Skinija Jelke Jovandić

Jedno potresno podsećanje na ljude Božje u užasu mađarske racije u Novom Sadu januara 1942.

Nekoliko dana uoči Bogojavljenja 1942. godine, Jelka Jovandić usnila je Svetog Jovana, koji joj je rekao: „Došao sam po svoje stado“. Zabeleženo je to u knjizi o porodici Jovanović–Vakini. Jelka tada nije znala šta ova rečenica znači.

A onda je došao 6, odnosno 19. januar 1942. Voda je u Novom Sadu, koji se tada zvao isključivo Ujvidek, bila osvećena, javio se Bog u liku Oca i Sina i Svetoga Duha. Postoji mišljenje da voda briše prošlost, jer ima inicijacijski karakter: uranjanje se može porediti sa polaganjem Hrista u grob, posle čega On vaskrsava. Verujem da je to mišljenje ispravno.

Sutradan, 7/20. januara, proslavljao se Sveti Jovan, Prorok, Preteča i Krstitelj, koji je samo dan ranije krstio Bezgrešnog u reci i tako vodu učinio svetom. Mnoge pravoslavne i srpske kuće u Novom Sadu slave Jovana, ali te godine slavilo se u tišini, uglavnom bez gostiju. Nije to više bio Novi Sad, već Ujvidek, a vlast je još ranije izdala naredbu da od 21. januara niko ne izlazi iz kuće bez posebnog odobrenja. Takav izlazak biće najstrože kažnjavan. Mađarsk vlast u Ujvideku najavila je Raciju – policijsku akciju provere ličnih dokumenata, pretres kuća u cilju pronalaženja sakrivenog oružja i hapšenje onih čije delovanje nije u skladu sa zakonima mađarske države. Od Hortija nam je ostao naziv „Racija“ da se niko ne naljuti na pobijene, koji bi mogli da naruše odnose i bolje sutra.

Iz šajkaških militarskih, ali i okolnih prtenih sela već su se među srbadijom pronele strašne vesti o ubijanju, o bestijalnom iživljavanju nad Srbima, kao i nad malobrojnijim Jevrejima.

A onda je došao 21. januar, prvi dan posle Svetog Jovana, pa 22. januar. Racija se, umesto provere dokumenata, pretvorila u ubijanje Srba i Jevreja, kao i u celoj Šajkaškoj, najpre onih koji su živeli u centru – najbogatijih – kako bi se pljačkom namirilo lojalno domicilno mađarsko stanovništvo, a i ono drugih nacionalnosti koje će se kasnije voditi pod „saradnici okupatora”, neki i kao „žrtve fašizma”. Krugovi smrti, započeti u centru grada, širili su se kao talasi prema udaljenijim delovima varoši. Leševi pobijenih ostavljani su na ulici. Veći broj još živih ljudi, uglavnom Jevreja, doveden je na Uspensko groblje, tu likvidiran i ostavljen. Zemlja je bila smrznuta i nije se moglo kopati. Pobijeni su ležali po celom gradu: ubice nisu htele da ih nose, rodbina nije smela.

DAN KAD NIJE NI SVITALO
Treći dan posle Svetog Jovana, 23. januara, bio je petak. Bilo je hladno kao nikad dotad. Celog dana bio je ledeni sumrak, nije ni svanulo.

Tadašnji Ujvidek, još iz vremena dok je bio Novi Sad, imao je svoj Jovanovski, ili Jovanski kraj, jer je nastao oko Jovanskog groblja i grobljanske kapelice, posvećene Preteči. Još u vreme SHS srušena je kapelica i delom iskopano groblje, a ponešto od ostataka pokojnika preneto je na Uspensko groblje. Jovanski kraj je pretrajao sve do iza Drugog rata, kad je uklonjen izgradnjom višespratnica, bulevara, drugačijom regulacijom, i kada je napravljena potpuno nova geografija.

Tu, u Jovanskom kraju, u ulici koja se zvala Piroška, a posle Rumenačka, na broju 36 živela je udovica Jelena Jelka Jovandić sa svojih pet sinova. Tako se poklopilo: Jovandan, Jovanski kraj, Jovandić.

Posle rata je Komisiji za utvrđivanje ratnih zločina ispričala kako su se pucnji čuli od Vašarišta još od pola osam i kako su bivali sve bliži njihovoj kući.

Jelkin muž Đurica umro je 1927. godine, iste one kada im se rodio peti, poslednji sin. Bili su sirotinja koja je živela od zemljoradnje. Stariji sveštenici novosadski svedočili su mi da su bili bogomoljci – deo onog pokreta koji je nastao u Banatu a koji je uredio i o njemu brinuo vladika Nikolaj, posle Sveti. Nisu tražili ništa drugo do Boga.

Tog 23. januara u pola osam ujutro Milorad je imao 28 godina, Sava 26 – tek se koju nedelju ranije vratio iz zarobljeništva – Paja 24, Živko 20, a najmlađi Bora 15. Sinovi Jelene Jelke Jovandić i davno umrlog Đurice.

