Скеланко мајко

Руке шириш, Богу се молиш, децу штитиш, у Вишњег гледаш.

Куда си пошла жено без гласа
куда ти замрло тело хода
како те носе умрле ноге,
како кораке однесе вода?

Куда си кренула, о мајко српска
док крик бола у небо сеже
лака ти земља а нога чврста
потмули бати под тобом беже.

Куда ходиш, о хероино
соколи тићи пред тобом лете
винуше се анђели Христа
крила им млада у своду светле.

Руке шириш, Богу се молиш
децу штитиш, у Вишњег гледаш,
ђавољи окот редом смрт баца
ти са дечицом на престо седаш.

Куда си пошла Српкињо, мајко
бљесак твог лица сунцу је зрак
стигла си, ево царице светла,
у наручју Христа стисак је јак.

Невена Татић-Карајовић

---

Посвећено мајкама Скелана које су страдале и изгубиле децу на данашњи дан 1992. године од стране муслиманских хорди. Тога дана убијено је укупно 69 људи из овог села од чега петоро деце. Најмлађи Акександар је имао само 5 година.

,,Гордана Секулић (30) ширила је руке попут крила тог дана штитећи од куршума своју малу дечицу. Мајка је очајнички желела да сачува своје гнездо, своје потомство. Погођена с леђа, у врат, на половини моста пала је мртва.

Чуо сам само крик: „Спасавајте ми децу!

Имао сам утисак да ми се срце одронило кад сам видео када је Милица Димитријевић у полицијску станицу унела мртвог сина Александра. Имао је само пет година. Глава му је била разнета, мозак је цурио по њеним рукама. Њега је оставила и вратила се по сина Радисава (10) који је био тешко рањен. Пребачен је на ВМА у Београд, али ни њему помоћи није било…

Четрнаестогодишњи дечак је возио деветоро деце. Бежали су ка мосту. Њихов пут је прекинуо рафал у центру Скелана, свега двеста метара од моста, од спаса, погођени су браћа Димитријевићи. Погођени су из близине, а да рука оног ко је пуцао није задрхтала иако је видео да пуца у голоруку децу.”
Сведок догађаја Зоран Раковић