Srbin koji je zadivio i Noama Čomskog!

Prenosimo intervju sa Vladimirom Umeljićem, jednom od najuglednijih intelektualaca u srpskoj dijaspori, čovekom koji je zadivio i Noama Čomskog. Rođeni Beograđanin, nakon studija stomatologije u rodnom gradu, pre 30 godina odlazi u Nemačku, na studije teologije i istorije u Frankfurtu na Majni. Od samog početka srpske nesreće, koja je počela u poslednjoj deceniji 20. veka, aktivni je učesnik svih napora patriotske dijaspore da se van Jugoslavije odbrani, to jest opere srpsko ime.

Između ostalog, član je Saveta utemeljivača i dugogodišnji potpredsednik Sabora Srba (Hajdelberg), član Fonda istine o Srbima (Beograd), upravnik Srpskog kulturnog i dokumentacionog centra za Nemačku (Ašafenburg), a njegova studija o ustaškom genocidu (nastala kao doktorska disertacija na Gete Univerzitetu, Frankfurt na Majni), objavljena je na nemačkom jeziku i citira se u međuvremenu u više nemačkih naučnih publikacija i rasprava o fenomenu genocida. 

Knjiga stoji na raspolaganju u univerzitetskim bibliotekama širom sveta. Međutim, sprečavanje finalne odbrane ovog doktorskog rada od strane Katedre za katoličku teologiju na Gete univerzitetu, svojevremeno je izazvalo akademski skandal u Nemačkoj.

Rezultat daljeg Umeljićevog istraživanja u toj oblasti je naučna studija „Teorija definicionizma i fenomen genocida. Etika i vlast nad definicijama“, gde na primeru genocida nad Jevrejim, Srbima i Romima, a težište je Srbocid (1941–1945. u NDH), pokušava da doprinese rasvetljavanju ovog stravičnog fenomena.

Najveći svetski korifej jezičke filozofije, Noam Čomski, je prokomentarisao ovu socijalnu teoriju, da on sam „… nikada nije došao na tako zanimljive ideje…“ i da će pokušati, uprkos poodmaklom životnom dobu i ne baš dobrom zdravlju, da „nađe vremena i radi na taj način…“. Prod. dr Jelena Guskova, direktor Centra za balkansku istoriju RAN, ocenila je originalnost i vrednost kao vrlo važan doprinos nauci–teoriji (filozofija) i praksi (istorija) fenomena genocida, što još niko nije radio. Studija o Teoriji definicionizma bila je nominovana za „Alternativnu Nobelovu nagradu“ 2011.

Šta vas je zapravo dovelo u Nemačku? Politička teskoba u zemlji, naučna interesovanja, želja za zaradom?

– Odlazak u Nemačku nije bio imperativno diktiran željom za zaradom, jer sam kao prvi student generacije odmah dobio ponudu da ostanem na fakultetu i momentalno započnem akademsku karijeru. Mnogo veću težinu je imao sveobuhvatni komunistički sistem (ne)vrednosti pod autokratskim vođstvom hrvatskog boljševika Josipa Broza i njegovih (takođe i srpskih) poslušnika.

Njegova diktatura, bez obzira na danas rastuće besmislice jugonostalgičara o „dobrim starim vremenima“ bila je samo još jedna faza anihilizacije srpskog naroda. Podsetiću samo na onaj greh u odnosu na proučavanje Srbocida u NDH 1941–1945. kada je on zabranjivao iskopavanja u Jasenovcu, naređivao da se zabetoniraju masovne srpske grobnice u podzemnim jamama Hercegovine i drugo.

Zahvaljujući vama uveden je termin Srbocid u naučno istraživanje fenomena genocida. Gde sve, koliko je bilo otpora?

