Sramotno ćutanje medija

Zločinački pohod austrougarske „ekspedicione armije” protiv civilnog stanovništva na okupiranim teritorijama Balkana, istočne Evrope i u pograničnim regijama Habzburške monarhije do detalja je planiran u godinama pre objave rata. Bio je sastavni deo operativnog plana izvršnog civilnog zapovednika i, istovremeno, vojnog komandanta anektirane Bosne i Hercegovine Oskara Poćoreka.

Planom je predviđeno„temeljito čišćenje terena od ostataka neprijateljskog stanovništva”, da bi se naselilo„carevini odano življe”. Represalije nad civilima obrazložene su argumentom da bi „neprijatelju naklonjeno življe” bilo podstaknuto da u zbegovima napusti „oslobođene regije”, u stvari okupirane teritorije.

Naslovna strana „Arbajter cajtunga” od 25. avgusta 1914. (Foto Nacionalna biblioteka Austrije)

Fridrih Vajsenštajner je među prvim austrijskim istoričarima pomenuo plan koji jasno dokazuje nameru sprovođenja etničkog čišćenja na Balkanu. U knjizi„Osujećeni vladar” (izdavač:Bundesferlag, Beč 1983), Vajsenštajner je istakao da se ideja etničkog čišćenja u načelu poklapala sa stavovima prestolonaslednika Franca Ferdinanda, mada on nije bio za rat protiv Srbije, pribojavajući se konflikta sa Rusijom. Nije želeo ni (pokorene) Srbe u državi, ali mu se ideja dopadala da prisvoji srpske teritorije – bez Srba.

„Nameravao je (Franc Ferdinand) da stavi Balkan pod kontrolu ’pouzdanih’ Slovenaca i Hrvata, kao kontrapandan mađarskoj hegemoniji”, komentariše Vajsenštajner i citira iz pisma prestolonaslednika upućenog 1913. ministru spoljnih poslova grofu Leopoldu Berhtoldu: „Šta će nam to (Srbija)? Cela Evropa će se okrenuti protiv nas… Šta će mi, bože sačuvaj, prezadužena državica kraljoubica (aluzija na ubistvo Aleksandra Obrenovića 1903. godine) i hohštaplera?”

Predstavnik mlađe generacije austrijskih istoričara Valter Manošek smatra da je zločinački pohod protiv srpskih civila u Prvom svetskom ratu bio eksperiment koji je ratna mašinerija Trećeg rajha dovela do „savršenstva” u Drugom svetskom ratu. „Staroaustrijsku (austrougarsku) mržnju prema Srbima oživeli su pod Hitlerovom svastikom mahom isti oficiri koji su ubijali i progonili srpsko stanovništvo pod zastavom crno-žute monarhije”, istakao je Manošek u svojoj premiranoj disertaciji „Srbija je oslobođena od Jevreja” (izdavač: Oldenburg-ferlag, 1995)

Kako su akcije raščišćavanja terena izgledale dokumentovano je u zapisniku zasedanja poslaničkog doma carskog parlamenta 30. januara i 6. februara 1918. godine. Iz neobjavljene studije koju je istoričar Hans Hautman dao na uvid „Politici” izdvajamo dva citata poslanika dr. Korošeca (ime nije navedeno uz prezime):

Selo Jarak, 13. septembar 1914: „Carske trupe su oslobodile selo, pošto se u noći pre toga srpska vojska povukla sa lokacije. U znak odmazde, pošto su seljani ponudili srpskim vojnicima hranu i smeštaj, svi stanovnici su vezani i odvedeni pred sud u Irig, a selo je zapaljeno… Punih sedam dana je goreo Jarak, od 240 kuća je samo devet pošteđeno plamena.”

Surčin, sredina septembra 1914: „Pozivajući se na izveštaj vojnog komandanta da su „neki balavci” psovali austrougarske vojnike i rugali se carskoj zastavi, vojska je okupila svu maloletnu decu sela i javno batinala. Nekoliko starijih nesrećnika su svoju mladalačku drskost platili glavom. Tri dečaka u uzrastu od 15 i 16 godina su streljana na licu mesta, optuženi da su špijunirali u korist Srba. Još dvojica mladića streljana jer su navodno pokušala da ukradu petrolej iz armijskih skladišta. Deset dečaka je streljano uz seoski kanal i ostavljeno da danima leži u vodi – sve dok smrad nije bio nepodnošljiv pa su, najzad, sahranjeni…”

Ovakvi izveštajinisu našli mesta u austrougarskoj štampi tog vremena, niti u stotinu potonjih godina, u medijima republike. Sramotno ćutanje – nekad i sad – bilo je i ostalo simptomatično za predstavnike javnog informisanja u alpsko-dunavskoj carevini, a potom i u alpskoj republici.Tipičan primer nudi naslovna strana dnevnika „Arbajter cajtung”, centralnog organa austrijske socijaldemokratije, od 25. avgusta 1914. U izveštaju sa ratišta se navodi „koliko su srpski civili prevejani i skloni zločinačkim akcijama protiv carskih vojnika – mimo svih pravila ratovanja”. Da bi čitaocu bilo jasnije o čemu je reč, list građanske levice završava izveštaj rečenicom:„Čak i srpska deca učestvuju u toj nečovečnosti.”

„Arbajter cajtung” je, istini na volju, naveo da je reč o informaciji nadležnog ministarstva (vidi faksimil: uz datum stoji reč „amtlich” –službeno), ali je u svom Uvodniku na tri stupca objavio odu hrabrim austrougarskim vojnicima i poručio: „Vaše žrtve nisu uzaludne!”

U završnom komentaru svoje studije o zločinima Austrougara nad Srbima, profesor Hautman kaže da je već na osnovu poređenja podataka o broju stanovništva u Srbiji 1910. i 1921. najmanje pola miliona civila stradalo u ratovima (uključujući i Balkanske ratove). „Ako se tom broju dodaju žrtve sa prostora koji su bili pod upravom Austrougarske, dolazi se do broja 1,06 miliona ubijenih ili usmrćenih… Nije potrebno posebno isticati ko snosi glavnu odgovornost i krivicu za to – nosioci politike primene sile mača Habzburške monarhije!”