Слободан Лалић : Одгој мисаоних бића

Равнатељ Српске православне гимназије у Загребу: Веома сам задовољан постигнутим, а посебице успјехом наших ученика

Ове године Гимназија навршава 14 година рада: какве закључке извлачите из досадашњег искуства?

С обзиром на то да је идеја о оснивању школе утемељена на жељи блаженопочившег митрополита Јована да Црква помогне својој заједници, тј. да растерети родитеље финанцијских оптерећења везаних уз школовање своје дјеце, рекао бих да су та хуманитарне и хуманистичке замисли и даље основе наше Гимназије; с доласком митрополита Порфирија, те су квалитете унапријеђене, а потакнуте су и друге вриједности. Kолико год било могуће, у свом раду чинимо све не бисмо ли надишли концепт по којем се ученика ‘тренира’ да прати наставу без могућности својих интервенција, реакција и изражавања властитих мишљења и ставова. Веома сам задовољан досад постигнутим, а посебице успјехом наших ученика и њиховим сналажењем у даљњем животу.

Што је највећи проблем у организацији наставе?

Не бих рекао да постоје већи проблеми у организацији наставе. Мала смо школа, с много ученика смјештених у загребачким ђачким домовима. Неки наставници раде и у другим образовним установама или на сродним позицијама, али искуства која доносе у наше учионице све нас обогаћују те заједнички рад чине динамичнијим.

Ове је школске године у Гимназију уписано мање ученика него пријашњих: који су разлози слабијем одазиву?

Највећи је наш проблем супстанца: егзодус становништва није никаква тајна, сви смо свјесни да се смањује број ученика у цијелој Хрватској и шире, тако да одраз тога видимо и на властитом примјеру. Kао тзв. мањинска школа не морамо бринути око тзв. бројчаног стандарда новоуписаних. Никада нисмо имали велика разредна ођељења, али примјећујемо да се од уписа до матуре барем петеро-шестеро ученика исписује ради селидбе у неку другу европску државу.

П. Што се конкретно даде учинити да се основношколце потакне на упис у Гимназију?

За тако нешто је нужан осмишљен и континуиран рад с базом – млађим, основношколским генерацијама – кроз који би били усмјеравани према упису у загребачку Православну гимназију. Исто тако, на нама је да будемо што квалитетнији и да те стандарде рада константно подижемо. Само тако ћемо бити препознати и уважавани.

Kолико вам и на које начине помажу остале институције и тијела српске заједнице у Хрватској? И би ли веза заједнице с дјецом и родитељима требала бити још чвршћа?

Задовољни смо сурадњом са СНВ-ом и са СKД-ом Просвјета. Сматрам да ти односи морају бити и блиски и интензивни. За опстанак било које заједнице, па и ове наше, поред духовног су аспекта примарни улагање у образовање, постојање културних институција и блиска сарадња просвјете и културе.

Сваком је родитељу засигурно најважнија сигурност његова дјетета, и у дому и изван њега, посебице у школи: нажалост, у Хрватској се биљеже провокације, па и физички напади на ученике српске националности?

На ту смо се тему прилично оглашавали и инсистирали на рјешавању проблема којих је у нашем случају много, а и константно се понављају. Но свјесни смо да се такве појаве не могу искоријенити преко ноћи. Реагирамо и даље на све оно на што требамо и морамо реагирати, настојећи притом успоставити дијалог с узрочницима таквих проблема.

Је ли се с протоком времена промијенио осјећај одговорности према средини у којој дјелујете?

Прослава школске славе и дана увијек је прилика да афинитете, таленте и активности својих ученика представимо пријатељима који нас подржавају од почетка дјеловања 2005. године. То нам је најсвечанији дан, када смо сви поносни и радосни. Највише му се радују ученици, јер тада на креативан начин презентирају и себе. Kроз литургијско сабрање будемо сједињени са својом браћом и сестрама, односно са свим српским школама, а то ђеца посебно интензивно доживљавају и поштују. Увијек истичем ентузијазам наших наставника, који у свакој новој генерацији препознају дарове својих ђака, које потом потичу менторским радом.

Аутор: ПАУЛИНА АРБУТИНА

Извор: ПОРТАЛ НОВОСТИ