Срби логораши страдали и од братске руке

Шта се наводи у саопштењу државне комисије о логору сајмиште, основаном крајем 1941.

Навршило се пуних 78 година откако су први логораши пристигли у највећи немачки логор на југоистоку Европе – Сајмиште. За непуне четири године, колико је логор постојао, живот је у њему или непосредно после изласка изгубило скоро 40.000 људи, показује Саопштење 87 Државне комисије за испитивање злочина окупатора и њихових помагача, у које су „Новости“, као једине представник медија, имале увид. Саопштење је потписао председник Комисије др Душан Недељковић, универзитетски професор, 11. јануара 1946.

Комисија се углавном бави историјатом логора од 1942. године, када је окончан Холокауст, и када је у већ њему убијено око 7.000 Јевреја и Рома, па су доведени српски затвореници из НДХ. Како кажу, преживелих јеврејских сведока није било, а од масовних гробница пронађена је само једна са 240 тела, у Троструком сурдуку. У њој су нађени остаци жена, деце, чак и инвалида са штакама. Анкетна комисија, која је 1946. вршила ексхумације, наводи да су они крајем септембра или почетком октобра 1941. протерани кроз село Бежанија према Сурчину, и стрељани у Троструком сурдуку. Данас тамо постоји забачено и прилично девастирано спомен-обележје.

Остали Јевреји, њих око 6.300, убијени су у душегупкама, на путу ка Јајинцима, а њихови посмртни остаци уништени су пре повлачења Немаца.

У Саопштењу 87 стоји да су од пролећа 1942, па током целе те године, на Сајмиште допремани Срби из Лике, Кордуна, Баније и Босне, и нешто мање из Србије. Били су то сељаци, радници, чиновници и ђаци довођени из полицијских затвора у НДХ. На улазу су их чекали стражари, са корбачима, моткама и нахушканим псима. Узимане су им све ствари, и док су сатима стајали у реду да буду заведени у књиге, изнова и изнова су премлаћивани. Затим су шишани тупим машиницама и туширани наизменично врелом и леденом водом. Тек после тога смештани су у павиљоне, који никад, ни у време најљуће зиме, нису грејани.

Сваког јутра неколико хиљада људи морало је да истрчи за неколико минута на прозивку. У том стампеду најслабији су падали и маса би их газила до смрти. Најсуровији батинаши били су извесни Зулцер, Конрад и Борислав Величковић Бане, наше горе лист, који су их већ од ујутро млатили у реду за доручак.

Логораше су, према налазима Комисије, мучили стражари из Вршца, Инђије, Сарајева и Загреба, као и српски полицајци из Пожаревца, Ваљева и Гргуреваца. Затвореници су такође хушкани да премлаћују једни друге, а многи методи злостављања биће преузети касније, на Голом отоку.

ЛОГОР ЗА ЖЕНЕ У оквиру Сајмишта постојао је и посебан логор за жене, утврдила је Комисија. У њему је било 800-900 логорашица, које су пролазиле кроз исте муке као и мушки логораши, а уз то су и силоване. Морале су и да плету џемпере, шалове и чарапе за немачке војнике од опаране одеће своје сабраће.

Током дана логораши су радили најбесмисленије изнурујуће послове, такозване егзерцире. Најчешће су преносили кофе пуне песка или каменчића с једног краја логора на други. Ко падне, добијао је батине. Логор је стално смрдео од иструлиле коже и меса са отворених рана.

Стражари су их терали да се ваљају у правилним редовима налево, па надесно, све док не би почели да падају у несвест и повраћају, а стари и болесни били би дотучен моткама. Једном приликом је током ваљања убијено чак 40 људи!

За ручак су добијали отпатке од купуса, прљаву воду са понеким зрном пасуља или трулим кромпиром. Изгладнели, копали су по рупама са ђубретом, јели траву и лишће. Од изнурености и глади, по сведочењу извесног др Ковачевића датом Комисији, дневно је умирало и по 200 људи. Само у јулу и августу 1942. умрло је 4.500 логораша. За време такозваног Форстеровог гладног периода (названог по управнику логора) умрло је око 11.000 људи. Многи су преминули од пегавца и дифтерије.

Стрељања су вршена у тзв. Рибарском павиљону, а вешања и убијања струјом – у Мађарском павиљону. У Рибарски павиљон довођени су и ухапшеници изван логора да би ту били ликвидирани. Поред Мађарског павиљона налазила се мртвачница, пред којом је готово свакодневно било брдо лешева, јер је била препуна. За убијене лекари су морали да пишу дијагнозу да су умрли од болести.

