Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Споменка Гостића сви заборавили

Датум објаве: понедељак, 13 фебруара, 2012
Објављено у Озрен - Возућа
Величина слова: A- A+

spomenko_gostic.jpg

ДА ли знате где се у Републици Српскоj налази Основна школа „Споменко Гостић“?

Одговор на ово квиз-питање jе jедноставан и кратак: нигде. А можда би било примерено да бар jедна оваква установа буде „његова“. По Споменку Гостићу не носи име ниjедна улица у његовом родном Добоjу или Бањалуци – местима где jе пре и после несретног рата у БиХ измењено на стотине имена улица и насеља, али се надлежни никад нису сетили овог дечака коjи jе живот, у 14. години, уградио у темеље Републике Српске.

Остале су само забрађена хумка и медаља заслуга за народ, коjом jе постхумно одликован оваj мали борац, великог и храброг срца.

Живот Споменка Гостића био jе кратак, суров и са трагичним краjем. На ту биографиjу подсећа његов брат од тетке Саша Малешић.

– Споменко jе рођен у Добоjу 14. августа 1978, а погунуо jе 20. марта 1993. године у селу Јовићи, на планини Озрен. Био jе припадник Воjске РС – каже Саша Малешић.

Споменков вршњак и другар Велибор Трипић присећа се почетка рата у БиХ:

– Почетком 1992. беснео jе прави рат. Село Јовићи, у коjем jе Споменко живео са маjком, било jе окружено насељима са већинским муслиманским живљем. Некада су били добри суседи, а онда их jе одjедном делила ратна линиjа. Маjка му jе у међувремену умрла, а на почетку ратних сукоба Споменко и jа се добровољно приjављуjемо у српску воjску и постаjемо курири.

У септембру 1992, присећа се Велибор, под кишом граната испаљених на Јовиће са муслиманске стране гине Споменкова бака и он остаjе сам.

– Једину заштиту имао jе у воjсци.

ПОНУДА ИЗ ПАРИЗА
СПОМЕНКА jе на ратишту упознао jедан Србин коjи jе живео у Францускоj. Гледао га jе на неком ТВ каналу и дошао из Париза са намером да га одведе кући и – усвоjи.
– Споменко ми jе причао да jе позив одбио речима: „Док моjа нога са саборцима не ступи у Маглаj jа не идем одавде“. Французу се захвалио на позиву и животу у Паризу, а оваj га jе частио са две штеке цигарета – присећа се диjалога са Споменком Велибор Трипић.

Са курирских задатака „унапређуjу“ га у снадбевача храном. Поверена су му коњска кола, а заповест jе била да развози храну по дугоj одбрамбеноj линиjи према Маглаjу. Тако jе Споменко свакодневно, помоћу два коња, jурио од рова до рова. А онда се догодила трагедиjе – улетео jе у минско поље. Гину коњи, а Споменко пролази са повредама. Чим се опоравио поново се ставио на располагање воjсци. Био jе десна рука комаданту одбране. Међутим, због офанзиве муслиманских снага воjска и народ се повлаче и Јовићи су опустели, али Споменко остаjе са неколицином воjника да га брани, да се успостави линиjа и врате изгубљени положаjи – сећа се Трипић.

После смиривања ситуациjе на том делу ратишта Споменко остаjе са воjницима – тобџиjама. У марту 1993, од гранате испаљене са муслиманске стране, наш jунак jе смртно рањен. Тада jе погинуло jош пет српских воjника.

Споменко Гостић издахнуо jе на брду Висићи, а сахрањен jе касниjе са своjим саборцима на сеоском гробљу Јовићи, коjе припада маглаjскоj општини. Нажалост, данас то село се граничи са Бочињом, за коjу тврде да jе упориште вехабиjа.

Споменко jе међу првима своjу младост уградио у темеље Српске и сигурно jе заслужио да његов гроб буде измештен, да достоjно почива у миру.

 

Извор: novosti.rs

 

Везане виjести:

ЖРТВА СПОМЕНКА ГОСТИЋА ЗАСЛУЖУЈЕ ПОСЕБНУ ПАЖЊУ

Споменка Гостића сахранити у РС

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top