Шпијуни Озне на сваком кораку

Официри, повратници из немачких логора, изазивали су велико подозрење нових власти, многи су били ухапшени и оптужени за шпијунажу или колаборацију у логору, а потом стрељани

ЗАНИМЉИВО и аутентично сведочење о методама рада Озне по ослобођењу Београда оставио је бивши официр краљевске војске Коста Аћин. Он је објаснио како су крајем 1944. године официри краљевског ваздухопловства позвани су да се јаве на дужност у Команду ваздухопловства у Земуну. Велики број пилота се одазвао овом позиву. Међутим, они ће из Земуна бити пребачени на помоћни аеродром „Лисичји јарак“ где су најпре саслушавани, а потом стрељани у близини села Јабуке (код Панчева).

На сличан начин завршио је мајор јутословенске војске Ј. Худина који се као професионални војник и правник запослио у Недићевој жандармерији. Чисте савести сачекао је официре Озне 21. октобра 1944. у свом стану на Чубури, уверен у своју исправност и морално држање. Породица га никад више није видела.

ДРАГОЉУБ Ђурић и Милан Шумоња, санитетски потпоручници четврте класе, са још 15 војних лица, који су рат провели у Првом унутрашњем одељењу Војне болнице (код Треће гимназије) као немачки заробљеници, по ослобођењу 22. октобра 1944, под изговором да нису предали униформу, приведени су у IV кварт (Војводе Миленка 40) на испитивање одакле су после три дана одведени у непознатом правцу.

БОШКО Јокић, правник по струци, на служби у Министарству унутрашњих послова Краљевине Југославије у Београду, син Косте, ађутанта краља Петра Првог Карађорђевића (чијој је сахрани краљ лично присуствовао), последњи се пут јавио кући за славу 24. новембра 1944. после чега је ухапшен и нестао. Исто се десило и жандарму са Дорћола (Ђура Ђаковића 7) Радомиру Васовићу којег је породица последњи пут видела на дан ослобођења Београда када су га одвели припадници НОВ. Александар Радуловић, пуковник и командант СДС-а у граду Београду током окупације, предратни жандармеријски официр, пред ослобођење ступио је у контакт с Кочом Поповићем и прешао са својом групом на страну антифашиста, добивши гаранције за живот својих људи. Међутим, сви су убрзо по ослобођењу били ухапшени, а он, када је подсетио на Кочино обећање, иако је пуштен, одбио је да изађе на слободу желећи да подели судбину са својим подређенима.

МЕТОД РАДА ПО СОВЈЕТСКОМ УЗОРУ ЈЕДАН од најзначајнијих метода, преузетих од совјетских служби,било је покривање терена – на 10 грађана долазио је по један повереник. У сваком одељењу министарстава и установа или погону предузећа требало је уградити по једног агента. Чланови КПЈ добили су улогу денунцијаната, а у великим градовима систем шпијунаже и контроле ишао је и до станара сваке зграде. Настојници зграда имали су задатак да за Озну контролишу станаре и посетиоце. Они који нису били поуздани нису могли добити запослење. Свака улица, сходно величини, имала је своје поверенике или секретаре који су вршили контролу за службу безбедности. О сумњивим лицима вођени су досијеи, при чему је примењен совјетски модел категоризације лица противних власти (А, Б, Ц, Д и Е). Озна је водила истражни поступак, а признања дата у истрази (често уз примену бруталне психофизичке тортуре) коришћена су као доказ на суду. У прво време често су народни непријатељи стрељани без суда.

КРАЉЕВСКИ официри, повратници из немачких логора, изазивали су такође велико подозрење нових власти, многи су били ухапшени и оптужени за шпијунажу или колаборацију у логору, а потом и стрељани. Павле Милошевић, члан ЈУРАО, са још 11 логораша из Матхаузена, махом официра ЈВО, ухапшен је половином јула 1945. приликом репатријације у Крањској Гори, а ислеђивао га је мајор Симо Дубајић. Послати су у Београд, држани и мучени у затвору Озне на Косанчићевом венцу под оптужбом која је била заснована на исказима Љубе Зечевића (касније директора Радио-телевизије Београд) и још двојице робијаша-комуниста да су у логору денунцирали и убијали логораше комунисте у тамошњој болници – бензин-инјекцијама. Већина њих осуђена је на знатне временске казне док је Сава Божовић, припадник покрета Драже Михаиловића и логораш из Матхаузена, изведен пред Окружни суд у Шапцу и стрељан због издаје 1945. године.

