Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Софија Праћа – Вељовић, Геноцид у Санском Мосту

Датум објаве: уторак, 3 августа, 2021
Величина слова: A- A+
Тачно 3. августа 1941. године усташе долазе у кућу Зурунића и траже учитељицу Драгу, јер је она муслиманка прешла на православну вјеру, да би се могла вјенчати са Зурунић Перицом. Босу је одводе до Машинског моста, гдје су стријељани Видовићи, малтретирају је док она скаче у Сану, они је ваде, расијецају јој груди и стављају на ране со и тако крваву бацају у ријеку, пуцају у њу, убијају је и у клечећем положају је закопавају. То је чинио усташа Зукић Химзо зв. Чико.
спомен подручје Шушњари – Сански Мост
спомен подручје Шушњари – Сански Мост

Сански Мост (162 метра надморске висине, 44-45 степени географске ширине и 15-17 степени географске дужине) лежи у долини ријеке Сане, у југозападном дијелу Босанске Крајине, између планина Козаре и Грмеча, на раскрсници путева Бања Лука, Приједор, Срнетица, Кључ, Петровац, Босанска Крупа и Бихаћ. По свему томе, данашње насеље служило је као утврда за чување пута, долином ријеке Сане на сјевер према Посавини и на југ: Ливно, Пролог, Сињ, Сплит, према мору. Сански Мост је праисторијско насеље Илира, Келта, касније Римљана.

Наши словенски народи досељавају се концем VI и почетком VII вијека, када насељавају ове крајеве гдје и данас живе. Према др Јовану Цвијићу, постојале су разне миграције наших народа из Лике, Далмације, Босне и Посавине, најчешћи узроци су: тражеwе плодне земље, болести, вјерска прогањања и др. Окупацијом аустроугарске власти, те сталним боравком аустријске војске, град добија војни карактер. Сана, до тада Вакуф Сана, добија име Сански Мост, јер се мостом спајаju једна и друга обала ријеке Сане, али и данас народ ово насеље зове САНА.

Аустријска власт је почела одмах изградњу касарни, школа, жељезничке станице на којој и данас пише САНСКИ МОСТ. Тада многи становници долазе са брда у долине ријека, јер је земљорадња била једино занимање становника Дабра, Кљеваца, Кијева. Поред земљорадње, почињу се развијати сточарство, занати, па и примитивно рударство. Експлоатација руде угља и жељезне руде у Сасини, данас је доказ шлакиња, а и само име Сасина по Сасима. Осјећа се германизација, у школе се уводи њемачки језик, па онда народни. Тадашња аустријска власт врши велики утјецај на становништво српског поријекла, усљед чега долази до прогањања Срба, тако да их одводе у Арад, а развојем политичких прилика на Балкану, посебно у Србији, јављају се добровољци, који напуштају аустријску војску и прелазе својој браћи у Србију.

Досељавају се становници из Чешке, Пољске, Њемачке и Аустрије. Као у свим мјестима Босне, становници су махом неписмени, одјећа од домаће израде, кожуни од овчије коже, гаће и кошуље су носили од конопље и кетена ручне израде, кућа се је састојала од собе и куће, тј. кућа гдје се кувало на огњишту и соба за спавање Јављају се разне политичке странке, које ништа добро нису донијеле међу неписмен народ. Тако је дошла и стара Југославија, која је доста наслиједила од претходника. Ситуација се је слабо мијењала, како у земљи тако и у Санском Мосту, није било електрике, изграђена је прва пруга 1912. г. Сански Мост- Срнетица ради експлоатације дрвета за потребе аустријске власти. У Санском Мосту није било сталне југославенске војске, осим једне релејне станице чија је локација била Грађанска школа, на челу које се налазио пуковник Стефановић са 150 војника. Градом су се шириле разне дезинформације.

Постојао је само један радио апарат код Расима Хромалића зв. ,,СИНГЕР,,. Од штампе су долазили “Политика”, “Време” и “Илустрација”. Владао је општи хаос, нарочито кад се сазнало да је бомбардован Београд. Почиње мобилизација способних за војску, као и запрежних возила, воловских и коњских, који се скупљају око новосаграђене болнице, коджељезничке станице, као и голобрадихмладића који су добили позиве за војску, који се окупљају око теретних вагона на жељезничкој станици, а сами не знају куда иду и коме да се јаве. Над градом се појавио један авион, народ се је заплашио, и избјегао на Греду, периферију града, према гробљу, нико ништа не зна, прича се о рату, посљедицама, и сл. Све се то догађа тмурног мјесеца априла 1941. године, народ је збуњен, пакују се неки грађани из других бановина и бјеже. Ивица Симеон, пристав у котару, даје пропутнице за паре, јер је тешко доћи до Приједора, а до Земуна никако.

Ситуација се мијења из часа у час, ни на једном мјесту није исто. Ноћу се могло запазити да срља нека војска, а то је био бањалучки пук у расулу. Пуковник Стефановић је на вријеме запазио расуло наше војске, и на вријеме је сазвао неколико грађана свих нација и саопштио сљедеће: ,,Непријатељ се приближава, ми се морамо повући не би било лоше да се формира један одбор од вас и да држите ред у граду док га не предате непријатељу. Потребно је да се изабере један старјешинамеђу вама.” На то се јавио Лука Миниго, који сам себе предлаже, изјављујући да је заклети усташа од 1925. ( убијен је 1943. г. у Грмечу). Такође, овај официр рече да би било добро минирати мост преко Сане, али на интервенцију грађана из овог одбора од тога се одустало.

Сутрадан су се овај официр и војска повукли у правцу Кључа, којима се придружила и санска жандармерија. Дању, а нарочито ноћу, могло се запазити да наша војска из правца Бање Луке пролази кроз Сански Мост и креће према југу, ту је било највише пјешадије, војници су носили оружје са собом. На бетонском мосту преко Сане налазила се једна препрека од дрвета, коју је ставио Грга Маричић, да би могао да заустави војнике који су се у расулу и бјекству враћали из јединица и да би их разоружавао.

Да би своје дејство ојачали, самоиницијативно су већ постојеће усташе формирале један одбор за хватање војника у расулу, а у тај одбор су ушли: др Јосип Церјан, др Ибрахим Пашић, Лука Минига, Химзо Пашић Решић и Грга Маричић, и дадоше му назив ,,Хрватска заштита”. Овај одбор је појединачне војнике хватао, одузимао им оружје и скидао војну одјећу, а познат је по невиђеној пљачки резервне хране из великог магацина. Формиран је у ратне сврхе. Напријед поменута лица, из тзв. ,,Хрватске заштите,, узимају власт у своје руке и легитимишу се као легалне усташе.

Миле Крунић, општински добошар, из часа у час излази на одређена мјеста и најављује сљедеће: ,,Чујте, почујте, народе, усташка власт издаје наредбу да сви становници из других бановина има да напусте Врбаску бановину и да се селе у своје бановине,,. Тако се Драгољуб Поповић из Чачка одмах иселио, а за њим и други. Да би се препознали поменути властодржци, прво су носили бијеле траке изнад надлактице, а касније хрватску тробојницу. Долазак Нијемаца у град У граду се сазнаје да Нијемци надиру преко Марибора даље у нашу земљу. Задатак им је био да ове крајеве окупирају без борбе, јер су им то усташе гарантовале. Добошар Миле Крунић оглашава: ,,Чујте и почујте, грађани Санског Моста, Њемачка војска улази у наш град, треба их мирно дочекати, Хаил Хитлер – Хрватска заштита,,.

