Срамота гроба Војина Бакића у Загребу

Почивалиште Војина Бакића на Мирогоју немогуће је пронаћи јер на њему више нема умјетниковог имена нити крста

Дјело свјетски познатог вајара Војина Бакића, након што је због погрешне крвно-политичке слике упорно било прешућивано 90-их година, а његови споменици уништавани, од 2000. ипак се вратило у јавност. Организују се изложбе, нека његова дјела ваде се из депонија, враћају на своја мјеста или су обновљена, пишу се књига и монографије о њему, а у његовом родном Бјеловару чак је поводом стогодишњице рођења организована и изложба фотографија. Ипак, ако би неки поштоваоц умјетниковог дјела хтио одати почаст Бакићевим земним остацима, нашао би се у чуду јер гроб на Мирогоју у Загребу у коме почива, нема ни крстачу с његовим именом, а камоли што више.

На то је упозорио дугогодишњи Бакићев пријатељ Душан Матић, истичући да су на том гробном мјесту такођер сахрањени вајарева жена Љуба која је трагично погинула 1952., мајка Јелена умрла 1971., син Зоран који је умро почетком 1992. и сам Војин који је умро крајем те године. Након вајареве смрти, право кориштења гроба наслиједили су његових четверо унука.
– Низ година на гробу су била обиљежја Војина, Зорана и Јелене, али су нестала. Нема никаквих ознака с њиховим именима, осим камене надгробне плоче с уклесаним именом Љубе Бакић. Сада је на гробу крст с именом Љерке Орешковић, Војинове снахе, која је умрла 22. децембра 2014., каже Матић.
Подсјећа да су чланови Бакићеве обитељи, 1995. покушали забранити СКД „Просвјети“ штампање и распачавање монографије о кипару. Монографија коју је написао Тонко Мароевић, изашла је ипак три године касније, а 2007. је у издању „Еурокњиге“ штампана и Матићева књига „Војин Бакић мој пријатељ“.

Занимљиво је да се Љерка Орешковић Бакић није гњавила формалностима кад је 1992. провалила у стан Војина Бакића док је овај због тешке болести лежао у болници.
– Војин је од ње писмено тражио да изађе из стана, Расправа по тужби због ометања посједа није одржана због Бакићеве смрти, истиче Матић кога је покојни умјетник именовао скрбником и који је ове догађаје објавио у својој књизи.

Матић је подсјетио и да је захваљујући небризи Бакићеве фамилије, атеље на Роковом перивоју у самом центру града у лошем стању које се није промијенило ни након вишекратног писања медија. Тако је умјесто храма умјетности бивши Бакићев атеље постао ругло, сматра Матић.

Поставља се такођер питање да ли би они који су имали користи од Бакићевог гласа, опуса и имовине ипак требали нешто учинити како би одали минимум пажње ономе тко им је то омогућио, али и да ли би се у овај случај требале укључити институције као што су Министарство културе и Град Загреб.

Аутор: Ненад Јовановић

Извор: http://www.portalnovosti.com