Срби у Дубровнику од 1945. до 1992. године

Као реакција на Маспок 1971. Срби су писали графите „Ово је српски Дубровник“ и „Живио српски Дубровник“. У друштвима се певала песма „Играле се делије насред земље Србије“.

У Дубровнику за време Другог светског рата деловао је „Покрајински национални комитет за Херцеговину, Боку и Дубровник”, а Срби католици уписивали су се у Дубровачку бригаду Југословенске војске у Отаџбини.[1]

На печату је писало Дубровачка војно-четничка бригада. Због тога су Срби католици у Дубровнику страдали у партизанским чишћењима непосредно после ослобођења 1944. и 1945.[2]

О томе какве су биле прилике у Дубровнику писали су страни официри за везу. У јесен 1944. један амерички официр за везу у Дубровнику извештавао је : „Став партизана је да је свако ко је у време окупације живео у граду и није радио у илегали аутоматски колаборациониста. Тајна полиција од које се сви боје кренула је на посао, и сваки дан људе одводе из својих кућа … и стрељају”.[3]

На седници Председништва АВНОЈ-а 24. фебруара 1945. решено је : „Хрватска у границама бивше Савске бановине са 13 срезова бивше Приморске бановине и Дубровачким срезом из бивше Зетске бановине”.[4]

Припадници поражених снага настојали су да побегну из земље. Србин католик Иво Божовић био jе капетан трабакула коjи jе са групом од 11 припадника ЈВуО пребегао у Италиjу октобра 1947. упркос потери бродова и авиона ЈНА. Авиони коjи су учествовали у потери полетали су са Мостарског аеродрома. Иво Божовић и Иво Бановић били су из Плата у Жупи дубровачкоj а Ђуро и Јаков – Јакица Ђурковић из Вељег Дола у Конавлима[5].

Послератне власти радиле су на томе да присвоје имовину која им није припадала. Поводом смрти Федерика Главића 2. јануара 1941. његов нећак Томо Главић одредио је да се зграда, позната под именом „Косовка”, на путу од Гружа, преда „Задужбини Федерика и Томе Главића”.[6] У тој згради био је смештен Радио Дубровник. Дом „Задужбина великог добротвора генерала Александра Константиновића од Гверман Обреновића” отворена је 6 маја 1933. Дом је радио до 1947. када су одлуком градских власти штићеници пребачени у градски дом, а у зграду су усељени станари.[7]

Дубровачко српско пјевачко друштво „Слога“ угашено је 1947, а наставило је деловати као дубровачка подружница српског културног друштва Просвјета која је у Дубровнику деловала до 80-их година XX века. Имовина „Слоге” секвестирана је у корист српског културног друштва „Просвјета“ (Бр. 5978/46 Одјел унутрашњих послова при Обласном извршном одбору Далмације у Сплиту).

Др Владимир Бердовић је до 1941. водио „Слогу“, а од 1943. до смрти 1980. водио је хор. Од 1924. био је стални члан Дубровачке филфармоније. После Другог светског рата водио је хор православне цркве св. Благовештенија, који је често изводио његове композиције. Од оснивања Дубровачких летњих игара дао је знатан допринос њиховом развоју, а од 1954. до 1963. био уредник њиховог музичког програма. У некадашњим просторијама друштва „Слога” у „Салоча од зрцала” радила је дубровачка Народна књижница.[8]

Народни одбор града Дубровника тражио је 1950. од Управе црквене општине у Дубровнику да градским властима уступи на коришћење велику дворану и остале просторије на другом спрату палате Бонда у Улици од пуча, у којој се налазила библиотека и читаоница Матице српске. Ту су планирали да сместе клуб просветних радника. Црквена општина се жалила, па је Конзерваторски завод решењем од 14. јуна 1950. заштитио као споменик културе палату Бонда и сав инвентар библиотеке. Упркос том решењу, градске власти донеле су решење о одузимању просторија. На интервенцију Савезног института за заштиту споменика културе у Београду није дошло до одузимања просторија.[9]

Уместо соколског друштва у Дубровнику је деловало Друштво за телесно васпитање Партизан. Послератна власт представљала је Дубровник као туристички град, који су масовно обилазили домаћи и страни гости. Народна банка је 1955. издала новчаницу од 100 динара са ликом конављанке с једне стране и сликом Дубровника са друге. У београдском часопису Дуга од 24. јула 1955. изашао је чланак „Професор Хенрик Барић”. У чланку је донет интервју са Хенриком Барићем. На питање Љубе Стојановића „шта сте по народности?” Хенрик Барић одговорио је „Србин из Дубровника”.[10]

