Шљепице из Ислама Грчког

Ислам Грчки је било велико и богато равнокотарско село са претежно српским живљем и само неколико хрватских породица. Почетком 1993. године, у овом селу је живело 197 српских породица са 976 душа.

Живео је ту и Јован Шљепица са супругом Тонком, синовима Здравком и Војиславом и кћерком Бранком, док му се кћер Марија пре рата удала за Јусупа, Хрвата из суседног села Ислама Латинског, и живела је у Задру. Здравко је био тешки бубрежни болесник и војно неспособан, док је Војислав био ангажован у СВК. Синови нису били ожењени, а Бранка је била још девојчурак.

Тако је било док хрватска војска 22. јануара 1993. није извршила агресију на Равне Котаре. Први на удару био је Ислам Грчки. Напад је био изненадан и силовит, тако да ни жестоки отпор српских бранилаца није успео да заустави агресора. Многи су и погинули бранећи своје село.

Сви цивили који су били у стању бежали су ка Бенковцу и Буковици, спасавајући “живу главу”. Остали су они који због болести или старост нису могли да беже.

Првих дана након агресије у просторије крајишке Комисије за размену заробљеника долазили су многи Котарани да траже нестале рођаке и пријатеље. Навратили су и Бранка и Војислав. Војислав је испричао како га је напад затекао у униформи на положају, те данима није знао шта му је са породицом. Када су се линије стабилизовале, кренуо је да их тражи. Успео је да пронађе само Бранку, али не и оца, мајку и брата.

Половином фебруара исте године у Комисију је, преко МКЦК, стигао списак са двадесетак имена цивила са Равних Котара који су доспјели на острво Паг. Уз Тонкино име стајала је примедба да ју је преузела рођака Стевка из Ријеке, док Јовановог и Здравковог имена није ни било на том списку.Тонкинповратак у РСК уследио је почетком маја 1993. Са Војиславом и Бранком састала се на Ђурђевдан, у избјегличком кампу у Бенковцу. Сусрет је био и радостан и тужан. Тужан због оног што је Тонка испричала о Јовановој и Здравковој судбини.

Њих троје су, прича Тонка, напад на село дочекали у кући. Нису могли да беже због Здравкове болести. Када су гранате почеле падати у близини њихове куће, Јован и она су се склонили у подрум, а Здравко је рекао да ће и он доћи за њима. Ускоро су из подрума, поред детонација граната, чули и експлозију бомби и пуцњаву. Знајући да су у кући имали неколико бомби, претпоставили су да их је Здравко и активирао на агресоре.

Када су након десетак минута изашли из подрума, затекли су Здравка у дворишту, у лећежем положају, изрешетаног стомака. Ниједаваознаке живота. Смркавало се и било је хладно па је кренула у кућу по ћебе да прекрије мртвог сина. Тада су у двориште банула тројица у маскирним униформама и наредили им да крену са њима. Нису хтели оставити мртвог сина, па су их почели тући. Док је покушавала да покрије сина оним ћебетом, један ју је три пута ударио у потиљак. Јована су сва тројица ногама и шакама ударали по целом телу. Више пута је падао под ударцима, а они су га  дизали и настављали тући. Потрајало је то двадесетак мунута.

Кожа са лица му је била згуљена. Горњи део тела му се модрио. Више није могао ни да говори. И поред свих батина, шапутао је да неће да остави мртвог сина. Послушали су их тек када је један нападач уперио пушку у Здравка и зепретио им да ће, уколико одмах не крену са њима, пуцати у његово тело.

Ноћ су, са још десетак мештана, провели у пољу испод села, на отвореном и под стражом. Било је веома хладно, а они слабо обучени. Ујутро су их одвезли у задарски затвор. Било их је шестеро у једној ћелији, сви њихови мештани. Ту су провели два дана и две ноћи. Спавали су на голом бетону. Све време је на рукама држала мужа, који, онако претучен, није могао ни да мрдне. Њу и Јована више нису тукли, али јесу остале.

Послије два дана, њих укупно 17 цивила, аутобусом и под стражом су негде возили. На путу, на њеним рукама, Јован је издахнуо. Зауставили су се на острву Паг, гдје су јој из наручја отели мртвог мужа. У време када је причала ову причу, Тонка још није знала шта су урадили са телима њеног мужа и сина.

Октобра 1993, међу 64 тела Срба погинулих на Равним Котарима, који су привремено били покопани у Задру, пронађено је и Јованово. У мају 1994, Тонка је препознала и сина Здравка међу посмртним остацима седморице безимених Срба покупљеним такође по Равним Котарима. Обојицу су сахранили на новом бенковачком гробљу, јер су њихово село и гробље у Кашићу, још били под окупацијом.

Пописом из 2011, у Исламу Грчком пописано је 150 житеља, без ознаке националне припадности. До данас се из избеглиштва вратило око стотињак Срба. Остали су се распршили по целом свету. Тонку, Бранку и Војислава 2011. срео сам у Аустралији. Пре неколико година умрла је и Тонка. Војислав и Бранка испунили су јој последњу жељу и сахранили је заједно са Јованом и Здравком у породичну гробницу код цркве св. Илије у Кашићу. Живих Шљепица више нема у Исламу Грчком. Сада мртви чувају Котаре.

Извор: Политика, 23. јануар 2018. године

Везане вијести:

Једна од најтужнијих прича Масленице: Милан (7) и Милена (5) Гагић погинули у кући, Сњежана (12) убијена са мајком

Поражавајуће што је и даље некажњен злочин над Србима у „Масленици“

Масакр над Србима у зони УН некажњени и након четврт вијека

Злочин над Србима на Велебиту „Слушали смо крике наших сабораца“

Злочин на Малом Алану