СЕЋАТЕ ЛИ СЕ СРПСКОГ ДЕЧАКА КОЈИ ЈЕ 1995. ВОЗИО ТРАКТОР БЕЖЕЋИ ОД ОЛУЈЕ? Ово је његова трагична судбина!

Избjегличка колона из Краjине

Људи у неприлици често не знаjу ни кога да моле ни кога да куме, па jе Милош Паjић (1985), може бити без велике наде,свратио jуче у редакциjу „Гласа западне Србиjе” у Чачку, и ту потражио помоћ.

Његовом болесном оцу, вели, истекло jе дозвољено време боравка на Одељењу палиjативне неге у Градскоj болници, а син тражи да родитељ у болници остане само jош jедан дан, док се он не снађе где да га смести – пише данашња „Политика”.

Новинарка Тањуга, Љубица Сокић, одмах jе позвала др Радослава Милошевића, директора Здравственог центра у Чачку и обjаснила каква jе мука, а оваj jе без речи дозволио да пациjент остане на Одељењу до краjа седмице.

Милош се захвалио и са братом Бранком (1987), коjи беjаше замишљен, ћутљив, поседео кратко и поверио нам њихов животопис. То jе jедна од оних прича после коjе слушалац мора да остане само смркнут и нем.

Паjићи су из завичаjног села Перна на северном Кордуну, код Топуског, морали да утекну првих дана августа 1995., пред „Олуjом”.

– Преко Баниjе и Босне трактор смо возили мало деда Милош по коме сам добио име, мало jа – прича нам Милош Паjић коjи jе те, по српски народ страшне године, имао тек десет лета.

Од Паjића, на Кордуну jе тада остао само Милошев отац Стоjан (1960), на положаjу, да брани родну груду.
– Кад смо дошли до Бањалуке ту су нам рекли да не можемо трактором даље, дали нам да преноћимо на неком факлултету и сутрадан нас аутобусом превезли у Београд.

Ту се породица поцепала: баба и деда са своjом ћерком отишли су у Ириг, а Милош и Бранко с маjком у одмаралиште „Здрављак” на планини Јелици код Чачка. У том збегу им се придружио и отац Стоjан, коjи jе на Кордуну остао jош десетак дана после пада Републике Српске Краjине.

– Одатле смо се после селили и премештали, у Доњу Трепчу, па у Враниће, затим у Трбушане а онда назад у Враниће. Ја сам, рецимо, основну школу завршио у Горњоj Горевници, исто код Чачка.

Мали Кордунаш почео jе да ради већ са 15 година.

– Запослио сам се 2000. године у Коњичком клубу „Миленко Никшић” у Балузи и од првог дана стануjем на хиподрому, у jедноj просториjи. Зарађуjем 20.000 динара месечно и некако се борим – каже Милош.

А млађи брат?
– Сместио сам се у jедноj кући у Приjевору код Чачка, стара jе сто година, само што се не сруши, али немам ништа боље. Радим шта ми понуде за двеста, триста динара, и тако живим – било jе све што jе Бранко рекао.

Причу наставља Милош:

– Маjка нас jе напустила пре седам година, отишла у Словениjу и преудала се, а отац jе остао да живи у месноj канцелариjи у Доњоj Трепчи. Ту jе 19. марта ове године претрпео мождани удар, пренет jе у болницу и остао jе жив, али непокретан. Па занимању jе вкв бравар, радио jе и у вешераjу чачанске Болнице, десетак година.
Мука и невоља нагоне Милоша да не размишља много далеко, само дан или два унапред:

– Мислио сам да оца сместим код мене на хиподрому и jа да га гледам, али не може ни клуб баш све да ми да. Сваког дана позивам и болницу у Гучи, али тамо нема слободних места. На краjу ћу морати да нађем паре и закупим неки комби коjи би оца превезао у Ириг. Тамо ће га гледати баба, деда и тетка, рекли су.

Ево, данас, двадесет година откако су као дечачићи напустили родно село, животи двоjице браће иду само низбрдицом, Двадесет чемерних година, али Милош Паjић вели:

– Изборићемо се некако. Ваљда…
(Глас Западне Србиjе, Политика)

Извор: Intermagazin

Везане виjести:

“ СТРАДАЊЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ХРВАТСКОЈ У АКЦИЈАМА „БЉЕСАК И ОЛУЈА“

Туђманови „Брионски транскрипти” – Ударити Србе да нестану!

Прогнани у “Олуjи” осуђени на вечну неправду

Олуjа – Јадовно 1941.