„Šlihtanje“ ili uzaludna nada EU preumljenika

Sveteći se za vojni poraz, pre jednog veka ostaviše „kulturtregeri preteče EU“ svoje obolele od pegavog tifusa među ranjenicima u Valjevskoj bolnici, i namerno ih ne htedoše izolovati.

Piše: Vitali ŽUČNI

Bes zbog poraza, izazvao je njihovu neljudsku želju da se uništi ceo srpski narod, ne birajući pritom sredstva. Tada, nije se ni znalo ko i kako izaziva to smrtonosno obolenje, koje je bilo stalan stanovnik nekih lokalnih sredina u golemoj „preteči EU“, a njena se državna uprava i nije baš premorila da ga iskoreni, jer to bejahu neki slovenski narodi tamo u Galiciji dalekoj ili zabitima oko Tuzle.

Mnogobrojne ranjenike, i svoje i neprijateljske, srpski su lekari pokušavali da odvoje od obolelih, i tako je celo Valjevo bolnicom postalo, a skoro sve stambene zgrade postale su rezervna bolnica za koju jedan lekar i reče – „ako postoji pakao, onda je rezervna bolnica u Valjevu njegov ulaz“ – dobrovoljno ulazeći i sam, da pomogne tim nesrećnicima!

Većina srpskih lekara tada nije ni pokušavala da dezertira iz te svoje bitke, kako bi svoj život eventualno sačuvali, ali i zakletvu lekarsku pogazili.

Zbog takvog njihovog visoko moralnog profesionalnog odnosa, pritekoše im u pomoć mnogi lekari iz zemalja saveznica u Velikom ratu, ali i neutralnih, gde je lični stav odgovornosti pojedinca bio presudan za odluku dolaska u pakao koji ih čeka!

Vek posle, upravo ovih dana, koristeći ovu godišnjicu i činjenicu da je veoma poželjno „diliveri prijateljima“ faktora stabilnosti u regionu pokazati zahvalnost za stvarno humano delo njihovih predaka, upriličena je svečanost povodom izdanja jubilarne serije maraka na kojoj su zasluženi likovi stvarnih heroina, škotskih lekarki, medicinskih sestara i organizatora rada škotske bolnice u Velikom ratu u Srbiji.

Njegova ekselencija ambasador ostrva koje nekad davno beše velesila, besedio je kako i priliči, dok su pažljivi slušaoci pomno pratili njegov sitan vezak, da ga bolje razumeju, jer je ponekad baš nerazumljiv te mora i razjasniti šta je to kazati želeo, a nisu ga razumeli kako je on to očekivao, možda i zbog činjenice da srpski jezik ne koristi mnogo kondicional.

Istine radi, preko je potrebno podsetiti zaboravne da tu misiju nije organizovala službena vlast iako je bila tobožnja saveznica, već samoorganizovana grupa humanitarnih radnica koje su već imale neophodno iskustvo pomažući u nedavno minulom englesko – burskom ratu, gde su vodile uspešnu borbu sa epidemijama u engleskim koncentracionim logorima za bursko civilno stanovništvo, žene, decu i stare i nemoćne, koje je glavnokomandujući Kičener bez milosti konfinirao, sve planirajući da tako onemogući dalji oružani otpor hrabrih Bura.

London je tako mogao da se ponosi izumom koncentracionih logora, ali britansko reformisano školstvo nešto danas baš i ne pominje tu epizodu iz slavne prošlosti!

Selektivno izostavljanje marke sa likom lekara, oficira sanitetske službe i stručnjaka za epidemiologiju sa radnim iskustvom iz kolonija, koje je britanska vlast poslala organizova no (pukovnik Hanter i major Samers), možda i nije slučajnost ali jeste efektnost, jer se eto tako u Srbiji najzad uviđa preka potreba za isticanjem uloge žene kao ličnosti i stvaraoca, a ne samo majke, sestre ili supruge.

Pošto obeležavanje jubileja Velikog rata traje, za očekivati je i pojavu serije maraka sa likovima heroina iz Rusije, i one su odmah došle u zemlju Srbiju da se bore sa zlom zvanim pegavi tifus.

Ponele su i one kompletnu bolnicu za zaražene, i smestile se u Nišu, gde beše u Velikom ratu najveća vojna bolnica u Srbiji. Sredile su derutne napuštene barake kod železničke stanice, koje su u drugom Balkanskom ratu bile bolnica za koleričare, pretvarajući ih u mesto za pomoć mnogobrojnim civilima i vojnicima, jer opaka bolest ne bira.

Jedna njihova ekipa je na poziv velikodostojnika SPC otišla i na Kosovo, u manastir Dečane da pomogne obolelim civilima, ponajviše ženama i deci, radeći u tada nemogućim uslovima.

I one su ostavljale svoje kosti u zemlji Srbiji, a celu njihovu akciju osmislila je kneginja Trubecka supruga ruskog ambasadora, uz pomoć gospođe Hartvig, supruge tragično preminulog ambasadora-prethodnika, samo, njima je ruska vlada stavila na raspolaganje i materijalna sredstva i lekove i medicinske instrumente, ne štedeći, iako i sama Rusija beše u svetskom ratu izložena ogromnim naporima.

I njihovi plemeniti likovi svakako zavređuju da se povodom jubileja nađu na markama, tim pre što su skoro ceo vek skrajnute i zaboravljene iz ideoloških razloga (ta buržoazija!).

Njegova ekselencija ruski ambasador još lepše bi to razjasnio na prigodnoj svečanosti, besedama svim Srbima razumljivim jezikom (izuzimaju se soroš seke i tete, one i tako ne razumeju slovenske jezike a naročito ne ruski!).

