Славко Васић из Адашеваца, преживели заточеник Јасеновца

Покушаћемо да изнесемо потресни део једне животне историје, кратку истину човека који пуне три године није носио звучно име – човек – јер то није био – не својом кривицом.

Живео је под околностима где се људски живот није ценио – био је безвредан. Носио је само број као заточеник Јасеновца.

Спасао се последњег дана из „фабрике смрти“, из страшног пакла, 1945. године, испред последњег крвавог обрачуна усташа над преосталим заточеницима, пред њихово безглаво повлачење и избезумљено бекство сипред јединица Народноослободилачке војске. Хтели су сваки траг и сведоке да униште, што им је само делимично успело.

Славко Васић, ћурчија у кројачкој задрузи у Шиду, причајући отресну причу о ужасним неделима у логору, које је својим очима гледао, често је застајкивао одузбуђења на сећања из тих дана, којих се нерадо сећа и које не може никада заборавити.

Како Славко прича, данас има само 130 регистрованих преживелих јасеновачких логораша. Ако се зна да је у овом злогласном логору уништено преко осам стотина хиљада живота, ондај е 130 преживелих врло потресан број. То једино потврђује да је овај логор био фабрика смрти која је непрекидно и без милости даноноћно радила.

Једног септембарског дана 1942. године, Славко се обрео у усташком камиону, руку везаних жицом. Истог дана се нашао у Шиду са још 147 својих мештана, који су у једној изненадној рацији похватани…

У МАРВЕНИМ ВАГОНИМА

Неколико дана касније, у дугачку композицију теретног воза, угурали суу марвене вагоне преко 1.200 људи. У једном вагону је било и до деведесет људи, иако би једва могло, под нормалним околностима, стати ок отридесетак. Путовали смо за Јасеновац. Ово мучно путовање, стојећи, сабијени, без воде, без хране и ваздуха трајало је три дана и три ноћи. Усташе су биле разјарене, ликовали су. Викали су из свег гласа на нас и претиле упереним оружјем. Пуцали су панично, из свих могућих оружја, на кога, где – нико није знао. Минути су пролазили као године. У вагонима је била паклена врућина. Пружали см оруке кроз решетке, молили да нас пустем барем ради најосновнијих потреба напоље. Одговори су били псовке, кундачење и смех. Неки су у вагонима почели викати, неки су већ полудели, а доста их је још на путу умрло. Мртве су преузели гробари у Јасеновцу. Нас живе су преузели наши будући џелати, окићени реквизитима свог заната: бомбама, машинкама и камама.

У ЛОГОРУ СМРТИ ПРЕСТАЈЕМО БИТИ ЉУДИ

Најзад смо стигли у логор смрти – нашу гробницу опасану бодљикавом жицом преко три метра високом. Постројили су нас и почели пљачкашки посао. Настало је претраживање по џеповима, торбама, завежљајима. Све су нам одузели говорећи: „Неће вам то више никада требати“!.

Око нас стражарнице са упереним митраљезима. Престајемо бити људи. Сада смо само једна гомила, спремна за ликвидацију. Неколико дана нисмо ништа добијали за храну. Иначе, режим исхране је био: врућа обојена вода – за доручак, исто то са неколико неољуштених кромпира или зрна пасуља – за ручак, за вечеру исто, често ништа. Почео је пасји живот. Прво смо стекли ваши. У почетку смо их се грозили а касније се човек навикне…

Било нас је око две хиљаде у логору. Цео логор имао је само неколико трулих барака и логор звани „IIIц“. Ми смо били у овом последњем; то је била обична пољана, без дрвећа и без било какве заштите. Ту смо проводили дане и ноћи, на сунцу и киши…

Пре нас у логор је дотерано две стотине и четрдесет Цигана из Адашеваца. Сви су стрељани, осим њих десетак који су били поштеђени. Они су усташама свирали неколико дана док су ови оргијали са присилно доведеним женама.

Када су се наситили и музике – стрељали су и преостале Цигане.

МЕТОДЕ УНИШТАВАЊА ЉУДИ У „ФАБРИЦИ СМРТИ“

Радили смо на насипу поред речице Лоње. Био је то ропски рад. Никада се није цела група вратила са посла… Многи су заувек остали на насипу. Када би неко пао од изнемоглости – добио би од стражара метак у потиљак. Сахрањен је, боље рећи затрпан земљом, на самом насипу. Насип је био наше радно место а и наше гробље…

За неколико дана логораши из једне групе су нестали; помрли су или су били убијени на радилишту. На њихова места долазили су нови…

Крађа хране у логору кажњавана је смрћу. Непослушност такође смрћу, нерад истом казном. За покушај бекства – смрт итд.