Током 1942. довођене су и жртве из Срема, а од 1943. из целе Југославије. Током те 1943. уобичајен призор био је да наиђе марица и одведе око 200 људи на стрељање и вешање. Убијани су поред сремских села, дуж путева и пруга.

У три маха управа Сајмишта издвојила је око 3.500 људи и сместила их у логор прекопута, на месту данашњег Тржног центра „Ушће“, који је држала организација ТОТ. За кратко време у новом логору помрло је 2.500 људи, док су остали послати у Немачку и Норвешку на рад. Пошто је тај број био недовољан, људи су за принудни рад и ловљени, нарочито у Срему. Прво би их отпремили у Руму, злогласном Бауеру, па одатле на Сајмиште. Ко преживи, ишао би даље, најчешће у Дахау и Аушвицу. Смртност у путу је била огромна јер су путовали у пломбираним вагонима. Бранко Ранковић из Батајнице сведочио је пред Комисијом да је у групи од 460 људи, који су 1. септембра 1943. послати за Немачку, успут умрло 350, док се 100 тешко разболело.

– Кроз логор на Сајмишту прошло је 90.000-

-100.000 људи, од којих су огромна већина били Срби – навела је Комисија.

Српски лешеви, кажу, одношени су на јеврејско гробље на Гардошу. Анкетна комисија је нашла 6.500 остатака у 53 гробнице, који су после ексхумације пребачени у једну. На телима је установљено да су настрадали од ватреног оружја или тупог оруђа. Многима су установљене сломљене кости и напрсле лобање.

Од пролећа 1943. умрле и убијене сахрањују у Белановића рупи, поред Старог бежанијског гробља. Ту је Анкетна комисија ексхумирала 3.600 лешева из 70 масовних гробница. Комисија, међутим, није пронашла остатке 2.500 логораша страдалих у логору организације ТОТ.

Како се децидирано наводи у саопштењу, на Сајмишту је живот изгубило око 17.000 Србијанаца, више од 10.000 Личана, Банијаца, Кордунаша и Босанаца, готово исто толико Сремаца и око 7.000 Јевреја. Укупно око 40.000 жртава. Велики број оних који су послати у Немачку, у логоре, такође је убијен.

КОМАНДАНТИ БЕЗ КАЗНЕ

ДВОЈИЦИ команданата логора Сајмиште, СС потпоручнику Херберту Андорферу, и његовом заменику, СС потпоручнику Едгару Енгеу, суђено је седамдесетих година и казне које су добили биле су смешне. Андорфер је оптужен пред аустријским судом за саучесништво у убијању Јевреја на Сајмишту, а бранио се тврдећи да је саосећао са жртвама, да су убице издавале наређења за писаћим столом, да он није конструисао покретну гасну комору, нити је лично пуштао гас који је усмртио више од 6.000 људи. Осуђен је на две и по године затвора, а умро је 2007.

Његов заменик Енге изведен је пред суд у Штутгарту, у јуну 1968. Упркос изнетим доказима и изјавама непосредних сведока, Енге звани Џелат проглашен је невиним. Нема података да је капетан Форстер, за ког су сведоци тврдили да је и сам учествовао у мучењима, осуђен.

ДОСТОЈНО ОБЕЛЕЖИТИ ГРОБНИЦЕ

Редакција „Новости“ покренула је велику акцију да се достојно обележе масовне гробнице страдалих на Сајмишту. До сада су ову акцију подржали градоначелник Београда Зоран Радојичић, Министарство културе Србије и Јеврејска општина Земун, на чијем се гробљу налази велика масовна гробница.

ТРОВАЊЕ ИЗ КАЗАНА

ПОЗНАТИ мучитељ Мелтерс, фолксдојчер из Вршца, једном приликом ставио је у казане с доручком по 10 коцки сублимата и тако је отровао 16.200 младића из Босне и Лике. У августу 1942. на Сајмишту је било заточено 10.000 људи, а до фебруара 1943. у животу их је остало само 500.

Аутор: В. Црњански Спасојевић

Извор: Вечерње новости

Везане вијести:

ФОТО: 11. мај 2019. – Служен парастос страдалим Србима у логору Земун 1942- 1944.

Молитвени скуп Србима Козаре и Поткозарја убијеним у логору Земун

Одржан први парастос посвећен страдалим Србима Козаре и Поткозарја у логору Земун 1942- 1944

Шетња у част жртава страшног злочина

Два стратишта усред Београда са 14.000 жртава сакрио немар

Весић: Старо сајмиште биће центар за проучавање Холокауста …