Срђан Цветковић, у име народа: Да се не заборави револуционарни терор

Изложба У ИМЕ НАРОДА! ће бити постављена краjем марта 2014. у Историjском музеjу Србиjе на Тргу Николе Пашића у Београду.

У ИМЕ НАРОДА!- jе прва мултимедиjана изложзба о дугогодишњим табу темама: ликвидациjи, суђењима народним неприjатељима, Голом отоку и другим логорима, принудном откупу и колекетивизациjи…

O изложби и темама коjе обрађуjе за Фронтал говори аутор изложбе др Срђан Цветковић, историчар Института за савремену историjу из Београда, аутор обимне књиге „Између српа и чекића“ о методима политичке репресиjе у Србиjи од 1944. до 1985. године и бивши секретар Државне комисиjе за таjне гробнице убиjених послиjе 12.септембра 1944.

– Идеjа о изложби jе настаjала годинама, кроз моj рад на докторату као и кроз Комисиjу за таjне гробнице. Ја и моjи сарадници суочавали са огромном количином материjала о репресиjи за коjу смо сматрали да мора бити приказана широj jавности и на таj начин дати допринос суочавању са тоталитарним насљеђем и доприниjети духовном оздрављењу нациjе – каже Цветковић.

Колико конкретних података – броjки – се може сазнати из прикупљеног и изложеног материjала?

На изложби ће у четири сцене, четири тематске цjелине, бити изложени експонати и факти о страдањима људи у времену револуционарног терора 1944-1953. и имитациjе стаљинистичког друштвеног модела у Србиjи и Југославиjи. Биће постављена сцена о изборима, политичкоj култури тога времена и култу личности, друга ће бити посвећена ликвидираним људима без суђења, трећа ће се бавити политичким затвореницима и затворима, док jедна посебна сцена приказуjе страдања на Голом отоку и другим логорима као и сељацима у вриjеме откупа и колективизациjе. Биће изложена база докумената, као и поименична база лица страдалих у вриjеме ликвидациjа 1944-1945. као и цjелокупна база затворених по линиjи Информбироа.

Занимљиво jе се, осим директним ликвидациjама, изложба бави и „колективизациjом” и принудним откупом. Какве посљедице су оставили ови процеси?

Тачно. Једна од сцена на изложби биће посвећена страдању сељака у вриjеме принудног откупа и колекетивизациjе. Биће приказане жртве, хапшени, малтретирани и убиjени сељаци, логори за принудни рад, као и облици отпора, буна коjе су се спонтано jављали на селу. Једна од наjвећих побуна управо jе избила у Босни у Цазинскоj краjини на Ђурђевдан 1950.. Тада су се и Срби и Муслиман,и и комунисти и некомунсити, дигли против пових револуциоанрних мjера. Било jе на десетине страдалих, интервенисала jе и воjска, на стотине jе расељено и затворено. Осим тога ницале су побуне у Воjводини (Бежаниjа, Долово) Смедереву и другдjе. До сада и ова тема као и остале су музеолошки готово потпуно необрађене.

Да ли сте наилазили на потешкоће у истраживању, а ако jесте – шта мислите зашто би неко стварао потешкоће изласку истине о jедном периоду историjе на видjело?

За разлику од, рецимо, приjе децениjу или више, у новиjе вриjеме су, ипак, доста приступачни архиви на све ове теме. Нарочито ми jе олакшао посао оснивање Државне комисиjе за таjне гробнице 2009. и одлука Владе да се укину с одређених документа и фондова ознаке повjерљивости. Напором многих сарадника и поjединаца, а коjи су ми помагали прикупљена jе, заиста, огромна грађа, документи, фотографиjе, аудио, видео материjал, документарни и играни филмови коjи ће бити приказани српскоj jавности на jедна модеран и атрактиван начин.

Да ли имате истраживачких сазнања о стриjељањима у Босни и Херцеговини или Хрватскоj, а коjа су почињена у истом периоду, у том времену након рата ? Да ли се може говорити о одређеним броjкама и да ли ћете истраживати даље?

