Srebrenička istina koju je Srbija željno čekala (Prikaz naučnog skupa „Srebrenica 1995-2015: činjenice, nedoumice, propaganda“)

Datum objave: ponedeljak, 6 jula, 2015
Objavljeno u Podrinje
Veličina slova: A- A+

Premala je bila svečana sala hotela „Lajf dizajn“ da bi primila sve koji su želeli da prisustvuju naučnoj konferenciji o Srebrenici, održanoj u Beogradu 4. jula, u organizaciji Fonda strateške kulture i Muzeja žrtava genocida.

Naučni skup „Srebrenica 1995-2015: činjenice, nedoumice, propaganda“

Pod nazivom „Srebrenica 1995-2015: činjenice, nedoumice, propaganda“, skup je pružio priliku stručnim izlagačima da na ovo uzavrelo pitanje govore iz uglova gledanja koji, nažalost, često izostaju u javnim raspravama o srebreničkim događanjima od pre 20 godina, a beogradska publika uzvratila je velikom pažnjom i iskrenim zanimanjem. Dovoljno je reći da su pojedini gledaoci ispratili ceo događaj, koji je trajao više od pet sati, tako što su stajali, zato što bukvalno više nije bilo slobodnih sedišta – kao i da to ni na koji način nije narušilo redi i mir, već je, naprotiv, imeđu govornika i gledalaca bio uspostavljen vrlo uzajaman i svrsishodan odnos, začinjen pitanjima iz publike koja su dodatno obogatila inače sadržajnu raspravu.

Toliko i takvo zanimanje za ovu konferenciju još jednom je pokazalo kolika je potreba da se pitanju Srebrenice priđe ozbiljno i odgovorno u domaćoj javnosti, pogotovo ako se u vidu ima sve što su izlagači izrekli, a što je srebreničku problematiku sagledalo iz geopolitičkog, vojnog, humanitarnog, medijskog, pravosudnog, pa i istorijskog gledišta.

„Zapad je Srebrenicu iskoristio kao neposredno opravdanje za svojih 25 oružanih interevencija širom sveta, pa se srebreničko pitanje može smatrati osnovom zapadne doktrine takozvane `Odgovornosti da se zaštiti`, kojom su narušili načelo nacionalnog suvereniteta i podredili ga svojim imperijalnim interesima“, rekao je politikolog Aleksandar Pavić.

Iz izlaganja rođenog Srebreničanina i doskorašnjeg predsednika skupštine Srebrenice Radomira Pavlovića, prisutni su mogli da čuju ne samo o manipulacijama brojevima kada je reč o ratnim žrtvama, već i o današnjim zloupotrebama u tom kraju u kojem, kako je istakao, već vekovima žive dva naroda:

„Odgovorno tvrdim da je, u odnosu na popis iz 1991. godine, stradanje tokom rata bilo srazmerno. Ali, stradanja Srba guraju se u zaborav. Danas imamo političku situaciju da Srbi, kao većinski narod, skoro da nemaju nikakvu vlast. Nametanjem izbornih zakona, došlo se do toga da vlast u Srrebrenici drže Bošnjaci tako što ih glasa 1.500 a u vrećama dođe 5-6 hiljada listića. Zbog svega toga, u srebreničkom kraju živi se veoma teško, u uslovima stresa i patnje, a odliv stanovništva je ogroman.“

Jedan od domaćina skupa, mr. Anja Filimonova iz Fonda strateške kulture, govorila je o ratnim zločinima muslimanskih snaga pod kontrolom Nasera Orića i iznela neke do sada nedovoljno poznate činjenice:

„Počev od maja 1992. iz Srebrenice su počele sistematske kažnjeničke operacije protiv srpskog civilnog stanovništva. Broj sela koja su napadnuta je došao do cifre 192. Komandant bataljona UN u Srebrenici pre nego što su je zauzeli Srbi, potpukovnik Tomas Karemans, na konferenciji za novinare u Zagrebu je 23. Jula 1995. izjavio: `Znamo da je samo u regionu oko enklave Srebrenica do zemlje sravnjeno 192 sela, a kompletno stanovništvo poubijano`.“

„Kada je 1992. u BiH počeo rat rukovodstvo SFRJ je donelo odluku da četiri oficira Bezbednosne uprave u Saveznom sekretarijatu za narodnu odbranu budu postavljeni u republičkom Sekretarijatu unutrašnjih poslova BiH radi borbe sa ispoljavanjem nacionalizma. Sva četvorica su bili muslimani i u stvari su aktivno pomagali formiranje Armije BiH, a jedan od njih – Fikret Muslimović je postao i Načelnik Službe bezbednosti Armije BiH. Upravo je ta četvorka postala inicijator pozivanja saradnika-muslimana iz drugih republika, kao lica od poverenja, u Sekretarijat unutrašnjih poslova BiH. Tako je Naser Orić, između ostalog, postao rukovodilac Sekretarijata unutrašnjih poslova Srebrenice“, dodala je ruska istoričarka.

