Silan junak da je čovjek takvi

Vladika Danilo I Petrović Njegoš

Poslednju poharu Cetinja i Cetinjskog manastira počinio je Mahmut-paša Bušatlija, silnik i goropadnik kojem ni sultan nije mogao doći glave.

 Te 1697. go­di­ne na vla­di­čan­ski tron na Ce­ti­nju stu­pa mla­di je­ro­mo­nah Da­ni­lo Pe­tro­vić. Ne zna se si­gur­no ko­li­ko je go­di­na imao, ali je sva­ka­ko bio ve­o­ma mlad i zna se da mu je kr­šte­no ime bi­lo Ni­ko­la – Ni­ko­la Šćep­čev Era­ko­vić, po ocu Šćep­cu i za­se­o­ku Era­ko­vi­ći na Njegušima u ko­jem su ži­vje­li Pe­tro­vi­ći:

– Da­ni­lo je ubr­zo oti­šao u Pe­čuj u Ma­đar­sku – ka­zu­je isto­ri­čar Pre­drag Vu­kić – gdje se u izgnan­stvu na­la­zio iz­bje­gli peć­ki pa­tri­jarh Ar­se­ni­je Tre­ći Čar­no­je­vić, ina­če i sam ro­dom sa Ce­ti­nja. On ga je tu u Pe­ču­ju 1700. go­di­ne ru­ko­po­lo­žio za mi­tro­po­li­ta Cr­ne Go­re, br­da i primor­ja. Tom pri­li­kom mu je iz­dao „sin­đe­li­ju“ ko­jom je od­re­dio da se pod ju­ris­dik­ci­jom njegovom, osim sta­re Cr­ne Go­re, na­la­ze još i obla­sti Gr­blja, Pa­štro­vi­ća, Lu­šti­ce, za­tim Bar, Ul­cinj, Ska­dar, Pod­go­ri­ca, Ku­či, Pi­pe­ri, Bra­to­no­žić, Bje­lo­pa­vli­ći, Mo­ra­ča i Rov­ca.

Vla­di­ka Da­ni­lo je ubr­zo po­tom ob­no­vio Ce­tinj­ski ma­na­stir, ali na no­voj, sa­da­šnjoj lo­ka­ci­ji, na ko­joj se, ne­sum­nji­vo, ra­ni­je na­la­zio dvor Iva­na Cr­no­je­vi­ća, u na­ro­du po­zna­ti­jeg kao Ivan – beg. Ob­no­va je tra­ja­la tri go­di­ne, u raz­do­blju iz­me­đu 1701. i 1704.

Bo­san­ski ve­zir Ah­med-pa­ša Šav­ča­li­ja će, ni de­set go­di­na ka­sni­je, 1712, po­no­vo po­ha­ra­ti Cetinj­ski ma­na­sti­r, ali mno­go ve­ću po­ha­ru je dvi­je go­di­ne po­tom iz­vr­šio bo­san­ski ve­zir Numan pa­ša Ću­pri­lić (bio je, ina­če, al­ban­skog po­ri­je­kla, prim B.S). On je u ok­to­bru 1714. godi­ne pre­ga­zio Cr­nu Go­ru i te­melj­no opu­sto­šio Ce­ti­nje i Ce­tinj­ski ma­na­stir. Vla­di­ka Danilo je bla­go­vre­me­no iz­bje­gao i pred tom si­lom se pr­vo sklo­nio u Mle­ci­ma, a oda­tle je potom oti­šao u Ru­si­ju…

Ce­tinj­ski ma­na­stir će opet te­melj­no bi­ti ob­no­vljen tek de­set go­di­na ka­sni­je, a po pe­ti, i posled­nji put, ovu sve­ti­nju će još jed­nom po­ha­ra­ti Bu­ša­tli­je. Po­red to­ga što ga je Su­lej­man-pa­ša Bu­ša­tli­ja dva pu­ta ha­rao i ra­za­rao (1685. i 1692), po­hod na Ce­ti­nje je go­to­vo sto go­di­na ka­sni­je pred­u­zeo i Mah­mut-pa­ša Bu­ša­tli­ja, ta­ko­đe da­le­ki po­to­mak Sken­der-be­ga Bu­ša­tli­je, od­no­sno po­tur­če­nog Sta­ni­še-Stan­ka Cr­no­je­vi­ća.

– On će – ka­že Pre­drag Vu­kić – u ju­nu 1785. go­di­ne sa ve­li­kom voj­skom kre­nu­ti na Cr­nu Go­ru, a osnov­ni cilj mu je bio da po­pa­li Ce­ti­nje i po­ha­ra Ce­tinj­ski ma­na­stir. Vla­di­ka Pe­tar Pr­vi Pe­tro­vić Nje­goš ni­je u tom tre­nut­ku imao sna­ge da se od­u­pre Mah­mut-pa­ši­noj si­li pa je on lako ostva­rio svoj na­um.