Логор је увек био пун. Свакога дана пристизали су нови логораши. Старије изнемогле и децу одмах су водили на стрељање, претходно говорећи им да их воде на опоравак или у болницу. Губилиште је било преко Саве на такозваној „Градини“. Превозили су их скелом која је непрекидно радила, односећи недужну децу и старије у неповрат.

Командант логора Лубурић, а касније и Љубо Милош, практиковали су да постројене логораше питају: „ко је болестан?“ или „ко има да се жали за нешто?“. Ако се неко јавио, био је одмах пред свима стрељан. Ни остале главешине овог логора – Матковић, Пичили, Ђерек и други – нису били бољи. Волели су да изиђу на радилиште и да се кладе међу собом – ко ће боље да гађа. Мете су били логораши. Свакодневна убијања су била обична појава. Борили смо се да издржимо на полсу гладни и жедни, јер, ко посустане – био је убијен…

Побећи се није могло. Сви покушаји су били кажњавани смрћу. Уколико нису имали разлога за убијање, усташе су их сами налазили, исконструисали. Пуштали су логораше да, наводно, иду кући и на капији су их све поубијали са мотивацијом да су покушали бество. Љубо Милош је знао да завлачи своју руку у џепове логораша којима је претходно наредио да своје џепове испразне – и извлачи новац (који је раније припремио у својој руци). Тако је невине проглашавао лоповима и – на лицу места убијао итд.

Када је требало места за нове осуђенике, онда су усташе упадали у бараке и правили покољ међу логорашима; клали су и убијали бајонетима, камама и маљевима. Нови су долазили и исто то доживљавали…

Логор је могао да прими око пет хиљада људи. Пошто су свакога дана стизали нови заточеници, а сам логор није могао више да прими од пет хиљада људи – јасно је, шта се са осталима збило.

У КРЕМАТОРИЈУМУ

Усташа Пичили, по професији инжењер, дошао је на идеју да по немачком узору направи крематоријум. У старој циглани крематоријум је убрзо изграђен. Сада је смрт брже грабила, тихо и без велике буке (по околини Јасеновца се већ причало о масовном и бучном стрељању логораша). У крематоријум су обично слали жене и децу, претходно им објашњавајући да их шаљу у циглану где је топлије, да се не би напољу смрзавали. Заточеници су ове „хумане“ предлоге са одушевљењем прихватали… касније су се чули крици и јаук жена и деце… У крематоријуму је и дању и ноћу горео пламен.

ПРИПРЕМЕ ЗА БЕКСТВО

По понашању усташа, њихова збуњеност и нервоза, а читајући и усташке новине до којих смо понекад долазили, сазнали смо да се фронт ближи и да се Немци повлаче. Почели смо и сами да припремамо евентуално бекство. Пошто појединачни покушаји бекства нису успели, почели смо да припремамо општи устанак у целом логору. Групе су почеле да раде и биле су сваки дан све бројније. Сви су били спремн ида се жртвују за једини могући излаз и опстанак, јер се могло надати да ће, у најбољем случају, бар неко бити спасен.

Припреме су вршене у погону „циглана“ и „кожара“. Циглана је у то време имала око четири хиљаде осуђеника. Све је било спремно и подељено на ударне групе. За општи напад је одређен 22. април 1945. године у 20,15 часова. Међутим, осуђеници из „циглане“ су почели напад дан раније од заказаног. Сви су јуришали на излаз али су усташе вероватно дознале за ове припреме и сами се припремили за ово изненађење. Дочекали су побуњенике са тешким митраљезима и скоро их све покосили код излаза, на домаку слободе. На излазу из логора је лежало неколико хиљада лешева, на гомили. Сутрадан су и логораши из погона „кожаре“ извршили напад али нису ни они боље прошли јер су усташе тада биле још више на опрезу.

После ових побуна разјарене усташе су направиле читави покољ по логору. Клали су и убијали све што су живо затекли, а сам логор су запалили да би уништили трагове свог злочина. Само је незнатан број извукао живу главу из овог пакла. Међу овим малобројним сам био и ја – каже Славко Васић, завршавајући ову потресну причу, – јер сам се у општем метежу завукао у канализацију за отпатке коже. У овом несношљивом смраду, без хране и воде, провео сам око десет дана. Онда су дошле јединице Народноослободилачке војске и спасле ме. Нико није могао од мојих спасилаца да верује – када сам испричао шта се све десило последњих дана у логору пред ослобођење.

Сада се преживели логораши из Јасеновца сваке године састају на дан борца – 4.јула, на месту где је некада био овај злогласни логор.“
С. МИРКОВИЋ

„Сремске новине“, 29.11.1963. г.

Напомена редакције: Хвала господину Радовану Сремцу што нам је послао овај прилог.