СПОР СРБИЈЕ И ХРВАТСКЕ ПРЕД МЕЂУНАРОДНИМ СУДОМ У ХАГУ (2) ПИРОВА ПОБЕДА ИЛИ ПОТПУНИ ПОРАЗ?

Скривање чињеница што разоткриваjу континуитет геноцидне намере и њене реализациjе, коjа се само прилагођава промењеним приликама, омогућава ковачима лажне историjе да могу да куjу оружjе до следеће прилике. Зато се само злонамерни и наивни могу радовати одбиjању захтева обе стране.

Било би, наравно, неосновано тврдити да су за све ове проблеме криви само хрватски политичари. Напротив, традиционално српско странчарење, неслога чак око главних националних питања, борба за власт као jедино и наjзначаjниjе политичко питање, знатно су допринели, ако не и одлучуjуће, успеху хрватске политике. И коришћење недостоjних средстава политичке борбе не би могло имати такве ефекте да су се Срби сложили око фундаменталних питања.
Ипак, треба истаћи да jе Никола Пашић прозрео хрватску политику и у енглеском листу („Морнинг пост“, октобра 1918. г.) дао изjаву да jе намера званичне Србиjе да уjедини Србе у jедну jединствену и увећану државу, при чему то треба да учине и Хрвати и Словенци. Пашић jе одмах био нападнут од стране Хрвата, али и неких српских политичара да jе издао jугословенство. Под тим политичким притисцима, како се не би протумачило да не жели уjедињење Јужних Словена, Пашић jе одступио од свог става. То jе била „прва победа хрватства над српством“. Охрабрени тиме, хрватски поличари су убрзо остварили jош jедну победу, а Срби доживели jош jедно понижење. Новембра 1918. г, после пробоjа Солунског фронта и са напредовањем савезника у Италиjи, хрватски политичари су организовали састанак са председником српске владе у Шваjцарскоj како би се представило да ни Србиjа, после окупациjе, ниjе више суверена држава, већ jеднака са другим териториjама коjе су биле под Аустро-Угарском. На таj начин би се понизио и председник српске владе Никола Пашић, jер би оваквим тумачењем био приказан као обичан цивил, а не државни званичник. Хрватски став подржао jе и део српске опозициjе! Цела ова хрватска акциjа имала jе само jедан циљ: спречавање уjедињења Срба изван Србиjе са Србима из Србиjе. Трумбић jе отворено тражио да се будућа држава заснива на дуализму: jедну државну целину би сачињавао целокупни jугословенски простор коjи jе раниjе држала Аустро-Угарска и то са седиштем у Загребу, док би другу целину чинила Србиjа. Трумбићев предлог су подржали Корошец, Чингриjа, али и представници српске опозициjе! Уколико би ускратио потпис, Пашић би био окривљен за распад униjе, па jе то био разлог што jе и он пристао. Ипак, краљ и влада су ускратили потписе, тако да Женевски закључци нису имали правно деjство, али су остали као траjан споменик хрватске превртљивости, али и срамне улоге коjу jе одиграла српска опозициjа.
Победа Срба у Првом светском рату и помало брзоплето а свакако недовољно промишљено (нарочито по начину и правно недовољно утемељеним одлукама) стварање нове државе, прво Краљевине СХС, па Краљевине Југославиjе, само jе привидно умањило већ дубоко укорењене политичке тензиjе, коjе чекаjу нову прилику да се поново разбуктаjу. Хрватске политичке партиjе, уз свесрдну подршку католичког клера, временом све више инсистираjу на тзв. „Хрватском питању“. Фашистичка Италиjа и нацистичка Немачка налазе своj интерес у томе да подстрекавањем хрватског шовинизма слабе Краљевину Југославиjу. Под великим међународним притисцима, већ окружена и фашистичко-нацистичким сателитима, Краљевина Југославиjа покушава да уступцима хрватским захтевима умањи политичке тензиjе и притиске, прво 8. октобра 1937. и наjзад 26. августа 1939. године.
Последњи „Споразум о привременом решењу Хрватског питања“ сачињен jе између Драгише Цветковића и др Влатка Мачека (вође Хрватске сељачке странке – ХСС-а). Оваj споразум формално не укида важећи Устав (од 3. IX 1931.) али фактички укида не само поjедине његове одредбе већ и његову основну концепциjу, jер уместо унитарноj држави удара темеље федерализму заокружуjући и у доброj мери издваjаjући Бановину Хрватску као посебни правно-политички ентитет. Споразум из 1939. године уређуjе териториjу Бановине Хрватске, њену нову правну организациjу, установљава скупштину, Сабор, и преношење многих надлежности са централне власти на Хрватску. Многи су у томе видели разбиjање и почетак краjа државе, али било jе и оних српских политичара и интелектуалаца коjи су не само оправдавали већ и, из начелних разлога, хвалили овакво решење (нпр. Јаша Продановић, др Воjислав Вуjанац, Воjислав Гоjковић, Драгољуб Илић, Владимир Симић, др Младен Жуjовић).
