Srbi u Dubrovniku od 1945. do 1992. godine

Kao reakcija na Maspok 1971. Srbi su pisali grafite „Ovo je srpski Dubrovnik“ i „Živio srpski Dubrovnik“. U društvima se pevala pesma „Igrale se delije nasred zemlje Srbije“.

U Dubrovniku za vreme Drugog svetskog rata delovao je „Pokrajinski nacionalni komitet za Hercegovinu, Boku i Dubrovnik”, a Srbi katolici upisivali su se u Dubrovačku brigadu Jugoslovenske vojske u Otadžbini.[1]

Na pečatu je pisalo Dubrovačka vojno-četnička brigada. Zbog toga su Srbi katolici u Dubrovniku stradali u partizanskim čišćenjima neposredno posle oslobođenja 1944. i 1945.[2]

O tome kakve su bile prilike u Dubrovniku pisali su strani oficiri za vezu. U jesen 1944. jedan američki oficir za vezu u Dubrovniku izveštavao je : „Stav partizana je da je svako ko je u vreme okupacije živeo u gradu i nije radio u ilegali automatski kolaboracionista. Tajna policija od koje se svi boje krenula je na posao, i svaki dan ljude odvode iz svojih kuća … i streljaju”.[3]

Na sednici Predsedništva AVNOJ-a 24. februara 1945. rešeno je : „Hrvatska u granicama bivše Savske banovine sa 13 srezova bivše Primorske banovine i Dubrovačkim srezom iz bivše Zetske banovine”.[4]

Pripadnici poraženih snaga nastojali su da pobegnu iz zemlje. Srbin katolik Ivo Božović bio je kapetan trabakula koji je sa grupom od 11 pripadnika JVuO prebegao u Italiju oktobra 1947. uprkos poteri brodova i aviona JNA. Avioni koji su učestvovali u poteri poletali su sa Mostarskog aerodroma. Ivo Božović i Ivo Banović bili su iz Plata u Župi dubrovačkoj a Đuro i Jakov – Jakica Đurković iz Veljeg Dola u Konavlima[5].

Posleratne vlasti radile su na tome da prisvoje imovinu koja im nije pripadala. Povodom smrti Federika Glavića 2. januara 1941. njegov nećak Tomo Glavić odredio je da se zgrada, poznata pod imenom „Kosovka”, na putu od Gruža, preda „Zadužbini Federika i Tome Glavića”.[6] U toj zgradi bio je smešten Radio Dubrovnik. Dom „Zadužbina velikog dobrotvora generala Aleksandra Konstantinovića od Gverman Obrenovića” otvorena je 6 maja 1933. Dom je radio do 1947. kada su odlukom gradskih vlasti štićenici prebačeni u gradski dom, a u zgradu su useljeni stanari.[7]

Dubrovačko srpsko pjevačko društvo „Sloga“ ugašeno je 1947, a nastavilo je delovati kao dubrovačka podružnica srpskog kulturnog društva Prosvjeta koja je u Dubrovniku delovala do 80-ih godina XX veka. Imovina „Sloge” sekvestirana je u korist srpskog kulturnog društva „Prosvjeta“ (Br. 5978/46 Odjel unutrašnjih poslova pri Oblasnom izvršnom odboru Dalmacije u Splitu).

Dr Vladimir Berdović je do 1941. vodio „Slogu“, a od 1943. do smrti 1980. vodio je hor. Od 1924. bio je stalni član Dubrovačke filfarmonije. Posle Drugog svetskog rata vodio je hor pravoslavne crkve sv. Blagoveštenija, koji je često izvodio njegove kompozicije. Od osnivanja Dubrovačkih letnjih igara dao je znatan doprinos njihovom razvoju, a od 1954. do 1963. bio urednik njihovog muzičkog programa. U nekadašnjim prostorijama društva „Sloga” u „Saloča od zrcala” radila je dubrovačka Narodna knjižnica.[8]

Narodni odbor grada Dubrovnika tražio je 1950. od Uprave crkvene opštine u Dubrovniku da gradskim vlastima ustupi na korišćenje veliku dvoranu i ostale prostorije na drugom spratu palate Bonda u Ulici od puča, u kojoj se nalazila biblioteka i čitaonica Matice srpske. Tu su planirali da smeste klub prosvetnih radnika. Crkvena opština se žalila, pa je Konzervatorski zavod rešenjem od 14. juna 1950. zaštitio kao spomenik kulture palatu Bonda i sav inventar biblioteke. Uprkos tom rešenju, gradske vlasti donele su rešenje o oduzimanju prostorija. Na intervenciju Saveznog instituta za zaštitu spomenika kulture u Beogradu nije došlo do oduzimanja prostorija.[9]

Umesto sokolskog društva u Dubrovniku je delovalo Društvo za telesno vaspitanje Partizan. Posleratna vlast predstavljala je Dubrovnik kao turistički grad, koji su masovno obilazili domaći i strani gosti. Narodna banka je 1955. izdala novčanicu od 100 dinara sa likom konavljanke s jedne strane i slikom Dubrovnika sa druge. U beogradskom časopisu Duga od 24. jula 1955. izašao je članak „Profesor Henrik Barić”. U članku je donet intervju sa Henrikom Barićem. Na pitanje Ljube Stojanovića „šta ste po narodnosti?” Henrik Barić odgovorio je „Srbin iz Dubrovnika”.[10]