– Pojam ’Srbocid’ sam uveo u naučno istraživanje genocida 2006, kao jedan terminus technikus za označavanje genocida nad Srbima, koji su počinili Hrvati i bosanski muslimani u ’NDH’ 1941–1945. Taj termin sam, doduše sporadično, upotrebljavao devedesetih. On je, međutim, bio definitivno utvrđen u jednom razgovoru koji sam vodio sa poznatmi nemačkim sociologom i istraživačem genocida Ričardom Albrehtom 2006. On je s pravom ukazao na Holokaus ili Šoa, kao faktor brzog identifikovanja nacističkog genocida nad Jevrejima i pošli smo od toga, da bi jedno specifično imenovanje ovog genocida po prirodi stvari trebalo da analogno sledi Lemkinov naziv ’ѓenocid’. Albreht, čije težište istraživanja leži na genocidu nad Jermenima, ukazao je i na svoj trud da naučno etablira analogni naziv ’Jermenocid’.

Zaključno sam uveo ovaj termin u istraživanje genocida esejom Ethik und Definitionsmacht 2006. godine. Albreht je to učinio nešto kasnije.

Vaše dugogodišnje istraživanje fenomena genocida rezultovalo je skorašnjim predstavljanjem „Teorije definicionizma“ naučnoj i opštoj javnosti. Kakve su reakcije na njene pretpostavke?

– Radi se o jednoj jezičko-filozofski uslovljenoj teoriji, koja se služi njenom metodologijom, kao i metodama socijalne psihologije, istorijskih nauka, politikologije… Znači, jedna multidisciplinarna teorija, a osnovna teza postulira princip ’Autoritarna uzurpacija vlasti nad definicijama i kreiranje stvarnosti putem psihagogije’kao najopasnijeg oruđa vlastodržaca pri manipulisanju ljudima (psihagogija ili ’vođenje duša’).

Formulišite malo pristupačnije.

– Ako sam ja za vas autoritet i kažem da je crno u suštini belo, i vi to prihvatite (iz straha, ubeđenja, primene neposredne sile, oportunizma, koristi ili prosto radi mog autoriteta), onda ja vladam vama, ja sam za vas redefinisao i stvorio novu, iako virtuelnu, stvarnost. I potom mogu da radim s vama šta god želim, ja vladam vama… Recimo, tako je Vatikan – nesumnjivo najveći autoritet u evropskom srednjem veku – uzurpirao vlast nad definicijama i suštinsku redefinisao neke socijalne grupe, potom redefinisao osnovnu ljudsku i hrišćansku etiku, proglasio sistematsko mučenje i spaljivanje tih nesrećnica legalnim i ’moralnim’ i – najveći broj savremenika je to bez problema akceptovao.

Tako je ilo moguće svojevremeno proglasiti Jevreje ’štetnim parazitima ’Rome ’bićima niže vrednosti’ ili Srbe ’stokom, živinom, robovskom sortom’ i – desila su se tri velika genocida evropskog 20. veka. I – najveći broj savremenika je to akceptovao.

A u naše vreme, sa autoritativnm i takozvanom demokratskom legitimacijom izabranih zapadnih vlastodržaca, moguće je i Srbe u vreme građanskih ratova proglasiti ’jedinim krivcima i agresorima, erničkim čistačima, masovnim silovateljima, genocidnim ubicama’. Crno-bela slika, po sopstvenom ukusu… I – najveći broj savremenika je i to akceptovao, i akceptuje. U tome je ležala osnovna ideja za nominaciju moje teorije, koja je definitivno ’alternativna’, a to znači izvan (protiv) mejnstrim-diktature vremena u kome živimo. Jer ona, pored ostalog, podaruje svoj glas siromašnima i potlačenima, zapostavljenima i zaboravljenima.

Teorija definicionizma, znači, ukazuje put kojima može da prozre nehumanu konstrukciju ove, interesno i nemoralno virtualizovane stvarnosti, i da podigne glas protiv nje.

– U vrlo raznolikom, faktički u svim. U ovoj studiji sam uputio apel svim profilima duhovnih i socijalnih nauka, da što strožije i svestranije stave moje postavke i zaključke na probu, da pokušaju da ih opovrgnu. Znači, teorija nalazi svoju primenu, i, npr. pri analizi aktuelne globalne krize u finansijskom i ekonomskom sektoru, pri načinu rada MMF-a, gušenju i prisvajanju tuđih nacionalnih privreda (Grčka) i slično.

A šta je bila uža tema vaše studije?