Наравно, ово ниjе било решење проблема. Напротив, само jе олакшано постизање оног циља хрватских политичара коjи jе и био основни узрок свим сукобима. То се сасвим jасно показало непуне две године после усваjања „Споразума о привременом решењу Хрватског питања“, jер jе Други светски рат, према становишту већине хрватских политичара и фактичком понашању већине, пружио прилику за дефинитивно решење „Хрватског питања“, преко познатог рецепта челника Независне Државе Хрватске да трћину Срба треба превести у католичанство, трећину протерати а трећина мора умрети.
Хрватске политичке игре достижу своj зенит у Другом светском рату. Неспорни лидер Хрвата у Краљевини Југославиjи, др Мачек, као потпредседник владе, честита председнику владе Цветковићу његову одлуку да 25. марта потпише Троjни пакт а два дана касниjе, када jе Цветковић, заjедно са намесником, кнезом Павлом, пучем збачен, придружуjе се пучистичкоj влади генерала Симовића коjа срља у рат са Немачком и њеним савезницима. Његова jе намера била jасна – уништењем Југославиjе (коjоj jе дао заклетву) оствариће се независност „велике Хрватске“. После рушења Краљевине Југославиjе од стране нацифашистичких сила Хрвати су спремни за све вариjанте: огромна већина приступа Анти Павелићу, друга група (др Хрњевић и др Шутеj) седи као део jугословенске владе у Лондону и трећа са др Мачеком држи се пасивно и чека краj рата.
Та политика донела jе геноцид над Србима, коjи jе по начину извршења, и то треба подвући, био знатно гори него Холокауст, коjи су Немци спроводили над Јевреjима у своjим логорима смрти. Начин истребљивања Срба у Хрватскоj наишао jе на негодовање, чак и згражавање самих немачких официра, коjи су злочине над српским народом окарактерисали као „наjгрозниjа масовна убиства у светскоj историjи“, како jе то рекао у jесен 1943. године Херман Ноjбахер, главна немачка личност (специjални опуномоћеник Министарства спољних послова) за цео Југоисток. Ноjбахер jе констатовао да jе она последња трећина Павелићевог плана, коjа говори о Србима што мораjу умрети, заиста испуњена и констатуjе да водеће усташе тврде како jе заклано милион православних Срба, укључуjући одоjчад, децу, жене и старце, али сматра да су претерали у броjу, jер према немачким извештаjима „броj закланих jе износио три четврти милиона“. Против злочина коjе су усташе починиле према Србима уложио jе протест и генерал Глез фон Хорстенау а о томе jе обавестио и Берлин. Нпр, септембра 1942. пише: „Ова станишта грозе у Хрватскоj, под поглавником кога смо ми устоличили, врхунац су ужаса…“ О тим страхотама, о том беспримерном геноциду у НД Хрватскоj над Србима пише научно аргументовано проф. др Виктор Новак у свом чувеном делу Magnum Crimen.
Будући да су усташки злочини, као део званичне политике НД Хрватске, угрожавали и немачке интересе, jер су Срби, спасаваjући се од усташке каме, одлазили или у четнике или у партизане, чиме су обjективно доведени у положаj неприjатеља Вeрмахта, Ноjбахер jе предлагао Хитлеру да расформира НД Хрватску а та идеjа се, према Ноjбахеру, Хитлеру допала, али ниjе имао поверења у Србе, тако да ниjе узета у дубље разматрање.
У ствари, разматрана jе могућност смиривања ситуациjе на Балкану тако што би се укинула НДХ и створила jедна „великосрпска“ федерациjа са М. Недићем на челу. Хитлер jе нашао да jе идеjа занимљива, али jе сматрао да Немачка никад не сме допустити да на Балкану jедан народ са осећањем за политичку мисиjу постане премоћан. „А Срби су“, како jе то рекао Хитлер, „jедан такав народ. Они су показали да имаjу велику државотворну снагу… и jа имам озбиљне разлоге да оваj народ нарочито не охрабруjем у његовим стремљењима.“
Ниjе незанимљиво што jе готово истоветно неповерење према Србима гаjио и Черчил, коjи у своjим мемоарима ламентира над судбином Аустро-Угарске, залаже се за стварање неке врсте дунавске федерациjе са седиштем у Бечу. Можда jе то део одговора на питање због чега jе званични Лондон све време рата, иако jе примао из различитих извора извештаjе о стравичним злочинима, геноциду над Србима у НДХ, то минимализовао и заташкавао. Југословенска влада, премештена у Каиро, трпела jе британска понижења (нпр, нарочито од 1943. г, пуштани су искључиво извештаjи Брозове пропаганде преко Радиjа „Слободне Југославиjе“ а вести коjе су долазиле од стране генерала Михаиловића стављане су под ембарго као „могући узрочници повреде британских интереса у Југославиjи“) због наде, подгреване све време траjања рата, да ће искрцавање савезника бити управо на jугословенскоj обали. Ниjе без значаjа напомена да се америчка политика о овом питању ниjе слагала са британском, jер jе Рузвелт био више за помоћ званичноj jугословенскоj влади, па тиме и генералу Михаиловићу.