A onda su u kuću banuli žandarmi. Pitali su ih koje su vere.

„Pravoslavni”, rekao im je Sava. „Vadrac”, rekao je žandarm, „divlji Srbin“. Decu su izveli u dvorište, majka je krenula za njima – ali nije mogla. Mađarski vojnik je čvrsto držao kvaku sa druge strane zatvorenih vrata – bio je jači. Sinovi su je zvali: „Mama, spasite nas!” Majkama su se Srbi nekada obraćali sa „vi“.

Onda se začuo prvi pucanj. Jelena Jovandić se obeznanila. Shvatila je na šta je Sveti mislio kad je rekao: „Došao sam po svoje stado“. Nema toga u arhivima, jer u nauci nema Boga, nauka je vera u kojoj nema Boga. Ovo je Predanje.

Kad je najzad uspela da izađe u dvorište, uz komšijsku tarabu ležalo je pet mrtvih sinova, razmrskanih glava. Svima je pucano u potiljak. Žandarmi su se još tu vrzmali, ona je molila da je ubiju, nisu hteli, samo su tražili pare koje je imala u kući. Vojnici se kockaju za ‘aljine u petak, koji nikad nije osvanuo, kao pod Krstom na Golgoti. Dala im je trinkelt za posao koji su obavili. Onda su otišli. Ostala je sama sa decom, budila ih, zvala, ulazila u kuću, sve ubeđena da su tamo, čula je njihove glasove, dozivala komšije, plakala i jaukala. Nikog nije bilo u danu koji nikad nije svanuo. Ni komšija više nikad neće biti.

U TAMNOM VRTLOGU
U neko doba pojavio se kamion sa vojnicima. Naterali su je da uđe u kuću, a tela njenih sinova, već smrznuta, pobacali su u vozilo. Kao cepanice. Odneli su ih na Dunav, na „najlepšu rečnu plažu u Evropi”, tamo gde su bacali i druga tela koja su pokupili po gradu, tamo gde su tog dana vršene egzekucije – jer je lakše, ko će ih posle nositi, bolje da sami dođu. Od obale do rupe u ledu – desetak metara dalje – položene su daske po kojima su hodali. Žrtva bi došla do kraja daščanog puta, naterali bi je da klekne, a onda joj je pucano u potiljak. Telo bi palo u reku i nestalo. Krštava se rab Božiji… Bilo je hladno, pa su neke porodice molile da budu ubijene preko reda, jer deca ne mogu da izdrže. Najlepša rečna plaža agonije i smrti u Evropi. Tu su pogružena tela Jelkinih pet sinova, zauvek.

Kada je vojska otišla, Jelka Jovandić je izašla iz kuće. Stajala je na vratima i gledala. Vratila se u kuću, uzela jednu kutiju sa poklopcem i opet izašla. U tom sumraku, koji je trajao od prethodne noći i već se pretvarao u novu noć, ona je pronalazila deliće lobanja, kose, tkiva, deliće mozgova i stavila ih u kutiju, koju je još u dvorištu zatvorila.

Onda je ušla u kuću i zatvorila vrata. Skinija. Šator od zaveta. Sila Gospodnja među krilima heruvimskim. Izba na broju 36, sobica i zatvorena kutija. Svetinja nad svetinjama. Videlo u tami.

Jelena Jovandić nikad nikog nije teretila za sve ono što joj se desilo: „Mi smo sa svima dobro živili, nikome se nismo zamerili niti se nama ko zamerio. Svima će Gospod dati po zasluzi“. Tako je mogao da govori samo onaj ko zna – vera tu nije dovoljna.

Od kutije se nikad nije odvajala, tražila je da je sa njom i sahrane. Da li je tako učinjeno – ne znam. Pričali su da je deliće mozgova pokopala u dvorištu i da je na tom mestu podigla mali spomenik. Ljudi bi dolazili – ona bi im pričala. Smirenim glasom. Verujem da više nije imala potrebu da se moli, kad pređeš prag i zatvoriš vrata, onda razgovaraš sa Gospodom, znala ga je. Bila je Njegov glas, simbol Dobra. A On je pobedio neprijatelje.

Posle njene smrti sve je to porušeno i sklonjeno, podignute su zgrade i izgrađen bulevar. Život ide dalje.

Sahranjena je na Almaškom groblju u Novom Sadu 1971. godine, pored muža. Spomenik je podigla za života, postavivši na njemu i slike svoje dece, kojima se grob ne zna. Po njenim sinovima zove se deo jedne ulice „Braće Jovandić”. Nje se još sećaju stari – a njih je sve manje. A mi? Hoćemo li pamtiti mi?

(Ovaj tekst je dopunjena i izmenjena verzija napisa „U ‘Ujvideku’, 1942, tri dana posle Svetog Jovana”, objavljenog na sajtu Nove srpske političke misli godine 2013)

Izvor: Novi Standard

Vezane vijesti:

Godišnjica početka januarske Racije 1942. u Šajkaškoj oblasti

Veljić: Protiv Hortijevog duha, odlučno!