Spomenka Gostića svi zaboravili

DA li znate gde se u Republici Srpskoj nalazi Osnovna škola „Spomenko Gostić“?

Odgovor na ovo kviz-pitanje je jednostavan i kratak: nigde. A možda bi bilo primereno da bar jedna ovakva ustanova bude „njegova“. Po Spomenku Gostiću ne nosi ime nijedna ulica u njegovom rodnom Doboju ili Banjaluci – mestima gde je pre i posle nesretnog rata u BiH izmenjeno na stotine imena ulica i naselja, ali se nadležni nikad nisu setili ovog dečaka koji je život, u 14. godini, ugradio u temelje Republike Srpske.

Ostale su samo zabrađena humka i medalja zasluga za narod, kojom je posthumno odlikovan ovaj mali borac, velikog i hrabrog srca.

Život Spomenka Gostića bio je kratak, surov i sa tragičnim krajem. Na tu biografiju podseća njegov brat od tetke Saša Malešić.

– Spomenko je rođen u Doboju 14. avgusta 1978, a pogunuo je 20. marta 1993. godine u selu Jovići, na planini Ozren. Bio je pripadnik Vojske RS – kaže Saša Malešić.

Spomenkov vršnjak i drugar Velibor Tripić priseća se početka rata u BiH:

– Početkom 1992. besneo je pravi rat. Selo Jovići, u kojem je Spomenko živeo sa majkom, bilo je okruženo naseljima sa većinskim muslimanskim življem. Nekada su bili dobri susedi, a onda ih je odjednom delila ratna linija. Majka mu je u međuvremenu umrla, a na početku ratnih sukoba Spomenko i ja se dobrovoljno prijavljujemo u srpsku vojsku i postajemo kuriri.

U septembru 1992, priseća se Velibor, pod kišom granata ispaljenih na Joviće sa muslimanske strane gine Spomenkova baka i on ostaje sam.

– Jedinu zaštitu imao je u vojsci.

PONUDA IZ PARIZA
SPOMENKA je na ratištu upoznao jedan Srbin koji je živeo u Francuskoj. Gledao ga je na nekom TV kanalu i došao iz Pariza sa namerom da ga odvede kući i – usvoji.
– Spomenko mi je pričao da je poziv odbio rečima: „Dok moja noga sa saborcima ne stupi u Maglaj ja ne idem odavde“. Francuzu se zahvalio na pozivu i životu u Parizu, a ovaj ga je častio sa dve šteke cigareta – priseća se dijaloga sa Spomenkom Velibor Tripić.

Sa kurirskih zadataka „unapređuju“ ga u snadbevača hranom. Poverena su mu konjska kola, a zapovest je bila da razvozi hranu po dugoj odbrambenoj liniji prema Maglaju. Tako je Spomenko svakodnevno, pomoću dva konja, jurio od rova do rova. A onda se dogodila tragedije – uleteo je u minsko polje. Ginu konji, a Spomenko prolazi sa povredama. Čim se oporavio ponovo se stavio na raspolaganje vojsci. Bio je desna ruka komadantu odbrane. Međutim, zbog ofanzive muslimanskih snaga vojska i narod se povlače i Jovići su opusteli, ali Spomenko ostaje sa nekolicinom vojnika da ga brani, da se uspostavi linija i vrate izgubljeni položaji – seća se Tripić.

Posle smirivanja situacije na tom delu ratišta Spomenko ostaje sa vojnicima – tobdžijama. U martu 1993, od granate ispaljene sa muslimanske strane, naš junak je smrtno ranjen. Tada je poginulo još pet srpskih vojnika.

Spomenko Gostić izdahnuo je na brdu Visići, a sahranjen je kasnije sa svojim saborcima na seoskom groblju Jovići, koje pripada maglajskoj opštini. Nažalost, danas to selo se graniči sa Bočinjom, za koju tvrde da je uporište vehabija.

Spomenko je među prvima svoju mladost ugradio u temelje Srpske i sigurno je zaslužio da njegov grob bude izmešten, da dostojno počiva u miru.

Izvor: novosti.rs

Vezane vijesti:

ŽRTVA SPOMENKA GOSTIĆA ZASLUŽUJE POSEBNU PAŽNjU

Spomenka Gostića sahraniti u RS