O raspoloženju Srba u Dubrovniku 1971. pisao je Nikola Tolja, predstavivši ih kao velikosrpske ekspanzionističke težnje prema Dubrovniku. Kao reakcija na Maspok 1971. Srbi, a posebno oni okupljeni u Srpskom kulturnom društvu Prosvjeta u Dubrovniku, pisali su grafite „Ovo je srpski Dubrovnik“ i „Živio srpski Dubrovnik“. U društvima se pevala pesma „Igrale se delije nasred zemlje Srbije“. Kao krunski dokaz Srpstva služili su Srbi katolici, zato se počela ponovo ponavljati „Na vrh Srđa vila kliče / Zdravo, srpski Dubrovniče!“. Kako je primetio Tolja, u Srbiji je tih meseci širena ipak štura literatura o Srbima katolicima u funkciji odbrane od velikohrvatskog nacionalizma. Kao primer je naveo Jorja Tadića i njegov članak „Sablasti kruže Jugoslavijom“ u Istorijskom časopisu.[11]

Posle pobede HDZ na izborima u Hrvatskoj, osnovan je 1991. Pokret za autonomiju Republike Dubrovnik. U Dubrovniku su se pojavile parole „Srbe na vrbe“ i „Živjela Dubrovačka republika“. Dok je parole „Živjela Dubrovačka republika“ vlast brisala, parole o Srbima na vrbama su ostajale. Inicijatorima pokreta za Republiku Dubrovnik preko telefona se pretilo „da se ne igraju životom“. Mnoge pristalice pokreta su pobegle. Vasiljko Vukoje je u svojoj knjizi Dubrovnik, adio opisao raspoloženje dubrovačkih Srba : „Susrećem dubrovačke Srbe. Stariji govore kako je danas gore nego ’41. godine. Mladi se straše … Vidim da kamioni Dubrovkinje prevoze oružje. Na šoferšajbnama i ceradama nekih od njih slike Ante Pavelića. … Danas su balkoni umjesto šugamarima, pelenama i drugom robom okićeni šahovnicama. … Naknadno saznajem da je ovo dan-godišnjica stvaranja tzv. Pavelićeve NDH. Šok.“[12]

U Cavtat je za razliku od Dubrovnika bez borbe ušla JNA. Održan je 24. novembra 1991. sastanak pokreta za autonomiju Republike Dubrovnik. Na čelu je bio Aleksandar Apolonio, dugogodišnji dubrovački okružni javni tužilac. Bili su rešeni da pri razbijanju zemlje ostanu u Jugoslaviji.

U posleratnom periodu malo je pisano o istoriji Srba i srpskih društava u Dubrovniku. Bilo je izuzetaka. O nekadašnjim srpskim društvima u Dubrovniku pisano je u knjizi Milana Ž. Živanovića, Dubrovnik u borbi za ujedinjenje 1908-1918. Knjiga je izašla u Beogradu 1962. U svojoj knjizi koristio je Spomenicu 25. godina sokolskog rada u Dubrovniku, koju je izdalo Sokolsko društvo Dubrovnik 1929. Rade Vukomanović je u Almanahu Srbi i pravoslavlje u Dalmaciji i Dubrovniku izdatom u Zagrebu 1971. napisao članak „Dubrovnik”. K. Milutinović je članak „Matica Srpska u Dubrovniku“ objavio u Jugoslovenskom književnom leksikonu koji je izdala Matica Srpska u Novom Sadu 1971.

Valerija Ropert, rodom iz Dubrovnika, pisala je u svom diplomskom radu o sportu u Dubrovniku na Fakultetu fizičke kulture u Beogradu. Sve to je bilo ograničeno na uže krugove, i nije dopiralo do šire javnosti.

Saša Nedeljković,
član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije

Oprema: Stanje stvari

(Slobodna Hercegovina/IN4S)

[1] Bogdan Radojičić, Ustanak u nevesinjskom srezu, „Spomenica Organizacije srpskih četnika „Ravna Gora”, Kragujevac, 2008, str. 129, 1.036, 1.037; Dubrovnik u narodnooslobodilačkoj borbi i socijalističkoj revoluciji 1941-1945, Split, 1985, str. 79, 80, 104, 481, 487, 622, 1057, 1058, 1087;

[2] Milorad Ekmečić, Dugo kretanje između klanja i oranja : istorija Srba u Novom Veku (1492-1992), Beograd 2008, str. 511;

[3] Mari-Žanin Čalić, Istorija Jugoslavije u 20. veku, Beograd, 2013, str. 214;

[4] Kosta Čavoški, Zgaženi ustav, Beograd 2003, str. 22;

[5] Marko Ručnov, Tako je to bilo, Beograd 2009, str. 19, 21, 65, 68;

[6] Federiko Glavić, „Jadranska straža”, Split, mart 1941, br.3, str. 120;

[7] Kultura Srba u Dubrovniku 1790-2010, Beograd-Dubrovnik, 2012, str. 277, 279;

[8] Kultura Srba u Dubrovniku 1790-2010, Beograd-Dubrovnik, 2012, str. 203, 204, 276, 336; Rade Vukomanović, Dubrovnik, Almanah „Srbi i pravoslavlje u Dalmaciji i Dubrovniku”, Zagreb 1971, str. 99;

[9] Kultura Srba u Dubrovniku 1790-2010, Beograd-Dubrovnik, 2012, str. 362, 363;

[10] Profesor Henrik Barić, „Duga” Beograd, 24 jula 1955, broj 503, str. 6;

[11] Nikola Tolja, Dubrovački Srbi katolici istine i zablude, Dubrovnik, 2011, str. 575

[12] Vukoje Vasiljko, Dubrovnik, adio, Beograd, 1995, str. 6, 14, 16, 23, 26, 41.