НИЋИФОРА Стојановића, из Лозовика, као коњичког поручника Југословенске војске, 1941. године заробљавају Немци у Априлском рату и одводе у логор Оснабрик одакле је пуштен крајем 1942. Враћа се из заробљеништва у Београд и неко време је активан у СДС одредима Недића и СДК Љотића, да би накратко, 1944. приступио Колашинском одреду Југословенске војске у отаџбини. Половином 1944. долази у Београд где ће у миру сачекати ослобођење. Ухапшен је у свом стану (Зринска, тј. Франкопанова 4) одмах по ослобођењу 20. октобра и стрељан почетком новембра 1944. на Бањици. Његов син Димитрије, од свега десетак година, одлазио је сваког дана од 9. до 15. новембра на Бањицу да слуша прозивке оних који су стрељани као колаборационисти. Дневно је читано између педесет и сто лица. После неколико дана прочитано је и име његовог оца. Ове прозивке су интензивно потрајале до половине децембра 1944. године.

ПРЕМА неким сведоцима, ту, где је данас кафић на углу Француске и Страхињића Бана, стрељана су четворица жандарма из IV кварта, који је био у Француској улици, на месту садашње Основне школе „Скадарлија“. Испред тадашње штампарије „Грегорић“ стрељана су тројица младића, који су доведени голи само у гаћама. И жандари и ови младићи закопани су на месту тадашњих травњака, а сами су себи копали раке.

БОЖУ Ивановића, власника кафане „Дурмитор“ на Карабурми, по хапшењу 23. октобра 1944. Озна је водила, тукла и приморавала да заједно с осталима виче: „Ми смо кољачи!“, све до затвора у IV кварту (Палилулска пијаца). После тога му се губи сваки траг. У кућу бившег конзула, Љубомира Бојовића, у Улици Ђуре Даничића, чији је син Драган погинуо као официр ЈВО оставивши жену и дете, упала је после 20. октобра 1944. наоружана група, убила га и његово тело бацила на улицу. Тек у току ноћи грађани су склонили његове посмртне остатке. Чеда Милошевић, капетан ЈВО, ухапшен је половином маја 1945. данима до бесвести мучен у једној приватној вили на Дедињу (Булевар мира 20) где му је изнуђивано признање да би на крају био осуђен на 15 година робије. Чак је и кућепазитељ Белог двора на Дедињу, још из времена кад су тамо боравили српски краљеви, Никола Ђорђевић, иако стар и изнемогао ухапшен већ првих дана ослобођења. Држан је у различитим апсанама у Београду и убрзо стрељан као народни непријатељ.

ПРЕМА казивању Зорана Марковића и Радисава Поледице из Београда, Јосиф Вуловић, М. Војиновић, Јоксић и учитељ Јеротијевић одведени су из Железничке колоније у Кошутњак са групом од 19 људи. Спроведени су у седиште XII кварта на углу данашњих улица Булевар мира и Младена Стојановића на Сењаку. Егзекуцију су вршили ликвидатори из 8. црногорске бригаде. Већина људи који су у то време ухапшени одвођени су у Бањички логор и стрељани у Јајинцима, где су у време рата Немци стрељали таоце. Друге групе одвођене су у правцу Лисичјег потока где су такође ликвидиране.

У ТОКУ једне рације на Сењаку ухапшени су, крајем октобра 1944, др Милорад Иванић, новинар и директор Централе за хумор, Славко Попадић, власник фабрике чоколаде, Миле Петровић Опленац, власник кафане са роштиљем, и Мика Веселиновић, индустријалац, власник металске фабрике. Са Сењака је одведено у то време још 30-40 људи. Сви су ликвидирани и покопани између данашње кафане „Графичар“ и манастира Ваведење.

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (1)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (2)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (3)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (4)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (6)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (7)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (8)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (9)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (10)