Једна њемачка дивизија прво шаље извидницу, која улази у Сански Мост, 9. априла 1941.године, између 15 и 16 сати, послије подне – један моторбицикл са приколицом, на коме је био монтиран митраљез, за њима наилазе двоја-троја борна кола са наоружаним њемачким војницима, док су претходници носили наше топографске карте, и прво је било питање: ,,Wo ist Kula Тomina?“ Како су на тргу били присутни они који су их једва чекали, неко показа у правцу Кључа, и они кренуше. Иза ове извиднице наилазе друге колоне које се крећу до Чекића бара и круже по граду, а велики број оних који су жељели да Нијемци дођу изашли су и клицали им. Велики број извиђачке њемачке војске смјестио се око зграде новоизграђене болнице, гдје је одмах објешена велика њемачка застава са кукастим крстом, и свако ко би наишао кад се застава подиже, морао је стати и дигнути руку у знак поздрава; ко то не би урадио, стражар би га спроводио на батине. И даље се организује мрежа за хватање војника у расулу. Тако се постављају страже на раскрснице путева како би их дочекивали и предавали Нијемцима који су их транспортовали у ропство. Усташке власти на челу са др Јосипом Церјаном припремају свечан дочек њемачким војницима.

Сваки дан излази наредба за наредбом, коју оглашава општински добошар, позивајући се на њемачку команду, пријетећи казнама. Град је био облијепљен плакатима и кукастим крстовима. Уведен је и полицијски час, пријетило се да ће ко се нађе на улици ван полицијског часа бити стријељан. Њемачки војници запосјели су најбоље станове у граду, из трговина Јеврерја и Срба износили су храну, одјећу и обућу и транспортовали за Њемачку својим породицама. Познато је да су износили сандуке шећера и давали својим коњима. За свог тумача су узели Јозу Клапића зв. Паташон, који је живио послије рата у Петрињи. Активност усташке власти Поменути представници хрватске власти одржали су свечану сједницу у част успоставе тзв. НДХ 10. априла 1941. године, у данашњој згради општине, на којој су присутни били: др Церјан Јосип, Решић-Пашић Химзо, Талић Јусо, Минига Лука, Шеремет фра Анте, жупник из Санског Моста, Тојчић Никола, жупник из Старе Ријеке, Тешић фра Лука, жупник из Сасине, након чега су отишли у католичку цркву, ради благослова за вјечно постојање нове усташке власти.

Сад се креће у друге акције, формирају се усташке групе, на челу логора усташких група налази се логорник Љевар Миле из Сасине. Одмах је кренуо у села насељена католичким живљем, тражећи себи привржена лица, које је облачио у усташку униформу и наоружавао их, те их приводио фратрима на заклетву и вјерност НДХ, ко од службеника није прихватио заклетву био је отпуштен из државне службе. Познат је случај инг. Недимовић Драге који није прихватио заклетву, па је на звјерски начин, након мучења убијен. Све се то дешава за вријеме власти др Анте Меркредића који је примио од др Церјан Јосипа. Познате су разне репресалије над трговцима Србима и Јеврејима, који су уцјењивани новчано износом од 1 000 до 5 000 хиљада динара. Ради контроле прихода постављани су тзв. комесари, да би се контролисао приход, како би убирање за њих било веће. Од прихода узимано је 50 до 100 хиљада динара од сваког појединачног трговца, а тај новац је предаван у усташки логор, којег су међусобно дијелили као и сву пљачку.

Долазак загребачке полиције Мјесец мај 1941. година Како новоформирана власт активно сарађује са Загребом, у свим плановима, почетком маја у Сански Мост стиже полиција из Загреба, на челу те полиције био је Хорват Конрад и са њим шест полицајаца, задржали су се у Санском Мосту цијело вријеме покоља и учествовали у њему. Њима су се придружили Бараћ Јандре из Сасине, Налић Ибрахим, Крупић Фехрат, Куршумовић Салко и Алагић Мустафа Омеров, који су вршили хапшења, малтретирања и одвођења Срба у затвор. Први таоци Рано ујутро 7. маја 1941 .г. усташка власт је послала позиве угледнијим Србима да се јаве у усташки логор, међу којима су: Марјановић Милан, Делић Јово, трговац, Гвозден Перо, трговац, Брајић Петар, трговац, православни свештеници Грбић Ђуро и Марјановић Јово, њих је примио др Анте Меркрадић и рекао им да ће бити таоци зато што је дигнут устанак у селу Кијеву, и ако и један њемачки војник или усташа погине, усташе ће стријељати поменуте таоце.

Одмах послије хапшења ових таоца, који су затворени у баракама на жељезничкој станици, добошар Миле Крунић, оглашава следеће: ,,Ако и један Србин нападне Хрвата или муслимана, одмах ће бити стријељани таоци у затвору”, помињући њихова имена. Остали Срби који су били на слободи, осјетили су страх од домаћег и страног непријатеља, уочивши да је глава сваког таоца, а и осталих, унапријед одређена за одмазду. Из дана у дан је све горе, оглашавају се наређења и пријети се смртном казном. Напад усташа на недужне становнике села Кијева Шестог маја, на Ђурђевдан, усташе су напале недужне становнике села Кијева. Добро су знале да већина становника слави крсну славу тога дана, па су дан раније добили пушке у оружничкој постаји Илиџа- Томина од командира станице Дураковића, који је оформио једну групу коју су сачињавали: Османчевић Рагиб, Курбеговић Хамдија, Бараћ Јандре и други. Они су обукли усташке униформе и почели да пљачкају становнике села Кијева, пале куће и да туку без икаквог разлога.

Најприје су дошли у кућу Стојановић Вељка, бившег трговца, тукли га, везали конопцем и уцјењивали за новац. Истина је да је дана 4. маја Курбеговић Хамдија ухапсио Вељкова брата Рајка Стојановића, да би задали страх другим виђенијим становницима, па су кренули према кућама: Кондића, Бореновића и Миладиновића Марка. ТачнонаЂурђевдан, усташе су узнемириле слављенике уКијеву, газећиим свијеће, изврћући софре, псујући и разгонећи госте, запалили кућуДомазета Ђурђа, тукли га и тражили новац и најзад га измрцварена убили.

Све то није им било довољно, отишли су кући Ковачевића Дане, угледног сеоског трговца, болесног га премлатили тражећи од њега новац и жито, а тако је прошао и Ћеранић Миле. Како од ових старијих људи нико није давао отпор, разбјесњеле и пијане усташе отишле су кући Стојановић Рајка и Миладиновић Мирка и његова сина Марка, малтретирали их, везали и тако измучене дотјерали у касарну у Санском Мосту и сутрадан, 7. маја, испред саме касарне, на очевид окупљеног становништва, везали им очи марамама и по једним метком убили их; ту је било много усташа а међу њима логорник из Сасине Љевар Миле. ОНИ СУ БИЛИ ПРВЕ ЖРТВЕ КОЈЕ СУ ПАЛЕ У САНСКОМ МОСТУ.

