni su iz jednog juriša u drugi i masovno ginuli.

Uzimajući sve to u obzir, pobeda nad nemačkim i hrvatskim snagama, na Sremskom frontu, bila je u stvari Pirova pobeda. Gubici Prve i Treće armije NOVJ bili su ogromni. Iz stroja je izbačeno 36 odsto boraca. Ozbiljne strateške posleratne analize pokazuju da bi mnogo svrsishodnije bilo da je blokirana i granica duž Mađarske i linija Dravograd-Varaždin, jer bi tako bile sačuvane desetine hiljada mladih srpskih života. Formacijski posmatrano, najodgovorniji za ogromne žrtve na Sremskom frontu su, u prvom redu, vrhovni komandant Tito, komandanti Prve i Treće armije – Peko Dapčević i Kosta Nađ, i, naravno, načelnik Generalštaba Arso Jovanović. Njihov cilj je bio da se, bez obzira na žrtve, što pre slomi neprijatelj.

PRESUDAN DOPRINOS SRBA
U jesen 1944. godine iz Srbije je na front upućeno blizu 300.000 boraca, rođenih između 1912. i 1927. godine, od kojih su mnogi ostali, pored Sremskog fronta, i na bojištima u Bosni, Hrvatskoj i Sloveniji. Sve činjenice govore da ratne operacije od Srema do Maribora ne bi bile tako uspešne da nije bilo Srba iz Srbije mobilisanih od septembra do decembra 1944. godine. Ne računajući nemačke trupe, partizanskim jedinicama stajale su na putu i jake snage hrvatsko-muslimanske države. Prema nekim procenama, u svim neprijateljskim ofanzivama tokom Drugog svetskog rata na teritoriji Jugoslavije poginulo je manje ljudi nego na Sremskom frontu.

Nameće se sasvim logično pitanje, pošto se radilo o poslednjim mesecima Drugog svetskog rata, kada je svima bilo jasno da su izbrojani poslednji dani nacističke Nemačke, zašto se nije opreznije dejstvovalo i sačuvalo što više dragocenih života naših mladih i nedovoljno obučenih vojnika. Da apsurd bude veći, kako će zabeležiti Vasa Kazamirović, „čak i posle pada Berlina, vojnici Prve i Treće armije, mobilisani iz Srbije, ginuli su kao snoplje…“ Moramo i da se zapitamo zašto spomenuti vojni stratezi nisu hrvatskim partizanima naredili da napadnu sa leđa nemačku vojsku, pošto sa te strane nisu postojale prirodne prepreke.

U proboju Sremskog fronta jedno vreme su učestvovale i snage Crvene armije: 64. i 68. streljački korpus, delovi dve vazduhoplovne divizije i rečna flotila. Bugarska Prva armija imala je 3. i 8. pešadijsku diviziju. U sastavu Prve proleterske divizije, borio se i bataljon Slovenaca, formiran u oslobođenom Beogradu, kao i italijanska brigada „Garibaldi“.

Angažovanje dve bugarske divizije, koje su do dolaska Crvene armije, na jugu Srbije, bile okupatorska vojska i činile bestijalne zločine nad civilnim stanovništvom, govori da je vrhovnom komandantu i vođi jugoslovenskih komunista Josipu Brozu, Sremski front poslužio da ojača svoj položaj, kako u Jugoslaviji, tako i u svetu, i na taj način je išao u susret svojoj viziji o stvaranju balkanske federacije. Zato je valjda i na Kosovu i Metohiji mobilisano 15.000 Šiptara s namerom da budu poslati na to ratište. Za jedanog od komandanta te formacije bio je postavljen Šaban Poluža, jedan od vođa zloglasne balističke „Regimente Kosova“. Posle opšte amnestije, prišao je partizanima, i umesto da povede mobilisane zemljake u Srem, pozvao ih je da se bore protiv novih vlasti. Za gušenje pobune, NOVJ je bila prinuđena da upotrebi oko 40.000 vojnika.

Koliko je bio nemaran odnos ratnog pobednika prema najtežoj, najdužoj i najznačajnijoj operaciji NOVJ, govori i podatak da broj učesnika u borbama na frontu nije tačno utvrđen, sve je ostalo na procenama da je bilo između 200.000 i 300.000 vojnika. Broj poginulih je posebna priča. U Spomen-obeležju „Sremski front“, koje je podignuto tek 1988, osam godina posle smrti vrhovnog komandanta, kod Adaševca, nalazi se 15.500 pločica sa imenima onih koji su pali u sremskoj ravnici. Međutim, prema svedočenjima zaposlenih u ovom spomen- kompleksu, na hiljade je primera da posetioci koji znaju da su njihovi preci poginuli u sremskom proboju nisu mogli da ih pronađu na spisku nastradalih koji je unet u Aleju časti Spomen-obeležja „Sremski front“. Pored naših boraca, na spisku nastradalih se nalazi 1.046 vojnika Crvene armije, 630 bugarske Narodne armije i 163 Italijana.

A kako ga je doživela Srbija, najbolje svedoči zapis Vase Kazamirovića: „Kad je, najzad, svetsko krvoproliće bilo završeno, u Srbiji su od radosti zbog pobede nad okupatorom bile jače i vidljivije ucveljenost i tuga za poginulima, kako u ratu protiv okupatora, tako i onima palim u građanskom ratu među samim Srbima. Kao i 1918. godine, kad je zahvaljujući, pre svega, vojnim pobedama Srbije stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, tako i 1945, kad je takođe odlučujućim doprinosom Srba formirana federativna Jugoslavija (na principima Avnoja u Jajcu), u Srbiji nije bilo dovoljno platna da bi se na svim kućama okačili crni barjaci u znak žalosti… „

Autor: IVAN MILADINOVIĆ

Izvor: VEČERNjE NOVOSTI