Завршетком Другог светског рата Срби су се поново нашли на страни победника и jош jедном, калкулациjом великих сила, прошли горе него други народи коjи су били на страни сила Осовине. Британска влада jе у потпуности издала Владу Краљевине Југославиjе коjа jе чинила током рата све што jоj jе Лондон диктирао и довела на власт Броза, коjи jе фактички аболирао Хрвате (посебно кроз паролу „Братство-jединство“ коjа jе спровођена ригорозно, тако да се о усташком геноциду ниjе смело ни говорити а jош мање писати) за геноцид над Србима, поделио териториjу на коjоj су Срби имали већину и ставио оваj страдалнички народ под режим комунистичке диктатуре.
Професор Правног факултета у Београду, др Лазар Марковић кажњен jе вишегодишњом робиjом због необjављеног рукописа о усташком геноциду над Србима. Умро jе непосредно после пуштања из затвора, где се, после кратког времена проведеног на слободи, поново нашао, али оваj пут чак и без формалног суђења.
Уз то, Броз jе упорно радио на изjедначавању кривице Анте Павелића и Драже Михаjловића, што jе било и формално и суштински немогуће, али jе имало за циљ прикривање стравичног геноцида коjи jе хрватска држава учинила над Србима, а било jе и основ за злочине над припадницима четничког покрета широм Југославиjе и за тешку репресиjу над свим идеолошким противницима његовог режима. Врло ефикасно спровођење овог плана, уз велику материjалну (посебно воjну) помоћ са Запада, указуjе на вероватни садржаj договора Броза са Черчилом, коjи jе склопио пре но што му jе предата власт над Југославиjом. Неповерење Запада (у овом случаjу посебно британске политике) према српском народу због његове вишеструке блискости са Русима довело jе до потпуне негациjе политике избегличке владе у Лондону (коjа jе, разуме се, радила управо по инструкциjама Лондона) чак и до присиљавања краља Петра II на изjаву коjом jе уништио и сам себе (када jе преко радиjа позвао четнике да се ставе под Брозову команду). Такав став Запада (уз часни изузетак генерала Де Гола) омогућио jе и егзекуциjу над генералом Д. Михаjловићем (воjним министром у Влади Краљевине Југославиjе) у форми фарсе од суђења, што jе био модел и за остале политичке процесе у време Брозове диктатуре. Ускоро потом, 1948. г, Броз прекида везе са сваком врстом руског (совjетског) утицаjа и елиминише Србе, високе функционере и официре свог режима, кроз голооточке процесе, формираjући концентрациони логор за кажњенике и, потом, добиjа енормну помоћ (у храни, новцу и наоружању) Запада, коjа му омогућава да постане неприкосновени диктатор Југославиjе.
Многе нацифашистичке политичаре и официре коjи су спроводили геноцид, нарочито над Јевреjима, стигла jе по завршетку Другог светског рата заслужена казна. Међутим, Павелића и Артуковића, хрватског Хитлера и Химлера, као нажалост и многе друге усташке злочинце, коjима би по свим правилима тога времена, нарочито имаjући у виду Нирнбершки процес, требало судити у нпр. Јасеновачком процесу, Запад jе заштитио и дао им уточиште.
Екстремна хрватска политика толерисана jе и у време СФРЈ. Тако jе 1971. тзв. „Маспок“ ширио антисрпску хистериjу због „опасности“ по хрватске националне интересе од стране Србиjе.
Лидери „Маспока“ (тада чланови Комунистичке париjе, тj. Савеза комуниста) нашли су се међу оснивачима ХДЗ-а, тj. Хрватске демократске заjеднице, као екстремно шовинистичке, (про)усташке политичке париjе са Фрањом Туђманом на челу, коjи већ тада истиче да jе НДХ била израз историjских (повjесних) тежњи хрватског народа.
Иако су одмах по окончању Другог светског рата велике и успешне српске фабрике пресељене у Хрватску и Словениjу, ипак су временом предузећа из Србиjе постала знатно успешниjа у привредноj утакмици у односу на предузећа из других република, па jе под политичким притиском извршена тзв. „оуризациjа“ предузећа, у ствари отимање имовине српских „фирми“, коjа се нашла на териториjи других република, посебно у Хрватскоj (случаj „Генексовог“ хотела „Кроациjа“ у Цавтату и др.) да би исте године били усвоjени Амандмани на Устав СФРЈ, коjи су били правни оквир за разбиjање Федерациjе, што jе потврдио и поjачао Устав из 1974. г, управо када jе (Хрват) Броз био на врхунцу моћи.
Мика Трипало, jедан од лидера „Маспока“, истиче да се Југославиjа не може одржати присилно и да jе главни извор проблема концентрациjа капитала у Београду. Броз даjе подстрек таквоj „маспоковскоj“ политици изjављуjући да треба спречити „Генексов“ улазак у нафтну индустриjу и да хрватски политичари треба да „гураjу“ своjу политику и на обазиру се на њега.