Усташка банда није била задовољна тим, него су и даље организовано, а према упутствима загребачке полиције, залазили у села и пљачкали, палили и уцјењивали. Тако је група истомишљеника, у чијем саставу су били: Пашић Решић Химзо из села Чапља, Талић Јусо, обућар из Санског Моста, др Церјан Јосип, Минига Лука, Бановић Анте, Вајзовић Џемал и Божић Јосо, импровизирали тобожњи устанак на рејону Кијево – Томина, само да би узбунили и уплашили већ уплашени народ ових села, међу којима се је нарочито истакао Хусејин Шабић, који је сам себе ранио у ногу, како би приказао да устаници пуцају из Кијевске Горе, за што је од др Гутић Виктора добио новчану награду од 2 000 динара.

Долазак њемачке казнене експедиције Према смишљеном плану и инструкцијама, усташке власти су позвале њемачку војску из Приједора, Босанског Новог и Бање Луке да би их увјерили да на овом терену има побуњеника, јер се становништво уплашило од претходних малтретирања, па су заједно са породицама, гонећи стоку пред собом, кренули у брда према Козици и Трамошињи, да би избјегли малтретирања и убиства. Сутрадан у 9 сати ујутро, могло се запазити да су камионима дошли њемачки војници из Приједора, Босанског Новог и Бање Луке.

Одмах су се раздијелили у стријелице са пушкама на готовс и кренули према селима: Чапље, Томина и Кијево, и почели да туку и пале куће становника Кијева, Трамошиње и Кијевске Горе. У овим селима налазило се много становника који су бјежали у паници и страху, гонећи стоку са собом, бјежећи испред усташког терора, а касније и њемачког, мало је ко имао оружје, јер га непријатељ раније одузимао разоружавајући наше војнике. Усташе су заједно са Нијемцима напале ово јадно и недужно становништво из Црвених Локава на Јасеник, гдје су наводно рањена два њемачка војника. Како њемачка војска није могла никог од ”устаничара” да ухвати, узели су недужне сељаке који су радили на путу да им носе оружје кад су они тукли поменута села. Довели их у Сански Мост и посебно затворили у зграду старе Основне школе, у којој се већ налазило на стотине затвореника Срба из села Здене, Подлуга, Кљеваца, Кркојеваца, Хусимоваца, Шеховаца, те самог града Санског Моста.

Да би остварили свој план, градски добошар Клепић Миле позива становнике Санског Моста да се сви од 16 до 60 година јаве ради пописа, а ко се не јави, БИТ ЋЕ СРИЈЕЉАН. По граду су распоређене страже њемачких војника, нико из кућа не излази, град је облијепљен усташко-њемачким плакатима и само се њемачка застава вијори са црним кукастим крстом. На улици Крунић Миле са бубњем. Истина, крадомице се иза завјеса вири и свако је понешто могао видјети. Тако је у подруму Основне школе у нехигијенским приликама збијено, односно било затворено око 360 Срба и 13 Јевреја.

Нико се није могао кретати, и за личне потребе су ишли у пратњи стражара. У затвору су поставили по један пушкомитраљез у сваки угао, тако један од затвореника, Перица Зурунић, упита њемачког стражара: “Зашто смо ми овдје затворени?” на што му је њемачки војник срдито одговорио: ,,Ви ћете бити стријељани још данас, јер су рањена три Нијемца а вас је триста.” Послије оваквог одговора, Перица Зурунић се повукао и сви су уплашено очекивали шта ће да буде даље. За кратко вријеме затвореници у подруму су сазнали да су Нијемци уз малтретирање похапсили недужне сељаке који су им носили муницију да туку у куће села Трамошиње, Кијева и Кијевске Горе, јер никога нису могли ухватити, будући да су се становници ових села заплашени повукли у брда и шуму. Нијемци су тврдили да су те недужне сељаке ухватили као побуњенике: четнике-устаничаре, бандите. У затвору је стање неописиво, приближавала се ноћ, требало је направити некакав распоред за спавање, јер су подруми крцати од недужних сељака и да се поставе нове страже, тако прича Тома Шевић, трговачки помоћник из Кркојеваца. Стиже једна група цивила у школско двориште и то: Решић Пашић Химзо, трговац из Чапља, Ибрахимпашић Ибрахим, судија из Санског Моста, Минига Лука, трговац, са неколико њемачких официра. Преко тумача Јозе Клепића зв. Паташона позваше све затворенике да изађу у двориште, а како их је било више од 360, нису сви могли стати у један ред, него се формирало више редова.

Приликом постројавања недужни сељаци су почели да се пребацују један до другога, на што су им њемачки војници почели пријетити, псовати и тући кундацима. Страх је завладао међу људима, а они Срби који су довезени као побуњеници били су у посебном строју, али је над њима био већи надзор њемачких војника. Сви су са страхом очекивали шта ће даље бити. Тада се појави један њемачки официр и поче да говори, што преводи тумач Клепић Јозо зв. Паташон: “Ријешено је да се сва лица до 16 година и старија од 60 година пусте кућама.”

Те вечери пуштено је око 100 затвореника, а други су и даље остали у подрумима, пуни зебње, страха и ишчекивања шта ће даље бити са њима. Најтежи дан за затворенике из села Томине и Санског био је 8.мај 1941.године. Настаје пратња затвореника за умивање која је трајала до 10 сати, затим примање хране коју су донијели родитељи и дјеца за своје недужно затворене, али се храна морала одложити, тако да једни са другима не би имали контакте, и да се не би међусобно видјели, јер су затвореници били прљави од крви која је текла из њихових тијела, будући да су их немилосрдно тукли Нијемци и усташе и нагонили их да једни друге туку. Затвореници из Томине, који су недужни покупљени на путу, били су посебно затворени са свештеником Грбић Ђуром, Везмар Ђуром и Мартиновић Јозом, жандармеријским наредницима, те Гвозден Миланом. Они су пуштени касније да се прошетају, а воду за пиће нису добили за три сата.

Сад се поново појављује група цивила. Опет се наређује да се постројавају, нико ништа не зна, људским патњама нема краја. Опет тумач Клепић Јозо зв. Паташон саопштава: “Наређење је да се пусте кућама они који су мирни и вриједни пољопривредници, али да морају стално бити код својих кућа, у противном ће им бити похапшене породице и поубијане.” Недужни српски сељаци из Томине остали су и даље у затвору, њих око 25, који су осумњичени као побуњеници-четници и 13 Јевреја, као таоци, увијек изоловани од других затвореника, у психичким мукама.  Двадесет седам стријељаних

Трећи дан по затварању, мучењу и батињању, био је најтежи дан у животу затвореника села Томине. Предосјећали су да неће добро проћи. Њемачки војници су рано почели да псују, вријеђају, најчешће се чула ријеч “бандит” и спомињали су напад на неке њемачке официре према Кључу. То вече нису добили вечеру, тако да су тек 8. маја дозволили уношење хране око 10 сати, али под строгом контролом и прегледом, јер је родбина донијела храну рано ујутро. Деветог маја око 1 сат послије подне, осјетило се неко комешање у школском дворишту, ту су се нашли њемачки официри, војници, усташе и цивили. Око 2 сата послије подне 30 њемачких војника, 10 официра и 30 италијанских војника са 6 официра, 30 усташа са 8 официра. Њемачке патроле се распоредише право пред подрум гдје су се налазили затвореници из Томине.

