Slobodan Antonić: Da imamo svoje ime za Genocid počinjen nad Srbima od strane NDH, ne bismo 22. april zvali rečju koja se uopšte ne odnosi na nas

Lenji smo i zavidni. Sve čekamo da neko drugi nešto uradi. A kad drugi krene da radi, učinjenom poslu nalazimo sto mana – sve bojeći se da će tuđe zasluge nekako da umanje naš značaj.

Napomena: Prenosimo deo teksta iz priloga Slobodana Antonića: Jasenovac u Beogradu objavljen 19. maja 2020. na portalu STANjE STVARI .

Uzmimo, recimo, inicijativu da se genocid nad Srbima u 2. sv. ratu, po ugledu na jevrejski Holokaust i romski Porajmos, nazove Pokolj. Potrebu za takvim, jednostavnim i karakterističnim, imenovanjem suvišno je obrazlagati: da imamo svoje ime, ne bismo 22. april zvali rečju koja se uopšte ne odnosi na nas.

Ali, upravo oni koji se institucionalno bave genocidom nad Srbima u NDH našli su se nekako uvređeni tim predlogom. Kao da time neko hoće da im uzme hleb.

Počeli su da mu iznalaze sto mana. Te ne vidi se iz naziva da je reč o genocidu, te ne uočava se sistemski karakter pogroma, te inicijativa nije dobro obrazložena (čuveno „a gde ti je pečat“), te ovo, te ono… (vidi, recimo, ovde; jedan od mogućih odgovora ovde).

No, sve mane koje se pronalaze „Pokolju“ važe i za nazive poput „Holokaust“ – Žrtva paljenica, ili „Šoa“ – Propast, ili „Porajmos“ – Isecanje.  Ni ta imena ne denotiraju genocid, sistematičnost, bla, bla… A ona već decenijama odlično funkcionišu kao jasna lična imena za jednu istorijsku pojavu.

Možda se može smisliti bolje ime nego što je Pokolj, ne znam. Ali, ako može, sada je pravi trenutak za to. Ne nađe li se, neka ostane Pokolj.

Jer, zaista, odavno je primećeno da je hrvatski genocid nad Srbima jedinstven u 2. sv. ratu. Izvršen je noževima, sekirama, maljevima, čekićima, klinovima, srpovima, pijucima, kao i specifičnim hladnim oružjem – srbosekom i srbomlatom (vrstom buzdovana).

Takav vid pogroma praktikovan je ne samo po selima, gde su se često uključivale i komšije iz susednih mesta (takozvane „divlje ustaše“), već i u hrvatskim državnim logorima.

Jedini slučaj u Evropi donekle sličan ovom jeste genocid nad Poljacima u Ukrajini (1943; ovde i ovde).

Ali, ukrajinski nacionalisti najviše što su institucionalno imali bila je seoska milicija. Ona je digla seljake da pokolju poljske komšije. Hrvatski nacionalisti, pak, imali su kompletnu državu. Stoga su mogli praviti i državne logore smrti. No, čak i u njima, više su voleli „manuelni rad“ hladnim oružjem nego industrijsko istrebljenje.

Zato Pokolj.

Obrada: Jadovno 1941.

Izvor: STANjE STVARI – deo teksta iz priloga Slobodana Antonića: Jasenovac u Beogradu objavljen 19. maja 2020.