Имам нека сазнања о страдањима у Босни и Хрватскоj као и Словениjи. Међутим, идеjа jе да у оквиру паралелног програма у jедноj сали, коjу смо замислили да буде у стилу суднице из оног времена, буду гости-иностране делегациjе коjе ће да прикажу искуство република бивше Југославиjе али и земаља Источне Европе. У том смислу имамо потврде од делегациjа из Словениjе, Пољске, Мађарске и других земаља коjе ће представити своjа сикуства и истраживања. На таj начин се могу суочити искуства како из тог периода тако из транзиционих процеса из ауторитарног система у демократиjу коjе су ове земље углавном прошле приjе Србиjе.

Да ли jе истина да jе у Србиjи, и то на основу докумената УДБ-е, убиjено 55.000 људи, махом на вансудски начин? Да ли jе ико одговарао за убиства?

На жалост наjмање jе толико људи страдало, а наравно међу њима и пар стотина, можда и више, коjе би свака власт осудила на смрт, али има, заиста, и много невиног свиjета и незаслужено кажњеног смрћу. Наравно, ту треба додати неколико стотина хиљада политичких затвореника од 1944-1990. Када су услови на издржавању казне далеко били чак и од стандарда у Краљевини Југославиjи. За ове злочине по своj прилици нико неће одговарати и данас, наjмање што можемо да урадимо jе да изнесемо истину о томе, а на држави jе да спроведе процес рехабилитациjе жртава и достоjног обиљежавања гробних мjеста у складу са хришћанским и цивилизациjским тековинама.

С тим у вези, прошлу годину jе обиљелижила и смрт Јове Капичића, бившег упосленика УДБ-е. Да ли jе Капичић био неко ко jе морао одговарати бар за неке од ових 55.000 убистава?

Не само он, него многи коjи су били у животу, у некоj озбиљноj демократскоj држави би били позвани на одговорност и да нешто кажу о масовном кршењу људских права и злочинима коjи су чињени у име идеологиjе и власти – У ИМЕ НАРОДА! Како се тада говорило. Јово Капичић jе до посљедњег дана био jако охол и смjело jе иступао у медиjима схватаjући да му нико ништа не може и то у одбрану jедног тоталитарног система коjи jе многе унесрећио. Чак су се у неким случаjевима помињале и његове приjетње новинарима.

Како обjашњавате све што се дешавало у периоду коjим се изложба бави, а поготово ако узмемо у обзир да су у Србиjи махом Срби стриjељали припаднике свог народа? Да ли jе то “револуционарна острашћеност“ или нешто друго? Гдjе су кориjени коjи су изродили такве посљедице?

Знате, како никад ниjе само jедан разлог и то jе шанса да се на трибинама и предавањима коjих ће бити у оквиру изложбе и о томе продискутуjе. По мени, има ту и насљеђа, ауторитарне политичке културе, менталитета, антрополошких фактора, ратних околности и освете, личних лукративних разлога, патологиjе на моменте, али jе све то било под завjесом и вођено од партиjе и под завjесом идеологиjе, дакле сматрам идеолошко-револуционарни фактор одлучуjућим.

Евидентно jе, такође, да постоjи одређени отпор према сазнавању истине о овим догађаjима, и то код оног диjела jавности коjа себе сматра антифашистичком и грађанском? Да ли jе то тачно и како то обjашњавате?

Ја сматрам да се у суштини ради или о неразумиjевању наших намjера или, пак, у другом о прећутноj одбрани идеологиjе и система коjи у главама многих у Србиjи ниjе имао мана. Ја сматрам да jе врхунска врлина свих антифашиста и партизана то што су се борили против стриjељања људи, против неслободе, диктатуре и злочина окупатора. Управо вођен тим идеалима сматрам да су посљератне манипулациjе НОБ-ом од стране комунистичке партиjе – затварање оних коjи не мисле исто, мучења и убиства из политичких и класних разлога, логорисање лица по принципу колективне одговорности у Воjводини – jадна, врхунска издаjа идеала у име коjих су се борили многи часни партизани. Управо из тих разлога задатак jе сваког правог антифашите и партизана да нашу изложбу подржи. И вjеруjте, има таквих, мада су људи коjи су антифашистичким организациjама гласниjи.

Да ли ће ваша изложба путовати и ван Србиjе?

Наравно. План jе да, уколико буде интересовања, изложба обиђе неке веће градове у Србиjи, да гостуjе у Словениjи, можда, jош негдjе на териториjи бивше Југославиjе ако буде позива. Такође су у току преговори да се постави дио материjала у Пољскоj и Мађарскоj.