Преко тумача Јозе Клапића зв. Паташон паде команда да затвореници из Томине изађу из подрума и да се построје три по три, тада настаје псовање, и ударци, а ударали су кога су могли и хтјели. Италијанска војска се није мијешала у постројавање. На челу колоне су се налазиле патроле од по три Нијемца, усташе и Италијана, као и позади, а са страна су се налазили патроле од по 6 њемачких војника са митраљезима. Оваква колона недужних Срба кренула је из школског дворишта, кроз градски парк кључком улицом уз пјесму “ЛИЛИ МАРЛЕН” коју су громко пјевали њемачки војници. На улицама се није могло видјети живо биће осим усташа и градске полиције. Неки сељаци почеше бацати новчанике испред куће Влатка Живковића и Јовице Стојаковића, како би им породицама уручили, јер су у њима имали новца.

Послије преласка преко Машинског моста (преко је ишла пруга ускотрачне жељезнице за Срнетицу-Дрвар-Книн) могле су се уочити припреме за стријељање, јер је велика група знатижељника дошла да посматра муке невиних Срба. Како прича преживјели Шевић Тома, стање међу затвореницима било је више него тешко. Тада је пропао сваки покушај спасавања, о чему се раније размишљало и договарало. Чамбер Перо, прелазећи преко моста, хтједе скочити у ријеку Сану, али одустаде.

Чим се стигло на мјесто стријељања, Нијемци одвојише Томињане од осталих затвореника. У том часу се појави један њемачки официр, који је рекао неколико ријечи, на што свештеник Грбић Ђуро рече тихо: “Браћо, са нама неће бити добро.” Тумач Јозо Паташон преводи ријечи њемачког официра: “Људи, овај њемачки официр рече: Јуче је нападнут један мотор са три њемачка војника на путу од Санског Моста према Кључу. Том приликом погинуо је један њемачки официр. Због тога, да би се спријечили даљњи напади, данас се мора стријељати 10 затвореника за једног Нијемца, односно за двојицу нападнутих и једног погинулог . Хајл Хитлер!” Овај исти њемачки официр, преко тумача, позвао је свештеника Грбић Ђуру да даје последњи благослов Томињанима који су одређени за стријељање. Тог часа на стрелишту се појављује Катица Гвозден, снаха Милана Гвоздена, молећи официра да јој остави дјевера Милана, иако се већ скинуо за стријељање. У међувремену свештеник је збуњено очитао молитву ,,ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ… ВЈЕЧНАЈА…

Један број присутних је попадао у несвијест, Јевреји сви. Уочивши ситуацију у којој су се нашли, једни су се опраштали са другима, а један од девет Видовића молио је официра да барем један остане јер имају много дјеце; њемачки официр је био немилосрдан и неумољив. Сад настаје оно најгоре што се могло очекивати: КОМАНДА њемачког официра је да један стрељачки вод од 24 њемачка војника стане осам метара далеко од жртава иза којих се је постројило толико усташа. А иза њих исто толико италијанских војника. Тумач Паташон преводи команду официра да се изводи 8 по 8 жртава, с тим да два војника туку, један у срце, а један у чело. Тако су се групе редале. Дошла је трећа група у којој се налазио Видовић Митар, који је покушао да бјежи, али су га стигли њемачки меци на прелазу преко грабе, а управо тада је наилазио путнички воз из Дрвара за Сански Мост, који га је омео те није прешао пругу, прича Шевић Тома, преживио стријељање и умро од карцинома јетре послије ослобођења земље.

У посљедњој групи стријељан је Везмар Ђуро, који је био раније ухапшен, јер је заједно са својим колегом Јозом Мартиновићем,  жандармеријским наредником, скривао оружје за потребе устанка, а пријавила га је Мара Шашић из Санског Моста. Приликом стрељања, Везмар и Мартиновић псовали су њемцима што је грђе и Мартиновић је рекао: ,,Убијте ме ја сам краљев војник док стојим на ногама,,. Тако је њемачки официр командовао да цијели стрељачки вод нишани у њих двојицу. У Мартиновића је испуцано 17 метака, тако да су му сва леђа била разнешена, затим је њемачки војник ишао од једне до друге жртве, пуцао у сваког ко је давао знаке живота.

Тада су убијени према списку. Послије овог стрељања, затвореници нису дуго могли доћи себи, јер се овај злочин не може ријечима описати, наређено је поновно постројавање. Сад је требало стрељане Србе пренијети преко моста, који је био од дрвене конструкције а са друге стране била је жељезничка пруга, а на путу су их чекала запрежна кола на која су се мореле жртве натоварити, тако је било око четверо-петоро кола на којима је прострта слама. Цијели је пут од стрељишта до градског парка гдје ће се вјешати стрељане жртве био свјеж од невине Српске крви, која је такла из њихових тијела. Оваква и још жалоснија поворка од машинског моста кретала се је према градском парку исто онако опкољена њемачким војницима као кад су ишли на стрељање уз пјесму: ,,ЛИ ЛИ МАРЛЕН,,.

Вјешање мртвих другова

Преживјели затвореници који су преносили своје мртве другове, вјеровали су да иду на градско гробље, али при уласку у град, осјетило се је неко комешање у центру града, запазила су се на електричним стубовима као и на стаблима липа и кестена окачени конопци. тада је наређено од стране њемачких официра да се стрељани Срби вјешају на та стабла, тако да је наређено Грбић Ђури свештенику и пароху ових Срба из села Томине да их вјеша, те Шевић Томи и највећим дијелом Јевреји као и који јачи затвореник. У томе часу, како су талијани већ били у граду, фотографишу вјешане жртве, што документујемо овим снимцима, а што је служило њемачкој пропаганди. Слика која приказује улазак талијанске војске у Сански Мост.

Талијанска војска није имала неки утјецај на зликовачку политику према српском народу, то се је одмах осјетило и могло се је слободно кретати градом, чак су упућивали на гробља да их обилазимо, што је српски живаљ и чинио. Послије овог највећг зла, преживјеле затворенике непријатељ је поново отјерао у затвор. Психоза која је владала код сваког од ових затвореника била је више него тешка, нико није могао ни са ким да разговара, јер су били избезумљени од призора који су им стално били пред очима, и мислили су шта им се још може десити. Осјећај глади и жеђи није постојао, није било ни сна на очи. Сутрадан 10. маја 1941.г. непријатељ је дозволио да затвореници приме храну, коју су донијели родитељи и пријатељи али уз преглед и контролу њемачке страже.

Негдје око 2 сата послије подне, уђе један њемачки официр у затвор и почиње нешто да говори. Неко рече: ,,Опет напоље и постројавање,,. Тако се је по други пут у пратњи њемачких војника кренуло према парку, сада је наређење да се јадна, измучена људска тијела скидају са дрвећа на која су вјешана и поново стављају на запрежна кола уз исту пратњу њемачких војника уз пјесму ,,ЛИ ЛИ МАРЛЕН…,,и ,,Фон дер касерне…,, креће се према гробљу, то је била најтужнија слика која се могла видјети, јер су тијела била укочена искривљена и издужена од вјешања. Дана 11.маја 1941.г. око 9.30 сати, у школском дворишту осјети се неки жамор.