Posebno je nadahnuto bilo izlaganje Dževada Galijaševića, stručnjaka za terorizam i bezbednost, koji je govorio o radikalnom islamizmu u Bosni i Hercegovini kao rasadniku i izvozniku nestabilnosti i zločina u ostatak sveta, pa i u Ameriku (11. septembar), koja je prvenstveno i doprinela njegovom nastanku. Navodeći mnogobrojne primere koji otkrivaju gotovo neshvatljivu i često samoštetnu popustljivost koju prema radikalnim muslimanskim elementima u BiH neguju zapadni centri moći, Galijašević (čije će celokupno izlaganje u narednim danima biti objavljeno na ovom sajtu) je dobio možda i najveći aplauz na konferenciji kada se osvrnuo na aktuelno pitanje britanske rezolucije o Srebrenici:

„Da ste vi ovde država kakva bi trebalo da budete, i da smo mi tamo preko Drine država kakva bi trebalo da budemo, posle takvog predloga rezolucije britanski ambasador bi morao da dobije nogu u zadnjicu i da bude odmah proteran iz zemlje!“

Naučni skup „Srebrenica 1995-2015: činjenice, nedoumice, propaganda“

Istoričar Veljko Đurić Mišina, kao direktor Muzeja žrtava genocida još jedan domaćin skupa, govorio je prvenstveno o američkoj umešanosti u ratove devedesetih uopšte, a pogotovo u ratne sukobe u Bosni i Hercegovini, za koje je istakao da predstavljaju jednu celinu sa ratom u Hrvatskoj koji se odigravao u istom razdoblju:

„Velika je zabluda da su rat u Hrvatskoj i rat u Bosni i Hercegovini dva različita rata. Ta podvala je odavno lansirana u Hagu. Najvažnija zajednička karakteristika jeste da je rat vođen gotovo isključivo na teritoriji koju nastanjuje srpski narod i koja je jednom u istoriji bila delom prvog neuspelog germansko-vatikanskog projekta hrvatske države poznatog kao Nezavisna Država Hrvatska“, istakao je Mišina, i zatim podsetio:

„Početkom devedesetih, američka štampa je najpre negativno govorila o srpskoj vlasti, pa tek posle i o srpskom narodu, a to se vremenom pretvorilo u antisrpsku propagandu. Posebno mesto u američkim takozvanim informacionim operacijama ima verski aspekt, koji se vidi kroz plasiranje prvenstveno rimokatoličkih i protestantskih stereotipa o srpskom pravoslavlju. Posle dobrih priprema svetskog javnog mnjenja, Amerikancima je još preostalo vojno angažovanje protiv Srba. To je 1992. godine ozvaničio Džordž Buš, tadašnji predsednik, tvrdnjom da Srbija ugrožava američki nacionalni interes.“

Poznati novinar Bi-Bi-Sija Džonatan Ruper poslao je video prezentaciju, namenski urađenu za konferenciju, na temu metode obrade DNK uzoraka koja se koristi u Haškom tribunalu, a posebno na suđenjima u vezi sa Srebrenicom. Ruper je vrlo efektno podvukao sve manjkavosti i nedostatke dotične procedure, navodeći izjave uglednih stručnjaka koji se protive njenom korišćenju u sudskim postupcima, kao i to
da pred američkim i britanskim sudovima podaci dobijeni ovom metodom uglavnom bivaju odbačeni, ili uzeti sa velikom zadrškom i uz ptimetne ograde.