Све те уставне „реформе“ омогућиле су даље погоршавање положаjа Срба у целоj СФРЈ и биле увод у даљу дискриминациjу. Тако jе, нпр, хрватски Сабор маjа 1989. г. покренуо инициjативу да се Срби избришу као конститутивни народ из Устава (што jе касниjе и учињено) а Законом о jезику из исте године избачен jе српски jезик и хрватски jе проглашен jединим званичним jезиком у Хрватскоj.
Догађаjи у вези са рушењем Југославиjе деведесетих година прошлог века само су били логичан след „свих ових претходних политика“.
Готово jе невероватно да се и даље, нарочито на Западу и у Хрватскоj (наравно и у албанскоj и муслиманскоj пропаганди) подржава очигледна неистина да су Срби и Милошевићева политика криви за распад Југославиjе и посебно за рат на териториjи Социjалистичке Републике Хрватске (касниjе без „Социjалистичке“) и да у томе учествуjу и неки српски „интелектуалци“. Изгледа да треба непрестано понављати ноторну чињеницу а то jе говор (Брозовог генерала и потоњег председника Хрватске) Фрање Туђмана од 24. марта 1992. г, коjи jе одржао на Тргу бана Јелачића у Загребу и дословно рекао: „Рата не би било да га Хрватска ниjе жељела! Али, ми смо проциjенили да само ратом можемо изборити самосталност Хрватске. Због тога смо водили политичке разговоре, а иза тих преговора формирали оружане построjбе. Да нисмо то урадили, не бисмо дошли до циља. Значи: рат jе било могуће избjећи само да смо ми одустали од наших циљева, то jест, од самосталности хрватске државе.“ Дакле, шеф хрватске државе признаjе кривицу за отпочињање рата, jасно открива и мотив, а онда Хрватска тужи Србиjу за агресиjу и геноцид! Заиста, да ниjе трагично, било би потпуно комично. Томе треба додати и Туђманов политички програм чиjи jе део изложио на Конференциjи у Немачкоj 1989. г, рекавши да када он буде председник Хрватске, тло у Краjини ће бити црвено од крви! Да jе такве, или бар сличне, изjаве давао Слободан Милошевић или било коjи српски званичник, убеђени смо да би то била прва тачка оптужнице против њега, одн. њих у хашким процесима.
Хрватска jе 1995. године „учинила одлучан напор да сатре и етнички очисти велики броj Срба коjи су остали на хрватскоj териториjи“ (ради се о грађанима Хрватске). То су прво учинили српским становницима Западне Славониjе у операциjи „Бљесак“, у маjу 1995. Касниjе, и у много већим размерама, Хрватска jе, у августу 1995, започела операциjу „Олуjа“ против Срба коjи су живели у области Краjине, где Хрватска има веома дугачку границу са Босном и Херцеговином. Ове операциjе добиле су западну помоћ у материjалу, као и обавештаjну и дипломатску подршку. У операциjи „Олуjа“ jе, према западним изворима, протерано 250.000 Срба из Краjине (у зонама под заштитом Уjедињених нациjа!) и убиjено више хиљада Срба, укључуjући децу и жене. Када jе Савет безбедности УН разматрао ситуациjу у БиХ и Хрватскоj, амерички амбасадор М. Олбраjт jе истакла да jе врло важно да се „пажња међународне заjеднице усредсреди на лош положаj избеглица из Сребренице и Жепе“, не помињући етничко чишћење огромних размера у Хрватскоj. Да ствар буде гора, у хашким процесима су примењени тзв. двоструки стандарди, што jе само друго име за дискриминациону неправду. Наиме, у случаjу против Србина Радослава Крстића Трибунал jе у вези са Сребреницом прихватио геноцидну квалификациjу „ако би постоjала намера да се искорени група у оквиру ограничене географске области као покраjина или чак општина“ (Пресуда IT-09-33-T од 2. 08. 2001. пас. 589.) а хрватско етничко чишћење четврт милиона Срба, са хиљадама убиjених и рањених, укључуjући одоjчад, децу, жене, старце, ниjе квалификовано као геноцид! Амерички амбасадор Питер Галбраjт jе чак негирао квалификациjу „етничко чишћење“, иако jе она доминирала у извештаjима средстава информисања: у изjави за Радио Би-Би-Си рекао jе да то ниjе етничко чишћење, jер jе „етничко чишћење ако га врше Срби против Хрвата и муслимана, али ниjе ако га спроводе муслиманско-хрватске снаге против Срба“ (sic!).
Начело непроменљивости граница у Европи ниjе поштовано само у односу на Југославиjу и Србиjу и то на штету српског народа. Прихватање Републике Кипар у Европску униjу као целине, иако постоjи факт окупираног северног дела од стране Турске, а одбиjање истог тог модела за Републику Србиjу чиjи jе jедан део био под управом УН (дакле, лакше решив проблем него што jе кипарски) па признавање независности (сецесиjе) jужноj српскоj покраjини, све то указуjе на грубу правну дискриминациjу од стране Запада према српском народу и Републици Србиjи. Журба Хрватске да призна независност тзв. „Републике Косово“ не може се сврстати у лекове коjима се превиjаjу старе ране, напротив. 

