Средњошколци у мисији против колективног заборава

Жртве масовног партизанског злочина заслужују право на истину и право на сјећање.

Краљеви војници из Србије, мучки и на превару убијени од партизана у мају 1945. године и бачени у јаме код Миљевине, заслужују право на сјећање и право на истину, поручили су ученици и професори Средњошколског центра у свом документарном филму „Понор- право на сјећање“.

Документарни филм, назван по једној од јама у коју су партизани бацали заробљене војнике, ђаци су снимали годину дана, а након недавне премијере у просторијама школе, захваљајући Музеју „Стара Херцеговина“, свој истраживачки рад представили су и суграђанима.

Средњошколци поручују да овим филмом желе да дају допринос култури сјећања, поготово што је ријеч о догађају о којем се деценијама ћутало и о којем се и данас мало зна и говори.

Они у филму истичу да су партизани у мају 1945. године у Миљевини код Фоче починили вишеструки злочин, убивши без суђења, и то након званичног завршетка рата, више хиљада на превару заробљених краљевих војника, међу којима је било и малољетника, а злочин се наставио вишедеценијским ћутањем.

Користећи историјске изворе и медијске извјештаје у којима се преносе свједочења мјештана Миљевине, ђаци у филму наводе да су партизани заробљене војнике повезане жицом у колонама доводили до јаме Понор, једног би убили и он би остале повлачио за собом, након чега се из јаме данима чуло помагање.

Заробљени војници ЈВуО, из књиге „Босанска Голгота“

Сценарио и режију филма потписују професори српског језика Бранка Грујичић и историје Рајка Голијанин.

Грујичићева каже да је тема била велики изазов и да је филм рађен у етапама, те да су ученици дали максимум.

„Филм је дио пројекта културе сјећања у школама у Српској, који је прије неколико година уврштен у два национална предмета- српски језик и историју. Мислим да ће допрнијети развијању свијести код омладине, поготово што говори о причи која се догодила на нашем терену и да су страдали млади људи, који су имали година као и они сада када иду у средњу школу“, рекла је Грујичићева.

Ученици наводе да се о овом ужасном злочину морало ћутати, јер су припадници Озне, касније Удбе, хапсили и ликвидирали свакога ко би јавно причао о томе.

„На тај начин се градио колективни заборав, али је неко ипак памтио и причао, а ми смо то истражили“, поручују средњошколци.

У получасовном филму, ученици цитирају наводе из књиге „Босанска Голгота“ српских иторичара Бојана Димитријевића и Немање Девића, те дијелове из романа „Чекамо васкрсење мртвих“ писца Бранка Станковића.

Осим ове двије књиге, користили су и друге изворе, као и материјал РТРС-а.

За снимање и монтирање били су задужени ученици трећег разреда гимназије Павле Шкипина и Павле Ивановић.

Шкипина каже да прије рада на филму нису ни знали за злочин у Миљевини.

„Снимали смо у самој школи и у Миљевини код споменика. На убијене у Миљевини треба гледати као на светомученике, ту их је на хиљаде убијено, не само војника као војника, већ и младих људи и цивила “, наводи Павле Шкипина.

Павле Ивановић каже да им је стало да што више људи зна шта се догодило у Миљевини у мају 1945. године.

„Да људи из Србије не мисле да су овај злочин починили Фочаци, већ као што то у филму и наводимо припадници партизанских јединица из других крајева“, каже Ивановић.

Ученица Нина Филиповић, која у филму рецитује пјесму „Српска суза“, каже да тим стиховима поручују да им је жеља да душе настрадалих младића нађу спокој и да их будуће генерације не забораве.

„На моју велику срамоту, нисам била упућена о овом злочину и баш ми је жао, али ми је и драго што сам овако сазнала и мислим да ће ми ово и те како остати урезано у сјећању, управо због тога што смо направили документарни филм“, рекла је Нина.

Како су то у књизи „Босанска голгота“, на основу доступне архивске грађе и сјећања непосредних учесника, утврдили историчари Бојан Димитријевић и Немања Девић, масовне ликвидације код Миљевине извршиле су средњебосанске, херцеговачке и санџачке партизанске снаге, које су углавном биле попуњене српским саставом, а тек у мањем броју осталим народима, тако да злочин није имао национални, већ идеолошки предзнак. 

Они напомињу да се погрешно сматра да је у злочинима у Миљевини учествовала 16. муслиманска бригада Југословенске армије, која се тада налазила на сјеверу Босне. 

Тачан број страдалих војника ЈВуО, што у борбама на Зеленгори, што у ликвидацијама након предаје, никада није утврђен.  

У једном од партизанских извјешатаја који се цитира у овој књизи је записано:  „Резултат борби од 29. априла до 18. маја: убијено- заробљено-уништено 9.235 четника, међу њима преко 300 виших и нижих официра“.

Колико их је убијено након заробљавања, тешко је утврдити, а јаме у које су бачени никада нису у потпуности истражене.

У највеће стратиште, јаму Понор, процјене су, како наводе историчари, да је бачено између 700 и 2.200 војника.

Сви аутори филма „Понор- право на сјећање“

У стварању филма учествовали су професори Бранка Грујичић и Рајка Голијанин, ученици Павле Ивановић, Павле Шкипина, Јанко Милетић, Ана Марија Ивановић, Марина Вуковић, Стефан Дракул, Анђела Ивановић и Нина Филиповић.

Извор: РАДИО ФОЧА

---

Везане вијести:

Миљевина: Сећање на велико страдање младе краљеве војске

Бокан: ЈОШ УВЕК НЕПОКАЈАНИ ГРЕХ ЉУДИ НАШЕГ РОДА

Служен помен за више хиљада краљевих војника

Иницијатива за подизање костурнице младој краљевој војсци

Желим да моје дијете, никада не доживи оно што смо ми и наши преци проживјели