Опет војници, цивили и неке припреме. Улази један њемачки официр у затвор и рече да се излази а у дворишту се је могло запазити више талијанске него њемачке војске и усташа. У затвору се је већ сазнало да је у град стигло нешто око 2000 талијјанске војске и да ће преузети власт у граду. Њемачки официр говори: а преводи Ото Голдбергер апотекар из Санског Моста, живи у Израелу. ,,ЉУДИ, овај официр рече, да од данас талијанска кавалерија преузима власт у граду и управу над вама, те да се њемачка војска повлачи на други положај, да су се договорили да све затворенике пусте кућама до даљњег,,. Послије тога говора сви остали затвореници кренули су кућама. Једва су се кретали од изнемоглости, страха и мучења и свега што су преживјели и видјели страхоте над њиховим суграђанима.

Долазак и одлазак италијанске војске Првих дана окупације Босне и Херцеговине т.ј. Врбаска бановина, постала је спорна област између талијана и усташа. Споразум је постигнут 10.маја 1941. г. Граница се је протезала од Словеније до Косова, пресијецајући дијагонално Босанску Крајину, пролазећи преко бившег санског среза кроз села: Фајтовци, Трнава-Бехремагиница планина. На путевима су постојале рампе. Талијанска војска из правца Кључа ушла је у Сански Мост 10.маја 1941. г. са кавалеријским пуком САВОИЈА, првим дивизионом III артиљеријског пука, који је бројао око 2000 војника. Одмах су запосјели зграду новоизграђене градске болнице, жандармеријску станицу и околне куће.

Своје коње су везали на путевима око болнице и кућа. Они се нису мијешали у проблеме становништва, него су гледали да купе коју кокошку и још шта за појести. Да би усташе приказале да је њихова власт, одмах почињу са хапшењем њима сумљивих Срба, а уводе и полицијски час. Затварају: Ачић Драгу, Ачић Јанка, Драгишић Бошка, Кабиљо Цицу, Билалбеговић Хазима, Клепић Милу, Живковић Лазу, Живковић Влатка, Стојаковић Јовицу, Тркуља Нику, Левија Саду, Албехари Алберта, Радовић Лазара, Брајић Јову, Басара Илију, Басара Душана, Борковић Огњена, Миличевић Лазу и Недељка, Курбеговић Хасана, Чекић Рифата, Милинковић Весу, Типаловић Бајазита, Бањац Симуна, Лазић Обрада, Зурунић Тошу и Перицу, Брајић Петра, Мандић Милана, Марјановић Милана и Јована и Делић Јову.

Говор злогласног стожерника др Гутића

Прва стрељања недужних српских сељака из села ТОМИНЕ 7.маја 1941. г. била су поука свима о циљевима усташа и њихових сарадника. Честа хапшења, полицијски сат, казнена експедиција уцјене, пљачка свих видова, могао се је наслутити да слиједи прави усташки терор. Дана 28.маја 1941. г. у Сански Мост долази усташка крвопија др Виктор Гутић стожерник САНА-ЛУКА и држи свој злогласни говор: Представници усташке власти, заједно са командантом талијанске војске и шпалиром почасне чете уз громогласну талијанску фанфару, ступили су у сусрет крвнику. На тргу га је чекало 4 000 грађана заједно са школском дјецом. Гутића је дочекао Пашић-Решић Химзо, који му се захваљује на одазваном позиву. Др Виктор Гутић се захваљује на позиву и почиње ријечима: ,,Да је он представник ускрсле НДХ, захваљујући се Хрватској која је дала поглавника Анту Павелића, који 12 година живи у иностранству, те је савезницима и њиховим представницима Хитлеру и Мусолинију, наглашавајући да бивши протухрватски режими нису знали да је преко 300.000 Хрвата положило усташку заклетву, како у Хрватској тако и у иностранству,,.

Повишеним тоном наставља: ,,Нема више српске војске, нема више Србије, нема геџа наших крвопија, нема циганске династије Карађорђевића. И код нас ће ускоро друмови пожељети србаља али србаља бити неће. Издао сам драстичне наредбе за њихово потпуно истребљење. Не будите слаби ни према једноме, држите на уму да су то били наши гробари и уништавајте их гдје год да стигнете а благослов нашег поглавника Анте Павелића у мој неће вам узмањкати. Свако ко се за њих буде заузимао, постаје самим тим непријатељ хрватсе слободе. СРБИ НЕКА СЕ НЕ надају ничему, и за њих је најбоље нека се иселе, нека их нестане из наших крајева из наше домовине,,. Решић-Пашић Химзо, градоначелник Санског Моста, захваљује се др Виктору Гутићу, те у своје име и грађана обећаје да ће се свих упута држати.

Послије овог злогласног говора, др Виктор Гутић заједно са тројицом талијанских официра и представника усташке власти у Санском Мосту одлазе на заједнички ручак, гдје се ређају здравице пјевањем хрватско-усташких пјесама. Након неколико здравица упућених адвокатском колеги др Јосипу Церјану, одлази др Виктор Гутић у пратњи његових тајника: Буторца Вилка и Серавиом Етором те личним и неуморним пратиоцем Ђелићем Асимом у зграду котарског предстојништва, јер су их тамо чекали истомишљеници из Старог Мајдана, Каменграда, Чапља, Кијева, Сасине, Кркојеваца, Кљеваца, Скрљевите, Старе Ријеке и других села у којима су имали истомишљенике како да убијају, пљачкају, злостављају недужно српско становништво. Напомињући да је већ убијено 27 одметника-четника захваљујући храброј њемачкој војсци. И све то треба да буде споменуто осталим да су времена српских хајдука прошла. Том приликом др Гутић Виктор је новчано даровао све оне усташе који су се до тада истакли у хапшењу, пљачки и мучењу недужних Срба.

Тријумфални пут стожерника ГУТИЋА како његов репортер каже да је од великог значаја како за Сански Мост тако за цијели хрватски народ. Тако сва упутства које је др Виктор дао дословно су прихваћена, и одмах се је кренуло у акцију, без милости, укључили и католички свећеници, који су активно учествовали. Многи Срби из Санског Моста, бјежали су без пропутница, а и са пропутницама које су се добијале за велике новце, да их зора не затече у Санском Мосту. Они Срби који су вјеровали,те нису побјегли, усташка банда их је убијала на сваком мјесту, што говоре велике три хумке у Шушњару, из којих је текла крв, јер нису дубоко укопани, те три хумке на сточној пијаци, Милином Бирту, Чапљу Кљевцима и другим стратиштима гдје су кости 5.500 невиних људи која су обиљежена крстовима и споменицима. Колико је још остало коријења усташа, говоре чињенице да сад муџахедини и локални вандали руше споменике на гробовима Срба-мученика. Ивица Симеон, котарски престојник, давао је пропуснице неким Србима, то је радио и Јозо Клепић зв. Паташон.