Na Ce­ti­nju je na­pra­vio pu­stoš. Za­dr­žao se sve­ga tri da­na, od 24. do 27. ju­na 1785, a on­da u povrat­ku pre­ga­zio i Pa­štro­vi­će, ko­ji su u tom tre­nut­ku bi­li pod mle­tač­kom vla­šću. Spr­žio ih je i pod nož sta­vio sve što se na vri­je­me ni­je sklo­ni­lo pred nje­go­vom or­di­jom, čak i dje­cu, žene i star­ce.

Tra­ge­di­ja po­pa Ra­da An­dro­vi­ća

Po­što je spa­lio Ce­ti­nje i ra­zo­rio Ce­tinj­ski ma­na­stir, Ka­ra­mah­mut Bu­ša­tli­ja, ka­ko je se­be nazi­vao zbog svo­je krv­ne ve­ze sa Cr­no­je­vi­ći­ma (Tur­ci su i Cr­nu Go­ru zva­li Ka­ra­dag ili Karada­gli­ja), od­lu­čio je da se u Ska­dar vra­ti pre­ko Pa­štro­vi­ća i Spi­ča. Na ple­men­skom skupu, na ko­jem su Pa­štro­vi­ći u stra­hu od ska­dar­skog zu­lum­ća­ra vi­je­ća­li šta im je ra­di­ti, glav­nu ri­ječ je, na­rav­no, imao naj­um­ni­ji i naj­u­ti­caj­ni­ji me­đu nji­ma, pop Ra­de An­dro­vić. U jednom tre­nut­ku on je osje­tio da me­đu ple­me­ni­ci­ma po­sto­ji ne­ko po­do­zre­nje pre­ma nje­mu, a onda mu je je­dan otvo­re­no re­kao:

– Pro­suo se po pu­ku glas kao da si ti u ne­ka­kve taj­ne do­go­vo­re s pa­šom i da nam ku­ća go­ri iznutra…

– Da­vam vi jem­ca Bo­ga da ću sad po­ći pa­ši pod ša­tor i ako ne šće pro­ći mir­no, ho­ću mu, skotu, krv po­pi­ti, pa će­te vi­đe­ti je­sam li Obi­lić ili Bran­ko­vić – pla­nuo je An­dro­vić.

Kad je de­le­ga­ci­ja Pa­štro­vi­ća na če­lu sa po­pom An­dro­vi­ćem, na­rav­no bez oruž­ja, do­šla pod pa­šin ša­tor i za­mo­li­la ga da na­re­di voj­sci da na­ro­du pa­štrov­skom ne či­ni ka­kvog zu­lu­ma, bez­du­šnik mig­nuo jed­nom od svo­jih do­glav­ni­ka i na al­ban­skom na­re­dio da iz­ve­de po­pa i njegove ple­me­ni­ke i sve ih po­bi­je. Ka­ko je pop, iz­gle­da, znao ne­što ma­lo al­ban­ski ra­za­brao je šta je ve­zir na­re­dio, pa isti čas iz po­ta­je tr­gao dvi­je „špa­ga­ri­ce“, dvi­je ku­bu­re na kre­men:

– A đe ti je vje­ra, pse­to be­za­ko­no! – brek­nuo pa­ši i upe­rio mu ku­bu­re u pr­si, ali obje za­ka­žu. Pri­sko­či on­da pa­ši­na prat­nja i na mje­stu ga ubi­je…
Sjutra: ČOVJEK KOJI NIJE IMAO MILOSTI

Izvor: Dan

Vezane vijesti:

Feljton: Tragom neobičnog krštenja na Cetinju I

Feljton: Tragom neobičnog krštenja na Cetinju II

Feljton: Tragom neobičnog krštenja na Cetinju III

Feljton: Tragom neobičnog krštenja na Cetinju IV

Feljton: Tragom neobičnog krštenja na Cetinju V

Feljton: Tragom neobičnog krštenja na Cetinju VI

Feljton: Tragom neobičnog krštenja na Cetinju VIII

Feljton: Tragom neobičnog krštenja na Cetinju IX

Feljton: Tragom neobičnog krštenja na Cetinju X

Feljton: Tragom neobičnog krštenja na Cetinju XI

Feljton: Tragom neobičnog krštenja na Cetinju XII

Feljton: Tragom neobičnog krštenja na Cetinju XIII

Feljton: Tragom neobičnog krštenja na Cetinju IV