Скупштина у позоришту, Влада у хотелу

Пре сто година – крајем јуна 1916. године, савезницима на Солунском фронту коначно се прикључила и српска војска. Она је, после албанске голготе и опоравка и реорганизације на Крфу прво пребачена у северну Грчку, а одатле на део фронта источно од реке Вардар, према Преспанском језеру. Мада је добила невелики део фронта њен пристанак на солунско ратиште био је од огромног значаја, јер је наступила као јединствена и добро организована војна сила од око 150.000 људи, што је поправило и међународни положај Србије. На тој линији бојишта, уз мања померања (заузимање Битоља после битке на Кајмакчалану) српска војска остаће у наредне две године.

Али, пристанак српске војске на Солунски фронт није умањио значај Крфа за даљу судбину српске државе и остварење њених ратних циљева. Јер, док су војска и Врховна команда на северу Грчке, српска Влада, Народна скупштина и остале државне институције остале су на овом јонском острву. Учешће војске на ратишту утиче да и оне добију на значају, па су тад почеле припреме за обнављање рада Скупштине, која је своје прво заседање у егзилу имала већ крајем лета, а интензивирани су и међународни контакти, рад државне штампарије, просветна и црквена делатност.

– Српска Влада, Скупштина и остале државне институције, са изузетком Врховне команде до краја рата остали су на Крфу, тако да је он и даље остао и центар наше државе. На Крфу су одржаване седнице Владе и Скупштине, ту су радила министарства, државна штампарија, отваране школе. На острву се налазио и црквени врх, на челу са митрополитом Димитријем Павловићем, а за све време рата на Крф су често долазили и регент Александар, стране мисије и друге значајне личности. Зато се тај део наше прошлости не може правилно разумети без познавања свега што се на Крфу дешавало – наглашава историчар Небојша Дамњановић, стручни саветник у Историјском музеју Србије.

Током готово трогодишње окупације Србије, српска држава функционише у егзилу, на Крфу. Влада је била у хотелу „Бела Венеција“, који више не постоји јер је страдао током бомбардовања у Другом светском рату, док је Народна скупштина у згради градског позоришта. Државном апарату Краљевине Србије биле су уступљене још неке зграде у граду Крфу, тако да је он имао солидне услове за рад.

Државна штампарија, такође на Крфу издавала је Српске новине, службени лист Краљевине, а од 1917 и Крфски забавник, који је подлистак Српских новина и за који су сарађивали Тодор Манојловић, Милутин Бојић, Јован Дучић и други наши познати писци тога времена. На Крфу су одржаване и позоришне представе, спортска такмичења (фудбалске утакмице са тимовима страних мисија), а било је и неколико кафаница у којима су се и традиционално скупљали Срби. Али, „забавно“ је умело да буде и током прилично бурних заседања Народне скупштине.

– Део посланика остао је у Србији, део је, ради лечења или различитих мисија био послат у друге земље, а један део је страдао током рата. Ипак, већина је била на Крфу и активно учествовала у парламентарном животу. Седнице Скупштине нису биле честе, а између заседања било је и дужих пауза, прилично бурних, уз међусобна оптуживања власти и опозиције. Председник Владе и министар иностраних послова био је Никола Пашић, који је без сумње најзначајнији наш политичар тога времена. Влада је све до 1917 била коалициона, кад су из ње, због „Солунског процеса“ иступили самостални радикали, предвођени Љубомиром Давидовићем. Ипак, „парламентарни живот“ на Крфу не може се правилно сагледати без разумевања околности у којима се Србија налазила, а пре свега чињенице и да је земља била под окупацијом, да је трајао рат са свим својим страхотама, као и да од његовог почетка није било парламентарних избора – истиче Небојша Дамњановић.

Иначе, на острву Крфу тад је живело око 80.000 а у самом граду Крфу око 20.000 становника. Град је био и под јаким италијанским (посебно венецијанским) утицајем, што се осећало свуда, али је становништво било већински Грчко, православно и према српском народу пријатељски наклоњено. На острву се до краја рата осећао извесни дуализам власти. Главну власт вршили су Французи, који су Крф запосели пре пребацивања српске војске, али је, нарочито за „народне послове“ постојала и Грчка власт, коју су Французи толерисали.

Број Срба (не рачунајући војнике који су на острву боравили око три месеца и чије је пребацивање у околину Солуна завршено почетком маја) био је променљив. Мада прецизних података о томе нема, верује се да је, до маја 1916 на острву боравило око 20.000 до 30.000 српских цивила, да би се касније тај број и смањивао, тако да је до краја рата на Крфу остало свега око две-три хиљаде Срба, углавном државних чиновника и службеника. Остали су се или прикључили војсци, или отишли у друге државе на лечење, школовање или у различите мисије. Срби су тад, услед ратних неприлика били расути по Европи, северној Африци, Сибиру, па и на северноамеричком континенту, али све то није умањило значај и мисију наше „крфске владе“, која се у Србију преселила тек по њеном ослобођењу.

– Требало је организовати живот бројне српске емиграције, студената, рањеника, послати различите мисије, одредити њихове циљеве… То није било просто и у томе је велику улогу одиграла српска влада, али и савезници без чије помоћи, све то ни не би било могуће извести. Мање је познат податак да је само у Бизерти, на северу Туниса током рата, према неким проценама било смештено од 40 до 60 хиљада српских војника, као и да су најтежи болесници и рањеници са Солунског фронта, до краја рата тамо били пребацивани. Веома су биле активне и хуманитарне организације, посебно Црвени крст, које су нашим војницима омогућавале да се јаве својој родбини у Србији или им пошаљу неку помоћ. Велику улогу тад су одиграли српски интелектуалци и црквени великодостојници, који су и својим предавањима, писмима, чланцима помогли да се у иностранству сазна за борбу нашег народа и муке кроз које је он пролазио – закључује Небојша Дамњановић.

Кредити Француске и Велике Британије

Занимљиво је напоменути да је рад државних институција, као и плате службеника финансиран од помоћи (кредита) Француске и Велике Британије. Ипак, та помоћ није била без основа, јер су и државне финансије (новац, хартије од вредности) били – на сигурном. Наиме, пред офанзиву Централних сила на Србију 1915. године они су и посебним возом, у једној полутајној операцији транспортоване у Солун,  одакле су бродом пребачене у Марсељ, где су остале до краја рата.

Аутор: Јован Гајић

Извор: ПОЛИТИКА