Многи избезумљени Срби нису питали пошто су пропутнице него су давали колико се тражи. Све могуће репресалије су вршене, тако је организовано да избјеглице из околних села долазе у Сански Мост, како би вршили притисак на аутохтоно становништво да их приме у своје станове, како би касније остали у српским кућама, уцјењивали су српске и јеврејске породице да избјеглицама дају храну, огрјев, одјећу и све што им треба, многи су имали улогу шпијунаже. Како је плански вршено помјерање цјелокупног становништва од сјевера до југа земље, тако је њемачка власт депортовала око 500 породица из Мариборске области, гдје су се населили Нијемци, све се то догађа другом половином мјесеца јула, а становници Срби Санског Моста, час су у затвору, час пуштени. Уведен је и полицијски час. Касније депортирани Словенци одлазе у сабирни центар Бања Лука.

Логорисање православних свештеника

Ноћу 10. јула 1941. године усташке власти су похапсиле осам православних свештеника са фамилијама, било их је око осамнаест, дотјерали их у бивши Соколски дом, гдје су их задржали до 12. јула, а тада их у ноћи транспортовали ускотрачном пругом, возом који је полазио рано ујутро у 6 сати са станице Сански Мост, до Приједора, а одатле за Бању Луку, да их одвоје од народа. У Бањој Луци су их опљачкали, одузевши им новац и злато и прикључили су их осталим свештеницима за Цапраг, након чега су транспортовани за Србију. У логору зв. “ЦЕНТРАЛ” спавали су на бетону са мало сламе, тако да су се многи испрехлађивали, мучени глађу, малтретирањем и разним понижењима тешко су се разбољевали па су многи од њих и умирали. Масовно убијање српског становништва Још почетком маја 1941. године у Сански Мост је стигла загребачка полиција на челу са заклетим усташом Хорватом Конрадом, а одмах затим стигле су усташе из Љубушког, Посушја, Широког Бријега, Чапљине, Метковића, Равног, формирани у тринаестој џелатској јуришној сатнији у чијем саставу се налазио сатник Силахић Теофик.

Приликом доласка на жељезничкој станици свирала је музика. Минига Лука поменуту екипу усташа частио је са два бурета вина, јер је био гостионичар, а они су се толико изнапијали и тако пијани су кренули у хапшења, пљачку и тучу јадног, преплашеног, недужног српског живља. Овако пијаним и разјареним усташама придружиле су се домаће усташе: Алагић Мустафа, Крупић Фехрат, Хедер Мумин, Крупић Хусеин, Мухић Хусеин зв. Кико, познати усташа, Зукић Чико,Тунић Виктор, Алагић Хамдија зв. Буљина, Пилић из Шкљевите, Кузмановић Драго из Бање Луке, Бараћ Јандре из Санског Моста, Тукара Марко из Кијева и усташки ментор зв. “Боксер из Загреба”. Одмах 27. јула 1941. године организовано су кренули по граду и селима да хапсе Србе и Јевреје. Слали су позиве да се јаве “власти”, увели су присилан рад да би сљедеће које доводе умирили, док их нису све сакупили и затварали у подруме, велики житни магацин и гдје су год стигли. Ниједан српски живот није био сигуран. Што нису могли похапсити, дијелили су некакве позиве да се јаве властима, на што су насједали јадни и неискусни сељаци удаљенији од града.

Познат је случај браће Бореновића, који су дошли сами, наводно су им рекли, идите јавите се у усташки логор, јер ко се нађе код куће а да се не јави биће стријељан, тако су урадили и више нису видјели бијела дана. Истог дана, 27. јула 1941.године, усташе су довеле везаног Мајкић Гојка из Лушици Паланке, који је био и раније прогањан, због напредног схватања лежао је и у митровачком затвору, и он је убијен у Санском Мосту. У овом масовном хапшењу, десетине и десетине мирних неискусних српских сељака усташе су доводиле и трпале у затвор. Варали су их на све начине што су их преко својих доушника позивали да се мирно склоне код власти, а и слали су им позиве што су многи прихватили.

Познато је да је село Дабар добило око 700 позива, да би их на превару довукли у град да их побију. У позивима је писало да се дијеле кафа, шећер, со и друге потрепштине у којима је народ оскудијевао, али се на овај позив становници Дабра нису одазвали. Дана 28, 29. и 30. јула 1941.године усташе су возом ускотрачне пруге у станицу Сански Мост довезли и на превару утрпали Србе сељаке из села: Коријенова, Санице, Кљеваца, а касније из другог правца Буснова, Томашице, среза Приједор, затварали их у просторије старе Основне школе, жандармеријске касарне, те великог житног магацина који је представљао познато мучилиште јадних, гладних и жедних недужних српских сељака. Преваре су кружиле на све стране, тако су говорили да се иде у град, јавити власти, да понесу са собом храну и одјећу, да ће многи од њих бити транспортовани за Њемачку или у Србију. Многе од ових преварених мученика усташе су заустављале на Решића страни, Кумалића страни и Чапљинским барама и одмах их поубијали, јер су знали да у граду немају гдје да их смјесте, затвори су били крцати. Сад почиње још веће зло над овим измученим Србима.

Раном зором изводе их из затвора, вежу их по четворо жицом за руке, стављају им лист од липе у уста да не проговоре, и у пратњи усташа воде на стријељање у Шушњар. Претходно су их у затвору много тукли и мучили, како прича Миљатовић Стојанка, да су се људи једва кретали путем. У тим жалосним поворкама кретали су се везани, гладни, жедни, изубијани и крвави на пут без повратка, уз урлање и псовку побјесњелих пијаних усташа, које су уз пут говорили: Идеш у Србију, мајку Русију и Црвену армију. У мукама су губили капе, шешире, ципеле. Поред свих мука, зликовци су их нагонили да пјевају усташке пјесме “Павелићу, живила ти рука, кад ти уби српског хајдука”. Онда настаје туча кундацима и тољагама, које су се могле видјети и послије 1941. године крај хумки, а најжалосније је што су тако мучени морали да сами копају гробнице у које ће их крвници сахрањивати.

До стрелишта су их пратиле усташе у маслинастој боји униформи са пушкама на готовс, којима су их тукли. Било је и појединачних убијања, тако је у град дошла једна Српкиња да се жали Хорват Конраду, он ју је одмах из пиштоља убио. Познат је случај жене породиље, затворене у згради општине, кукала је и викала и нико не зна шта је с њом било. Тако је зденском улицом једна жена носила новорођенче, а усташе су се надмудривале да ли да пуцају у дијете или у срце жене, погодили су дијете а касније жену убили. Живот сваког Србина био је у рукама усташких крвника. Много затвореника убијано је у магацину, на Сточној пијаци, те на ивици потока који се је уливао у ријеку Сану, гдје су мученички побијени грађани града Сански Мост, који су били таоци, њих пеко 107, док су преживјели Чучак Војин и Старчевић Јован.

Пуцањ оружја могао се чути цијели дан, а нарочито ујутро. Како их свирепост није попустила, кренули су по кућама, тако су ухапсили Додик Вељка и Миладиновић Бошка, који нису имали ни 15 година, и убили их. Даље, импровизирали су тобожњи напад четника над засеоком Милинковићима, убили Милинковић Ђурђа, сву његову породицу, а сину му Вици одсјекли главу и бацили у поток. Побили Делиће, Душана и Драгу, те њихове жене Вукосаву и Драгицу, а дјецу оставили, чија се кукњава чула до града. Убили су болесног Штрбац Станка и његову жену Милицу, те дјецу и Мару и Душана – Дућу, а навео их је комшија Цорић Стипе, као и Апаћа Михајла. Тешког и незаборавног дана, на св. Илију, 2. августа 1941.године, усташе изводе 107 талаца из старе Основне школе и кроз парк тјерају их пут Сточне пијаце, према грабама крај потока, гдје су их уз батине побили, сем двојице који су некако у крви, међу осталима, преживјели та убиства.