Закључак

Продужена хрватска геноцидна политика над српским народом ниjе некакав догађаj коjи jе донела случаjност прилика, нити безумни акт шачице злочинаца, коjих има у сваком народу и то како у редовним, тако и нарочито у ратним приликама. Не може се заборавити чињеница да хрватски политичари нису тражили самосталну етничку Хрватску, већ тзв. „велику Хрватску“ коjа захвата и велики етнички српски простор са неколико милиона Срба, са планом етничког чишћења тог простора и то путем геноцида. Отуда се узроци, поjавни облици и мере такве политике мораjу научно, дакле непристрасно, обjективно анализирати и истинито представити како домаћоj, тако и међународноj jавности. То jе, према нашем мишљењу, conditio sine qua non траjног помирења, jер оно подразумева како правду (за жртве, за њихове потомке, али и за народни колективитет) тако и милосрђе (jедна од хришћанских врлина коjа, уверени смо, треба да спаjа православне и католичке хришћане) али засноване на стварним чињеницама.
Сваки разуман човек jе за изградњу нормалне будућности, добросуседства, помирења, али прикривати отворену дискриминациjу коjу чини Хрватска према Србима (таjне оптужнице, монтирани процеси, немогућност повратка отете имовине, проблем станова, ометање, фактичко али и правно, повратка избеглица, избегавање суђења или извршавања правноснажних кривичних пресуда када су жртве Срби и сл.) и према Србиjи (тужба за геноцид, признање сецесиjе Косова и Метохиjе, непрекидна антисрпска пропаганда у средствима информисања, привредна дискриминациjа, наговештаjи хрватских званичника о повратку на изворне принципе Туђманове политике) не може бити пут ка стварном и траjном помирењу.
Коначно, у поступку пред Међународним судом правде у Хагу, наше наjjаче оружjе jе анализа чињеница коjе недвосмислено, изван сваке разумне сумње доказуjу постоjање геноцидне намере искључиво на страни тужиоца-противтуженог. У том смислу jе чудно, а можда и ниjе, обавештење Суда да се ставља ембарго на извештавање о исказима сведока. Коjу страну штити такав ембарго? Истину? Нама се чини да истини ниjе потребна таква врста заштите. Напротив, скривање чињеница што разоткриваjу континуитет геноцидне намере и њене реализациjе, коjа се само прилагођава промењеним приликама, омогућава ковачима лажне историjе да могу да куjу оружjе до следеће прилике. Зато се само злонамерни и наивни могу радовати одбиjању захтева обе стране.

Пише Др Оливер Антић

Аутор jе професор Правног факултета Универзитета у Београду

Извор: ПЕЧАТ

Везане виjести:

Пирова победа или потпуни пораз?