Цивили су мучени до смрти

Наjцрње странице аустроугарске ратне историjе – масовни злочини воjске над цивилним становништвом, почињени, пре свега, у Србиjи и на просторима некадашње источне Галициjе, подручjу коjе jе данас подељено између Пољске и Украjине – требало би ове године да буду допуњене аутентичним документима починилаца коjе аустриjска званична историографиjа игнорише и прећуткуjе већ, безмало, сто година.

– Реч jе о злочинима над цивилима окупираних и пограничних териториjа тадашње монархиjе, о стотинама хиљада жртава чиjа jе судбина до данас непозната широj jавности – каже за „Политику” аустриjски историчар Ханс Хаутман, професор у пензиjи Универзитета „Јоханес Кеплер” у Линцу и дугогодишњи председник аустриjског Удружења за правно-историjска истраживања.

Хаутман jе jедан од малоброjних аустриjских стручњака за питања новиjе историjе коjи критикуjе спремност Беча да уважи нова тумачења западних историчара о разлозима избиjања Првог светског рата – она у коjима се не помиње експлицитна кривица Беча и Берлина – у духу теориjеаустралиjског историчара и професора Универзитета Кембриџ Кристофера Кларка о заjедничкоj кривици свих зараћених страна, односно о неспремности тадашњих велесила да настале проблеме реше дипломатским путем.

У разговору за „Политику” професор Хаутман, међутим, ниjе се усредсредио на узроке и поводе избиjања првог ратног сукоба светских димензиjа у прошлом веку. Као стручњак за историjу правосуђа у Хабзбуршкоj монархиjи, указао jе на димензиjе систематског истребљења Рутена у источноj Галициjи и Срба у Србиjи, као и на териториjи Босне и Херцеговине, у деловима Хрватске и Воjводине. Срби из тих краjева, односно „становници грчко-православне вероисповести” , како се у воjном жаргону формулисало (мисли се на православне Србе – аутокефалност Српске православне цркве ниjе уважена у документима), паушално су сумњичени као „колаборатери или потенциjални колаборатери стране силе”, осуђивани на смрт или депортовани у радне и интернациjске логоре. Онде их jе чекала сигурна смртзбог изнемоглости или епидемиjа коjе су избиjале услед нељудских услова смештаjа.

„Ти људи – већина њих нису били ни воjници ни мушкарци у воjничком узрасту, већ жене, деца и неjаки старци – мучени су до смрти”, истиче професор Хаутман и указуjе на податке коjе jе деведесетих година и на почетку новог милениjума описао у три књиге. Те књиге, међутим, завршиле су као стручна литература – остале су непознате широj jавности.

Сведочанство о димензиjама аустроугарског масовног злочина над цивилима Хаутман jе дао у студиjама „Ратно законодавство и воjно правосуђе у аустриjскоj половини царевине” и „Примена казненог закона у последњоj фази Хабзбуршке царевине 1872–1918” (издавач: Југенд унд Фолк, Беч). У њима jе истакао да jе од 1914. године спровођење смртне казне над цивилима у Хабзбуршкоj монархиjи било далеко броjниjе него у Францускоj, Великоj Британиjи, Русиjи, па и Немачкоj. Хаутман jе нагласио постоjање „планираног и систематског злочина” над цивилним становништвом у Чешкоj, Рутениjи (Украjина) и Србиjи.

Премда подаци о жртвама нису званично наведени, Хаутман jе на основу студиjа воjних депеша и службених армиjских дневника проценио да су аустроугарски окупатори у Србиjи усмртили наjмање 30.000 цивила и барем исто толико у Рутениjи. Укупан биланс, ако се узму у обзир и српско и рутенско становништво у пограничним региjама Хабзбуршке монархиjе, могао би да износи између две стотине хиљада и четврт милиона недужних, цивилних жртава.

У трећоj књизи на исту тему „Аустроугарска армиjа на Балкану” (издавач: Саjдлер-Цаjас, Хамбург–Берлин–Бон) Хаутман jе 2002. године истакао да су масовни злочини над цивилима спровођени стихиjски, без судског поступка и пресуде. Правдани су такозваним мерама самоодбране у рату. „Оваj брутални рат против цивилног становништва планиран jе и одобрен на наjвишем нивоу воjне управе… Извођење (злочина) поверено jе великоj групи позадинских официра и воjника са специjалним овлашћењима… Ликвидациjе су спровођене jавно, не би ли се становништво окупираних териториjа изложило додатном притиску.”

Француски историчар Алан Корбин и њуjоршки антрополог Арjун Ападураj извели су сличне закључке као аустриjски историчар Хаутман. Квалификовали су оно што jе и Хаутман описао као „кључни елемент колективног насиља”. Нажалост, то колективно насиље ниjе ни словом поменуто у стотинама историjских и других публикациjа коjе су на немачким и аустриjским подручjима обjављене од краjа Првог светског рата.

Пропушта ли Аустриjа историjску шансу да своjа тумачења ратне историjе 1914–1918. приближи страшноj истини? Уместо одговора, Хаутман jе ставио нашем листу на располагање необjављену студиjу коjа ће бити предмет стручних расправа на симпозиjумима у Немачкоj и Аустриjи овог пролећа, а из коjе „Политика” изводи цитате.Хаутман указуjе на чињеницу да jе инициjатива за расветљавање злочина над цивилима у Првом светском рату покренута на jедном од ратних заседања парламента царевине 1917. године. Један од инициjатора био jе пољски посланик Игнац Дажински. Захтевао jе да се расветле злочини над цивилним становништвом у источноj Галициjи. Његова инициjатива, ипак, ниjе била успешна, па jе у Аустриjи тек по свршетку рата и проглашењу републике покренута званична истрага. На основу резултата 1920. године изведена су двоjица официра пред суд у Бечу, да би у току процеса били ослобођени кривице… Зар су само двоjица осумњичених, по рангу нижа официра, доведени у везу са ликвидациjом око четврт милиона цивила?