Убијање Зурунић Драге (зв. Дудуковић Шемсе), учитељице из Тузле, која је службовала у Фајтовцима, а послије у Санском Мосту: Тачно 3. августа 1941. године усташе долазе у кућу Зурунића и траже учитељицу Драгу, јер је она муслиманка прешла на православну вјеру, да би се могла вјенчати са Зурунић Перицом. Босу је одводе до Машинског моста, гдје су стријељани Видовићи, малтретирају је док она скаче у Сану, они је ваде, расијецају јој груди и стављају на ране со и тако крваву бацају у ријеку, пуцају у њу, убијају је и у клечећем положају је закопавају. То је чинио усташа Зукић Химзо зв. Чико. Иза ње су остали синови Предраг (7), живи у Аустралији и Симо (5), живи у Љубљани. Сва имовина им је опљачкана и тако је Зурунића у Санском Мосту нестало. У међувремену, док се још убијају невини Срби у Санском Мосту, наставља се покољ и туча невиних Срба у селима Чапљу, Подлугу, Шеховцима.

Истог дана добошар као и увијек оглашава: “Чујте и почујте, народе, усташка власт је издала наредбу да се јаве сви мушкарци – дјечаци изнад 12 година. Ко се не јави чека га смртна казна.” Покрштавање српског становништва Послије невиђених звјерстава Гутићеви агенти кренули су са спремљеним изјавама у агитацију за прелаз из православне у католичку вјеру. Избезумљени од свега што су доживјели и видјели, они су те формуларе без отпора прихваћали. Тадашњи усташки министар др Тук, издао је наредбу и забранио назив српско-православна, а умјесто тог назива грко-источна вјера. Прогањања свештеника, те мијењање назива вјере, све је присилило уплашени народ, те је кренуо на тзв. покрштавање. Такође отпуштање са посла и затварање цркава, убрзало је овај процес покрштавања. Свештеници су преко својих разних агената, како у селу тако и у граду, развијали подмуклу акцију у вези са покрштавањем. Познати су агитатори Станко Топић ,фотограф из Крухара, Паула Церјан супруга др Церјан Јосипа, Марија Гргић из Пољака. Они су дијелиле позиве за покрштавање, у то име узимали су и новчану награду. У зв. Котарском предсједништву, молбе за покрштавање примао је усташа у фесу по имену Ивица Брачић.

Заведени клерикалци села: Крухара, Пољака, Кркојеваца, Кљеваца, Чапља и других, одлазе кућама кандидата за покрштавање да их уче молитве: Здраво Марија, Оче наш и преслушавали су их, јер је то био један од услова за пријем у католичку вјеру. За овакву срамну акцију ови агенти су добили упутства од бискупског ординијата пов.бр. 9259/41, потписана од надбискупа Степинца, гдје су била прописана правила ко може бити примљен у католичку вјеру, а која су поред осталих гласила: “Да је господин Исус Крист, да је један пастир, један овчињак. Становници грко-источне вјере, чувајте овај савјет. Бискуп ђаковачки примио је хиљаде ваших, који су од државне власти добили свједочанство о честитости. Угледајте се на ову своју браћу па се што прије пријавите за прелаз у католичку вјеру. Ви ће те као католици моћи остати у својим домаћинствима, несметано моћи унапређивати своје домаћинство, и одгајати своју младеж за Бога и државу Хрватску. Ви ћете у католичкој цркви осигурати спас неумрлих душа, према оној светој опомени, спаситеља нашег Исуса Криста.”

Ова акција трајала је дуже од два мјесеца, након чега се водила будна контрола да ли се редовно иде у цркву, да ли се крсте дјеца која се рађају у католичкој цркви, јер је требало постати прави вјерник католичанства. Овој акцији се покорила већина становника Срба поменутих села, јер је био велик страх од злочина, мјера које су предузимане, као и контрола од стране комшија који су предузимали ову акцију. Непријатељ је био упоран у акцијама које су планирали и од којих нису одустајали. Тужно је било гледати кад за католичких празника тужне поворке крећу према католичкој цркви, и носе преко руку крунице (бројанице) које су се продавале у цркви, са којима се молило Богу према прописима католичке цркве. Мора се споменути да многи становници Срби нису равнодушно гледали све ове догађаје, Срби се одмећу у шуму, талас устанка се нагло шири, јер је то био једини спас да се опстане. Непријатељ је био упоран и даље проводи своје планове на овом терену као и на осталим.

Када су устаници у реону Дрвара убили домобранског мајора Фердинанда Конрада на Пасјаковцу, који се враћао из Бравска за Приједор, усташе су опет почеле да хапсе и убијају Србе до којих су могли доћи. Одмах послије убиства овог домобранског мајора стигла је домобранска војска у село Дабар код Санског Моста и попалила насеља: Секуле, Дашиће, Бањце, Удовчиће и дио Ђедоваче. Тако су у једном дану попалили 104 куће и побили доста стараца и дјеце. Добар дио учесника ових недјела кренуо је у пљачку села Дабра, гонећи стоку и све што су нашли за себе. Познато је да је у овој пљачки учествовао и свећеник фра Лука Тешић из Сасине, који је предњачио и за себе узео два добра коња.

У Санском Мосту усташе и Нијемаци настављају хапшења, тако су ухапшени: Рушњак Ана, Сакраџија Смиљана, Бишчевић Хуснија, Тонтић Боро, Тешић Душан, Радић Новак, Живковић Лазо, Петковић Кристина, Иванић Драгиња, Миљатовић Марица и Пргомеља Перса. Послије дужег испитивања и батињања затвореници су пуштени кућама. Затвор се налазио у кући Мујић Сафета, у Кључкој улици. Сви осумњичени били су стално под присмотром усташке власти и њихових шпијуна. Логорисање Јевреја Једног дана у зору, мјесеца августа 1942. године, усташе су заједно са жандарима похапсили све Јевреје који су живјели у Санском Мосту, гдје су имали своје куће, махом су били трговци и покоји занатлија. Претходно су њихове куће опљачкали, узели злато и новац, тако да су остали само голи животи. Приликом хапшења дозволили су им да понесу само дењак најпотребнијих ствари. Тако се могло једва видјети, кроз кишицу која је помало росила, како недужни људи, жене и дјеца тихо корачају поред куће Михајла Поповића према жандармеријској касарни, која се налази баш уз његову кућу. Затворили су их у дрваре станице, гдје су остали два дана, након чега су их транспортовали у Бању Лука, гдје се је налазио централни затвор за Јевреје.