О расположењу Срба у Дубровнику 1971. писао је Никола Тоља, представивши их као великосрпске експанзионистичке тежње према Дубровнику. Као реакција на Маспок 1971. Срби, а посебно они окупљени у Српском културном друштву Просвјета у Дубровнику, писали су графите „Ово је српски Дубровник“ и „Живио српски Дубровник“. У друштвима се певала песма „Играле се делије насред земље Србије“. Као крунски доказ Српства служили су Срби католици, зато се почела поново понављати „На врх Срђа вила кличе / Здраво, српски Дубровниче!“. Како је приметио Тоља, у Србији је тих месеци ширена ипак штура литература о Србима католицима у функцији одбране од великохрватског национализма. Као пример је навео Јорја Тадића и његов чланак „Сабласти круже Југославијом“ у Историјском часопису.[11]

После победе ХДЗ на изборима у Хрватској, основан је 1991. Покрет за аутономију Републике Дубровник. У Дубровнику су се појавиле пароле „Србе на врбе“ и „Живјела Дубровачка република“. Док је пароле „Живјела Дубровачка република“ власт брисала, пароле о Србима на врбама су остајале. Иницијаторима покрета за Републику Дубровник преко телефона се претило „да се не играју животом“. Многе присталице покрета су побегле. Васиљко Вукоје је у својој књизи Дубровник, адио описао расположење дубровачких Срба : „Сусрећем дубровачке Србе. Старији говоре како је данас горе него ’41. године. Млади се страше … Видим да камиони Дубровкиње превозе оружје. На шофершајбнама и церадама неких од њих слике Анте Павелића. … Данас су балкони умјесто шугамарима, пеленама и другом робом окићени шаховницама. … Накнадно сазнајем да је ово дан-годишњица стварања тзв. Павелићеве НДХ. Шок.“[12]

У Цавтат је за разлику од Дубровника без борбе ушла ЈНА. Одржан је 24. новембра 1991. састанак покрета за аутономију Републике Дубровник. На челу је био Александар Аполонио, дугогодишњи дубровачки окружни јавни тужилац. Били су решени да при разбијању земље остану у Југославији.

У послератном периоду мало је писано о историји Срба и српских друштава у Дубровнику. Било је изузетака. О некадашњим српским друштвима у Дубровнику писано је у књизи Милана Ж. Живановића, Дубровник у борби за уједињење 1908-1918. Књига је изашла у Београду 1962. У својој књизи користио је Споменицу 25. година соколског рада у Дубровнику, коју је издало Соколско друштво Дубровник 1929. Раде Вукомановић је у Алманаху Срби и православље у Далмацији и Дубровнику издатом у Загребу 1971. написао чланак „Дубровник”. К. Милутиновић је чланак „Матица Српска у Дубровнику“ објавио у Југословенском књижевном лексикону који је издала Матица Српска у Новом Саду 1971.

Валерија Роперт, родом из Дубровника, писала је у свом дипломском раду о спорту у Дубровнику на Факултету физичке културе у Београду. Све то је било ограничено на уже кругове, и није допирало до шире јавности.

Саша Недељковић,
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Опрема: Стање ствари

(Слободна Херцеговина/ИН4С)

[1] Богдан Радојичић, Устанак у невесињском срезу, „Споменица Организације српских четника „Равна Гора”, Крагујевац, 2008, стр. 129, 1.036, 1.037; Дубровник у народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији 1941-1945, Сплит, 1985, стр. 79, 80, 104, 481, 487, 622, 1057, 1058, 1087;

[2] Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања : историја Срба у Новом Веку (1492-1992), Београд 2008, стр. 511;

[3] Мари-Жанин Чалић, Историја Југославије у 20. веку, Београд, 2013, стр. 214;

[4] Коста Чавошки, Згажени устав, Београд 2003, стр. 22;

[5] Марко Ручнов, Тако jе то било, Београд 2009, стр. 19, 21, 65, 68;

[6] Федерико Главић, „Јадранска стража”, Сплит, март 1941, бр.3, стр. 120;

[7] Култура Срба у Дубровнику 1790-2010, Београд-Дубровник, 2012, стр. 277, 279;

[8] Култура Срба у Дубровнику 1790-2010, Београд-Дубровник, 2012, стр. 203, 204, 276, 336; Раде Вукомановић, Дубровник, Алманах „Срби и православље у Далмацији и Дубровнику”, Загреб 1971, стр. 99;

[9] Култура Срба у Дубровнику 1790-2010, Београд-Дубровник, 2012, стр. 362, 363;

[10] Професор Хенрик Барић, „Дуга” Београд, 24 јула 1955, број 503, стр. 6;

[11] Никола Тоља, Дубровачки Срби католици истине и заблуде, Дубровник, 2011, стр. 575

[12] Вукоје Васиљко, Дубровник, адио, Београд, 1995, стр. 6, 14, 16, 23, 26, 41.