– Stavio sam ovu teoriju na probu u tri oblasti: prvo, opšta i crkvena istorija (na primeru Vatikana), oblast fenomena genocida (na primeru sva tri velika genocida u evropskom 20. veku, nad Jevrejima, Romima i Srbima) i kao treće, naše vreme (na primeru građanskih ratova na Balkanu u poslednjoj deceniji 20. veka).

Da li su rezultati opravdali uložen trud?

– I više od toga. Teorija definicionizma je, npr. ne samo prepoznala, već i obrazložila sledeće činjenično stanje u odnosu na fenomen genocida: počinioci svih velikih genocida u evropskom 20. veku primarno pripadaju geopolitičkoj i, pre svega, kulturološkoj tradiciji zapadne i srednje Evrope.

Da li to može da bude slučajnost?

– Posle toga čoveka ne čudi čak ni istorijski osvedočena izjava nacističkog genocidnog zločinca Hitlera: „Ne postoji bitna razlika između nacional-socijalizma i katoličke crkve (…) zar nije crkva proglasila Jevreje parazitima i zatvarala ih u geta (…) ja činim samo ono isto što je crkva činila 1500 godina, samo sada još temeljnije…“ (Adolf Hitler u razgovoru sa katoličkim biskupom Beringom u Osnabruku, 1936. op. ur.).

U istom smislu se mora shvatiti i javna izjava Franca fon Papena, viteza rimokatoličkog Malteškog reda i tada zamenika šefa nemačke vlade masovnog zločinca Adolfa Hitlera: „Treći Rajh je prva država u istoriji, koja ne samo da priznaje visoke principe papstva, već ih sprovodi u delo!“

Interesantno su, zaključno, i rezultati analize poslednjih ratova na tlu bivše Jugoslavije i satanizacije Srba, koja do danas traje i važi kao ’stvarnost’. To svakako, ne znači da ja sad želim da konstruišem suprotnu, belo-crnu sliku, da su Srbi bili isključivo anđeli, svi drugi pak crni đavoli. Ali, odbijam da prihvatim diktat akuelnih svetskih moćnika, aktuelnih uzuropatora vlasti nad definicijama, koji žeče da počnem da sebe smatram daltonistom i prihvatim samo postojanje crnog i belog.

Mislite li da se Kosovo i Metohija mogu spasiti?

– Kao prvo, kriza oko srpske Svete Zemlje KiM je odavno aktuelna, već od kad su pravoslavni Srbi tu zasnovali svoj Jerusalim sa preko 1600 sakralnih spomenika svog verskog, kulturološkom i nacionalnog identiteta. KiM nisu izgubljeni, ova oblast je privremeno okupirana.

Vremena su, sigurno, izuzetno teška i na boljitak će se dugo čekati. Jer i ova (za sada poslednja) secesija srpskih teritorija je majstorski pripremljena, obuhvatna je i sistemastski se sprovodi. Ali, i Osmanlije su bile stotinama godina ubeđene da im srpsko KiM za sva vremena pripada… Teorija definicionizma postulira, naime, još jednu neprevidivu činjenicu, da su sve dosadašnje svetske imperije ranije ili kasnije proglašavale ’kraj istorije’. Istu grešku pravi i NATO imperija.

Zapad je otimanjem KiM dostigao (trenutni) vrhunac ove aktuelne faze pokušaja anihilizacije srpskog naroda, faze koja je počela u 90-tim 20. veka raspadom druge Jugoslavije.

