Skupština u pozorištu, Vlada u hotelu

Pre sto godina – krajem juna 1916. godine, saveznicima na Solunskom frontu konačno se priključila i srpska vojska. Ona je, posle albanske golgote i oporavka i reorganizacije na Krfu prvo prebačena u severnu Grčku, a odatle na deo fronta istočno od reke Vardar, prema Prespanskom jezeru. Mada je dobila neveliki deo fronta njen pristanak na solunsko ratište bio je od ogromnog značaja, jer je nastupila kao jedinstvena i dobro organizovana vojna sila od oko 150.000 ljudi, što je popravilo i međunarodni položaj Srbije. Na toj liniji bojišta, uz manja pomeranja (zauzimanje Bitolja posle bitke na Kajmakčalanu) srpska vojska ostaće u naredne dve godine.

Ali, pristanak srpske vojske na Solunski front nije umanjio značaj Krfa za dalju sudbinu srpske države i ostvarenje njenih ratnih ciljeva. Jer, dok su vojska i Vrhovna komanda na severu Grčke, srpska Vlada, Narodna skupština i ostale državne institucije ostale su na ovom jonskom ostrvu. Učešće vojske na ratištu utiče da i one dobiju na značaju, pa su tad počele pripreme za obnavljanje rada Skupštine, koja je svoje prvo zasedanje u egzilu imala već krajem leta, a intenzivirani su i međunarodni kontakti, rad državne štamparije, prosvetna i crkvena delatnost.

– Srpska Vlada, Skupština i ostale državne institucije, sa izuzetkom Vrhovne komande do kraja rata ostali su na Krfu, tako da je on i dalje ostao i centar naše države. Na Krfu su održavane sednice Vlade i Skupštine, tu su radila ministarstva, državna štamparija, otvarane škole. Na ostrvu se nalazio i crkveni vrh, na čelu sa mitropolitom Dimitrijem Pavlovićem, a za sve vreme rata na Krf su često dolazili i regent Aleksandar, strane misije i druge značajne ličnosti. Zato se taj deo naše prošlosti ne može pravilno razumeti bez poznavanja svega što se na Krfu dešavalo – naglašava istoričar Nebojša Damnjanović, stručni savetnik u Istorijskom muzeju Srbije.

Tokom gotovo trogodišnje okupacije Srbije, srpska država funkcioniše u egzilu, na Krfu. Vlada je bila u hotelu „Bela Venecija“, koji više ne postoji jer je stradao tokom bombardovanja u Drugom svetskom ratu, dok je Narodna skupština u zgradi gradskog pozorišta. Državnom aparatu Kraljevine Srbije bile su ustupljene još neke zgrade u gradu Krfu, tako da je on imao solidne uslove za rad.

Državna štamparija, takođe na Krfu izdavala je Srpske novine, službeni list Kraljevine, a od 1917 i Krfski zabavnik, koji je podlistak Srpskih novina i za koji su sarađivali Todor Manojlović, Milutin Bojić, Jovan Dučić i drugi naši poznati pisci toga vremena. Na Krfu su održavane i pozorišne predstave, sportska takmičenja (fudbalske utakmice sa timovima stranih misija), a bilo je i nekoliko kafanica u kojima su se i tradicionalno skupljali Srbi. Ali, „zabavno“ je umelo da bude i tokom prilično burnih zasedanja Narodne skupštine.