Zar plemenite Francuskinje, članice brojne hirurške medicinske ekipe ne zavređuju jubilarnu marku za svoj požrtvovani rad na neposrednom zbrinjavanju ranjenika?!

Francuski ambasador bi svakako rado o njihovom radu besedio na prigodnoj svečanosti!

Za očekivati je i da se na markama nađu Holanđanke, članice hirurške ekipe doktora Arijusa van Tienhovena, njihov doprinos u zbrinjavanju teških ranjenika nemerljiv je kao i istraživanja o korišćenju zabranjene municije, što su vojnici preteče EU masovno činili. Doduše, njegova ekipa je samoinicijativno stigla preko Odese u Srbiju, jer je pomagao još u Balkanskim ratovima i uspostavio prisno drugarstvo sa članovima RDCK (Rusko društvo crvenog krsta), koji će takođe ponovno stići organizovano u Srbiju početkom 1915.godine.

To bi moglo i da iritira mlađanog diplomatu nezgodnog prezimena (ah taj srpski jezik, šteta što nema europskog, da se najzad oslobode ružne prošlosti!), ali bi njegova ekselencija holandski ambasador ipak rado o njima kazivao, na takvoj prigodnoj svečanosti!

Svetski poznati novinar Džon Rid, u svojim reportažama nazvao je tada Srbiju „zemlja smrti“ užasnut onim što je lično video, a utiske je po povratku u SAD pretočio u knjigu kao svojevrsnu hroniku vremenu rata i užasima njegovim, na brdovitom Balkanu.

Da selektivnost ipak nije slučajnost, dokazuje i prošlogodišnja svečanost upriličena od čelnika Srpskog lekarskog društva, gde su u prisustvu zvaničnika vlade i izabranih ambasadora podsećali na nemerljiv doprinos medicinskih ekipa iz Evrope, u borbi sa epidemijom pegavog tifusa u Srbiji te daleke 1915.godine. Pomno su nabrojali sve ekipe i slučajno su baš „zaboravili“ ruske medicinske ekipe, koje su prve dospele u Srbiju još u avgustu 1914.godine predvođene docentom doktorom Sofoterovim. Reč je o hirurškoj ekipi koja se odmah uključila u težak posao zbrinjavanja mnogobrojnih ranjenika, radeći i preko granica izdržljivosti, a poznata srpska slikarka Nadežda Petrović za njihov rad imala je samo reči hvale! Jedna od članica ove ruske ekipe je dobrovoljno otišla na prvu liniju fronta, da ubrza razvrstavanje ranjenika, kako bi medicinska pomoć bila još kvalitetnija.

Poštujući pravila javila se komandantu bataljona, ali je njena humana misija prekinuta neprijateljskom granatom koja je raznela i nju i srpskog oficira, a vojnici su njihove zemne ostatke sahranili zajedno, kao svoje ratne drugove i saborce!

Zar plemeniti lik Darje ne zavređuje srpsku marku iz jubilarne serije, danas vek posle ?!

Doduše, možda čelnici SLD i nisu učili da je Rusija u Evropi, ali svakako nije u njima željenoj EU, te je zato u njihovom „šlihtanju“ i nema, a nije ni poželjno da se pominjanjem paraju tako selektivno osetljive uši slušalaca koji određuju sve sadržaje na brdovitom Balkanu, naročito one službeno odobrene.

Da deo ili skoro svi vršioci vlasti u zemlji Srbiji pokazuju sindrom zaboravnosti, selektiv ne ili zlonamerne, nebitno je za pojavni oblik i štetu koju proizvode, ali je odavno vidljivo i prepoznatljivo onima koji imalo poznaju relacije međuodnosa na brdovitom Balkanu.

Možda štampar-izdavač i ne zna sve te detalje, ali nije ni bitno, za nameru koja se poodavno u Srbiji naziva „šlihtanje“ (koren je iz nemačkog jezika i valjda je zato i tako rado korišćena!) i ima nebrojeno mnogo pojavnih oblika, bitno je pokazati zahvalnost diliveri prijatelji ma a sve ostalo je i tako relativno, za EU preumljenike.

Mašta udvorica čini da se „šlihtanje“ održava u bezvazdušnom prostoru, prosto lebdi kao aura oko izabranih, a oni to čak više i ne primećuju kao ni osioni „diliveri prijatelji“!

Možda je upravo sada vreme da neko od novinara ponovo napiše knjigu, ali pod aktuelnim naslovom „Zemlja šlihtanja“, jer pojava uzima razmere epidemije a nažalost nema vidljive reakcije da se pokušava zaustaviti ili ograničiti ova aktuelna epidemija, koja na brdovitom Balkanu već ima karakter regionalne pandemije!

Pojava za sada srećom obuhvata samo lokalne političke predstavnike, naročito posle direktnog kontakta sa nosiocima epidemije iz vrhova EUnijatstva ili državnog establišmenta SAD i NATO, kao nosiocima naročito opasnog vida zaraze.

Oboleli od sindroma „šlihtanja“ pokazuju pojavu organizovanja dočeka visokih dužnosnika NATO, hlebom i solju ili prigodnim koncertom pesama iz regiona, da se uspešno dokažu.

Srpski narod naprotiv još uvek pokazuje prirodni imunitet, stečen tokom zločinačke natoovske humanitarne akcije nazvane „milosrdni anđeo“ i širen putem bombi sa osiromašenim uranijumom, kao već dokazanom infektivnom dozom!

Izvor: Fond strateške kulture

Vezane vijesti:

Čas istorije – Autorska serija emisija Samardžića i Devića

Albanska golgota Aleksandra Kanačkog

Niko ne zaostaje, gazi napred, seče, lomi