Према подацима које су дали синагога у Сарајеву и Атијас (Исака) Саринка, која је живјела у Монтевидеу – Уругвај, једина преживјела Јеврејка из тог транспорта, сви ухапшени су трагично завршили у Старој Градишци: 1. Атијас (Рафаела) Исак, рођен 1887. г. Стара Градишка 2. Атијас (Халми) Рифка, рођена 1899. г. Стара Градишка 3. Атијас (Исака) Флора, рођена 1923. г. Стара Градишка 4. Атијас (Исака) Ерница, рођена 1925. г. Стара Градишка Шушњар 1941. – Zbornik saop{tewa, svjedo~ewa i dokumenata 95 5. Атијас (Исака) Рафаел, рођен 1914. г. Ријека, убијен од Талијана 6. Атијас Мазалта, рођена 1880. г. Стара Градишка 7. Атијас (Аврама) Швеста, рођена 1900. г. Стара Градишка 8. Албехари (Шабетај) Луна, рођена 1900. г. Стара Градишка 9. Албехари (Алберта) Шабетај, рођен 1937. г. Стара Градишка 10. Албехари (Алберта) Мони, рођен 1939. г. Стара Градишка 11. Барух (Јозефа) Давид, рођен 1889. г. Стара Градишка 12. Барух (Исака) Берта, рођена 1899. г. Стара Градишка 13. Барух (Давида) Бланкица, рођена 1923. г. Стара Градишка 14. Барух (Давида) Ерница, рођена 1926. г. Стара Градишка 15. Хасон (Исака) Самуел, рођен 1897. г. Стара Градишка 16. Хасон (Менте) Ерна, рођена 1880. г. Стара Градишка 17. Хасон (Самуела) Исак, рођен 1931. г. Стара Градишка 18. Хасон (Самуела) Менто, рођен 1933. г. Стара Градишка 19. Хасон (Самуела) Бланка, рођена 1935. г. Стара Градишка 20. Хасон (Даве) Ђаја, рођен 1875. г. Стара Градишка 21. Леви (Кодик) Елиезер, рођен 1875. г. Стара Градишка 22. Леви (Елиесер) Луна, рођена 1899. г. Стара Градишка 23. Леви Естер, рођена 1885. г. Стара Градишка 24. Леви (Саде) Лезо, рођен 1935. г. Стара Градишка 25. Кабиљо (Цеви) Сипура, рођена 1899. г. Стара Градишка 26. Кабиљо (Давида) Флора, рођена 1926. г. Стара Градишка 27. Папић (Исака) Јусо, рођен 1889. г. Стара Градишка 28. Папић Ерна, рођена 1898. г. Стара Градишка 29. Папић (Јусе) Исак, рођен 1929. г. Стара Градишка 30. Папић (Јусе) Аврам, рођен 1932. г. Стара Градишка 31. Рајх (Јакоба) Бењамин, рођен 1875. г. Стара Градишка 32. Рајх (Јакоба) Фрида, рођена 1885. г. Стара Градишка 33. Оштриц Бењамин, рођен 1887. г. Стара Градишка 34. Оштриц Јулијана, рођена 1896. г.

Стара Градишка У Санском Мосту постојала је и СИНАГОГА, богомоља Јевреја, чију зграду је од југославенских власти добио у посјед Берберовић Мустафа, службеник из Санског Моста, док су им гробља сва раскопана, тако да уопште не постоје и тако су завршили Јевреји у Санском Мосту. Како хапшења и прогањања не престају, усташке власти ухапсиле и у Јасеновац отпремиле: Мандић Мирка, Тодоровић Милу, Велиће, Хајдере и Крупиће из Здене, Марјановић Ђују, Иванић Нату, Басара Саву, Вранковић Перу, Славка и Богдана, Билалбеговић Ахмеда и Мухамеда, те родитеље Билалбеговић Хазима, Иванић Госпаву, Иванић Марију и Мрђа- Љевар Марију, оптуживши их да су имали везе “са шумом”, гдје су се налазили Срби који су бјежали од усташа, а устанак се навелико развијао.

Усташе су будно пратиле сваког Србина, и планирали кад да га ухапсе. Тако у зиму 1943. г. усташка полиција поново креће у хапшења. Тада су ухапсили: Миљатовић Марицу, Иванић Драгињу, Вуковић Косту, Маријана Анту, Тодоровић Столу, Живковић Лазу и Праћа Косту. Србе су држали шест мјесеци у ЦРНОЈ КУЋИ у Бањој Луци, након чега су их пустили. Њих су хапсили: Крупић Фехрат и Налић Ибрахим, усташки полицајци. Они су осумњичени да помажу устанике у шуми.

Суђење народним непријатељима

Одмах по ослобођењу Санског Моста, ухапшен је један број непријатељских функционера и шпијуна, међу којима су били: Вајзовић Џемал, усташки таборник, Минига Лука, заклети усташа, Ћорић Томо, њемачка шпијунска служба од 1938. године, Сарић Јандре, Хедер Мумин, Крупић Фехрат, Алагић Мустафа, Џафић Алага, Конвалинко Фрањо, Клепић Јово, њемачки шпијун, Филиповић Миле, логорник из Кључа, чије је средиште било Сански Мост.

Они су изведени пред народни суд, којим су пресједавали: Билалбеговић Хазим, познати револуционар предратне Југославије, Ковачевић Столе и Митров Војо. Због непријатељске дјелатности против свог народа осуђени су на казну смрти и конфискацију цјелокупне имовине. Непријатељ је преко своје обавјештајне службе пратио цјелокупан рад и кретање партизанске војске која је сваки дан била све бројнија, јер је то био једини спас послије свих страхота усташко-њемачког прогањања.

У Санском Мосту је била једна шпијунска група на челу са католичким свештеником Бузук фра Мирославом. У овој групи активно су радили: Бекан фра Јосип из Приједора, Козић Ивица, Козић Петар, Козић Ладан и Козић Марија из Сасине, те Мијатовић Јозо и Мијатовић Живко из Кркојеваца. Ова група је имала задатак да прикупља све податке о кретању партизанске војске, о чему су обавјештавали своју команду у Бањој Луци путем дресираних голубова из Кутине, који су носили пошту. Партизанска служба преко својих органа открила је шпијунску дјелатност Бузук фра Мирослава и његових сарадника. Овај свећеник је био гост на засједању ЗАВНОБиХ-а који се је одржао у згради Соколског дома у Санском Мосту, те је примијећен како на свакој паузи излази и посматра небо, јер је у међувремену послао извјештај у Бању Луку, и означио зграду гдје се држи засједање, како би њемачки авиони бомбардовали Соколски дом. Срећа је да голуб писмоноша није стигао у Бању Лука, него у руке наше обавјештајне службе. Овим путем наша обавјештајна служба открила је цијелу групу непријатеља, откривен је наведени свећеник, изгубио је повјерење пред народом и након проведених доказа изведен је пред суд, јер је народ тражио најстрожију казну шпијунима. Како је ово била једна од највећих казни у Санском Мосту за ова недјела, формирана је комисија за утврђивање ратних злочина на теренуСанског Моста, тако је отворена канцеларија Венцлу Андрији, поред њега у овој канцеларији су радили Цикота Божо и записничар Миличевић Александра, учитељица из Санског Моста. Констатовано је да је на подручју Санског Моста побијено више од 5 500 људи, жена и дјеце, од усташа.

Београд, 2003.

(Текст преузет из зборника „Шушњар 1941. – Зборник саопштења, свједочења и докумената 2008.“)

Извор: Срби у БиХ

Везане вијести:

Обиљежавање 77 година од страдања 5.500 Срба на Шушњару (ФОТО)

ТРЕЋИ ОКРУГЛИ СТО „ШУШЊАР 1941.“

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top