– Deo poslanika ostao je u Srbiji, deo je, radi lečenja ili različitih misija bio poslat u druge zemlje, a jedan deo je stradao tokom rata. Ipak, većina je bila na Krfu i aktivno učestvovala u parlamentarnom životu. Sednice Skupštine nisu bile česte, a između zasedanja bilo je i dužih pauza, prilično burnih, uz međusobna optuživanja vlasti i opozicije. Predsednik Vlade i ministar inostranih poslova bio je Nikola Pašić, koji je bez sumnje najznačajniji naš političar toga vremena. Vlada je sve do 1917 bila koaliciona, kad su iz nje, zbog „Solunskog procesa“ istupili samostalni radikali, predvođeni Ljubomirom Davidovićem. Ipak, „parlamentarni život“ na Krfu ne može se pravilno sagledati bez razumevanja okolnosti u kojima se Srbija nalazila, a pre svega činjenice i da je zemlja bila pod okupacijom, da je trajao rat sa svim svojim strahotama, kao i da od njegovog početka nije bilo parlamentarnih izbora – ističe Nebojša Damnjanović.

Inače, na ostrvu Krfu tad je živelo oko 80.000 a u samom gradu Krfu oko 20.000 stanovnika. Grad je bio i pod jakim italijanskim (posebno venecijanskim) uticajem, što se osećalo svuda, ali je stanovništvo bilo većinski Grčko, pravoslavno i prema srpskom narodu prijateljski naklonjeno. Na ostrvu se do kraja rata osećao izvesni dualizam vlasti. Glavnu vlast vršili su Francuzi, koji su Krf zaposeli pre prebacivanja srpske vojske, ali je, naročito za „narodne poslove“ postojala i Grčka vlast, koju su Francuzi tolerisali.

Broj Srba (ne računajući vojnike koji su na ostrvu boravili oko tri meseca i čije je prebacivanje u okolinu Soluna završeno početkom maja) bio je promenljiv. Mada preciznih podataka o tome nema, veruje se da je, do maja 1916 na ostrvu boravilo oko 20.000 do 30.000 srpskih civila, da bi se kasnije taj broj i smanjivao, tako da je do kraja rata na Krfu ostalo svega oko dve-tri hiljade Srba, uglavnom državnih činovnika i službenika. Ostali su se ili priključili vojsci, ili otišli u druge države na lečenje, školovanje ili u različite misije. Srbi su tad, usled ratnih neprilika bili rasuti po Evropi, severnoj Africi, Sibiru, pa i na severnoameričkom kontinentu, ali sve to nije umanjilo značaj i misiju naše „krfske vlade“, koja se u Srbiju preselila tek po njenom oslobođenju.

– Trebalo je organizovati život brojne srpske emigracije, studenata, ranjenika, poslati različite misije, odrediti njihove ciljeve… To nije bilo prosto i u tome je veliku ulogu odigrala srpska vlada, ali i saveznici bez čije pomoći, sve to ni ne bi bilo moguće izvesti. Manje je poznat podatak da je samo u Bizerti, na severu Tunisa tokom rata, prema nekim procenama bilo smešteno od 40 do 60 hiljada srpskih vojnika, kao i da su najteži bolesnici i ranjenici sa Solunskog fronta, do kraja rata tamo bili prebacivani. Veoma su bile aktivne i humanitarne organizacije, posebno Crveni krst, koje su našim vojnicima omogućavale da se jave svojoj rodbini u Srbiji ili im pošalju neku pomoć. Veliku ulogu tad su odigrali srpski intelektualci i crkveni velikodostojnici, koji su i svojim predavanjima, pismima, člancima pomogli da se u inostranstvu sazna za borbu našeg naroda i muke kroz koje je on prolazio – zaključuje Nebojša Damnjanović.

Krediti Francuske i Velike Britanije

Zanimljivo je napomenuti da je rad državnih institucija, kao i plate službenika finansiran od pomoći (kredita) Francuske i Velike Britanije. Ipak, ta pomoć nije bila bez osnova, jer su i državne finansije (novac, hartije od vrednosti) bili – na sigurnom. Naime, pred ofanzivu Centralnih sila na Srbiju 1915. godine oni su i posebnim vozom, u jednoj polutajnoj operaciji transportovane u Solun,  odakle su brodom prebačene u Marselj, gde su ostale do kraja rata.

Autor: Jovan Gajić

Izvor: POLITIKA