Sve ima, upozoravate, dugu genezu…

– Ostvarenje ovog plana je već nekoliko puta pokušano u prošlom stoleću i postoji dovoljno vrlo eksplicitnih istorijskih izvora na Zapadu, iz tog vremena, koji nedvosmisleno zahtevaju da se Srbija ili uništi ili svede na najmanju moguću meru i stavi pod permanentnu kontrolu. Neprevidiva je, npr. paralela između nekadašnjih izjava jednog vatikanskog kardinala-državnog sekretara Mari del Val, odnosno pape Pija X 1914. (’šteta da Srbija nije već pravovremeno kažnjena i učinjena što manjom, bez opasnosti koje nosi jedan svetski rat… ali Austro-Ugarska sada mora da ide do kraja…’) ili recimo jednog od najznačajnijih političara Nemačke i osnivača partije FDP (iz koje će proizići i nama dobro poznati nemački ministri, po naš narod, zlokobnog vremena, Hansa Ditrih Gešner i Klaus Kinkel) iz 1915: „Velika Nemačka mora da ima samo satelitske države u svom okruženju, Srbiju treba izbrisati sa karte Evrope…’, s jedne strane i poruka Bertelsmanovog foruma 1998. (’Srbija kao izolovana enklava velike Evrope…’) odnosno NATO skupa u Bratislavi 2000. o kome izveštava nemački političar Vili Vimer (’Srbiju treba izopštiti iz oblasti međunarodnog prava, isključiti je iz evroatlantskih integracija i izolovati…’), s druge stane. Kome ovo nije dovoljno, a toga ima još mnogo, i ko potom odmah počne sa omiljenom besmislicom ’srpske paranoje’ i ’svetske zavere’, taj neka samo stavi pred sebe geopolitičku kartu Balkana, koju je diktirao Hitler i preko nje geopolitičku kartu Balkana koju već treću deceniju diktira NATO i objasni i sebi i drugima: odakle dolazi ta sve veća podudarnost u odnosu na srpske državne granice?

Teške teme. Da li se i u književnim delima bavite takvim stvarima?

– Ne, književnosti je sasvim drugi nivo refleksije stvarnosti. Moja knjiga satire „Zemljaci“, koja je dobila nagradu Akademije Ivo Andrić kao najbolja knjiga godine, imala je humor kao težište, dovodila je ljude do smeha. Roman, koji bi trebalo da se u dogledno vreme objavi (nemački prevod je već u pripremi za štampu), ’Arčibaldom put kroz Evropu’ govori o švajcarskom kriminalisti, koji se neprestano susreće sa zagonetnim kriminalnim slučajevima, prožetim (skoro) neobjašnjivim mističnim elementima. On to u ovoj knjizi doživljava u Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj, Irskoj, Švajcarskoj, Austriji, Mađarskoj, Srbiji, Grčkoj… Tako se čitaoci vode kroz evropsku istoriju i drevna predanja, ali i kroz kulturu, običaje i folkloristiku raznih evropskih naroda. Sve je začinjeno Arčibaldovom ljubavlju prema kulinarskim uživanjima i odabranim pićima, prema lepim ženama i kubanskim cigarama.

Goldstonov odgovor na optužnicu protiv Izetbegovića

Poslao sam 1995. Haškom tribunalu inicijalnu optužnicu protiv Alije Izetbegovića povodom dvostrukog masakra civila na Markalama, na šta mi je tadašnji tužilac Ričard Goldston pismeno potvrdio, da je prijava prosleđena ‘stručnjacima, koji se bave tom vrstom ratnih zločina’. Sledilo je formiranje ‘Srpsko-nemačkog komiteta za odbranu dostojanstva međunarodnog prava’, čiji sam član, i slanje krivične prijave na preko osam stotina stranica, koja je ostala u arhivu Haga kao svojevrsni dokumenat vremena u kome živimo.

Kisindžerova čestitka

Preosvećeni vladika raško-prizrenski i kosovsko-metohijski, gospodin Artemije, svedok mi je da nam je posle mog predloga o održavanju jedne ‘internacionalne konferencije o pravima šiptara u Srbiji i Srba u Hrvatskoj’ u predvečerje NATO-napada na ostatak srpskih zemalja, Henri Kisindžer prišao i čestitao na ‘jedinom razumnom i pravom predlogu za rešavanje ključnog pitanja na Balkanu’.

Izvor: DVERI SRPSKE

Vezane vijesti:

Vladimir Umeljić: „Sveti“ Alojzije Stepinac i Srbi

VLADIMIR UMELjIĆ: IVAN HANS MERC I JEZUITI

ČEMU JOŠ JEDNA KNjIGA O JASENOVCU? – Piše: Vladimir Umeljić

Vladimir Umeljić: “Teorija definicionizma” – Zapad i Balkan 1990?