Na Hag i tamošnju zloupotrebu pojma genocid osvrnuo se u svom izlaganju i Stefan Karganović iz Istorijskog projekata Srebrenica, koji je potanko naveo posredna i neposredna priznanja samih službenika Tribunala da nikakve genocidne namere u redovima Vojske Republike Srpske nije bilo, i zaključio:

„Činjenica  – dobro poznata svim stručnjacima koji se ovom temom bave – je da ni na jednom od sedam srebreničkih suđenja pred MKTBJ nije predočen nijedan dokaz, sa bilo kojeg komandnog nivoa, koji ukazuje na postojanje namere i kojim se naređuje preduzimanje neophodnih logističkih mera sa ciljem uništenja muslimanske zajednice u Srebrenici. Na koji način Haški tribunal ipak izvodi zaključak da se dogodio genocid? Odgovor na ovo pitanje nalazi se u paragrafu 4 presude generalu Krstiću. Radi se o jednoj vrlo inovativnoj analitičkoj tehnici i pravnoj doktrini: `Pretresno Veće se oslanja na mozaik dokaza koji u svojoj sveukupnosti prikazuje događaje tokom nekoliko dana u julu 1995. godine.` Implikacija otvorene primene ovako neprecizne metodologije je da čvrstih i neposrednih dokaza – nema. Veće potencijalnu dokaznu građu o genocidnom umišljaju tretira kao kockice u mozaiku i spaja ih na način koji bi se mogao uporediti sa crtežom u Roršah Testu. Svaki posmatrač u principu crtež može da  tumači na  različit i subjektivan način, kao što Veće tumači svoj mozaik. Da bi tumačenje Veća izgledalo minimalno ubedljivo, moraju se unapred eliminisati neke osnovne uvrežene pretpostavke o prirodi operacije koja se smatra – genocidnom.“

O samoj vojnoj operaciji „Krivaja“, u okviru koje su srpske snage ušle u Srebrenicu jula 1995. godine, govorili su neposredni učesnici, general u penziji Vojske Republike Srpske Radovan Radinović, kao i pukovnik u penziji Ratko Škrbić, inače autor zapažene knjige „Srebrenička podvala“, dok su o medijskim manipulacijama i vezi sa srebreničkim dešavanjima govorili Miloš Milojević iz Srpskog kulturnog kluba i Miloš Marković, nekada ratni izveštač Radio Beograda.

Skup je svojim, veoma upečatljivim izlaganjem, zatvorio Marko Šukalo, student Pravnog fakulteta u Beogradu i jedan od potpisnika otvorenog pisma izvršnim vlastima Srbije u kojem srpski studenti zahtevaju da nikako ne prihvate poziv na „komemorativni“ skup u Potočarima. To je, naravno, bila i osnovna nit Šukalovog govora:

„Kada prihvatite učešće na nekom skupu, vi mu dajete legitimitet i prihvatate ono što je izrečeno na njemu. Tako i ja ovde, na ovoj konferenciji, samim svojim učešćem i prisustvom dajem za pravo svemu što su ostali učesnici rekli. I upravo zbog toga niko iz srpskog državnog vrha ne sme da ode u Potočare, jer će tim činom postati saglasan sa svim onim što će tamo biti izrečeno. A mi svi znamo šta će to biti: da se u Srebrenici dogodio genocid i da su Srbi genocidan narod. To bi ujedno bilo i zabijanje noža u leđa Republici Srpskoj, što bi bio izraz krajnje neljudskosti. U ljudskoj je prirodi da se stara o mlađem bratu ili sestri, to je najsvetija obaveza i dužnost. Srbija mora da štiti Republiku Srpsku, a ne da joj zadaje smrtonosne udarce, što bi odlazak u Potočare nesumnjivo bio. I zato su studenti Beogradskog univerziteta protiv odlaska. I zato smo pokrenuli potpisivanje peticije. Na početku nas je bilo 400, a sada nas je već više od dve i po hiljade.“

U trenutku kada ovo čitate, broj studenata potpisnika je, sva je prilika, u međuvremenu još porastao, zato što je sama zamisao organizovanog zahteva srpskim vlastima naišla na vrlo plodno tle među mladim srpskim akademcima, ali i u srpskom društvu uopšte. Posle svega viđenog u subotu u svečanoj sali beogradskog hotela „Lajf dizajn“, isto se, mirne duše, može reći i za naučnu konferenciju o Srebrenici, kakva je Beogradu i Srbiji, sudeći po odzivu i odjeku, očigledno bila neophodna.

Izvor: FOND STRATEŠKE KULTURE

Vezane vijesti:

NATO AGRESIJA JE GENOCID, A NE ONO ŠTO SE DESILO U SREBRENICI

PRST U OKO SRPSKOJ, RUSKOJ I PRAVOSLAVNOJ CIVILIZACIJI

NAUČNI SKUP POSVEĆEN ISTINI O SREBRENIČKIM DOGAĐAJIMA

Podrinje – Jadovno 1941.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top