SIBIRSKI TUVINCI: “Crna smrt” za nemački Vermaht

Sibirski Tuvinci

Nemci su za vreme Velikog otadžbinskog rata nazivali Tuvince “Der Schwarze Tod” – “Crna smrt”. Tuvinci su uspravno stajali pred smrću čak i pri očiglednoj nadmoći protivnika, zarobljenike nisu imali.

“To je naš rat!”

Tuvinska naroda republika je postala deo Sovjetskog Saveza već za vreme rata, 17. avgusta 1944. godine. Letom 1941. godine Tuva je bila “de-jure” samostalna država. Avgusta 1921. otuda su bili prognani belogardejski odredi Kolčaka i Ungerna. Glavni grad republike je postao bivši Belocarsk, koji je preimenovan u Kizil (Crveni grad). Sovjetska vojska je bila povučena iz Tuve do 1923. godine, ali je SSSR nastavio da pomaže Tuvi koliko je mogao, ne ugrožavajući pri tome njenu nezavisnost.

Smatra se da je vojnu podršku SSSR-u prva pružila Velika Britanija, ali to nije tačno. Tuva je objavila rat Nemačkoj i njenim saveznicima 22. juna 1941. godine, 11 časova ranije do istorijske izjave Čerčila na radiju. U Tuvi je odmah počela mobilizacija i republika je izjavila da je spremna da pošalje svoju armiju na front. Trideset osam hiljada tuvinskih arata (arat – seljak, narod) su u pismu Josifu Staljinu izjavili:

“Mi smo zajedno. To je i naš rat”.

U vezi sa objavom rata Tuve Nemačkoj postoji i istorijska legenda, da kada je Hitler saznao o tome, da mu je to bilo zabavno i da čak nije pokušao da nađe tu republiku na karti. Ali prešao se.

Sve za front!

Odmah posle početka rata Tuva je predala Moskvi zlatne rezerve (oko 30 miliona rubalja) i svo iskopano zlato (10-11 miliona rubalja godišnje).

Tuvinci su stvarno doživeli rat kao svoj. O tome svedoči obim pomoći koji je ne tako bogata republika poslala frontu.

Od juna 1941. do oktobra 1944. Tuva je dostavila za potrebe Crvene armije 50000 vojnih konja i 750000 komada stoke. Svaka tuvinska porodica je dala za front od 10 do 100 komada stoke. Tuvinci su u direktnom smislu te reči postavili Crvenu armiju na skije, poslavši na front 52000 pari. Predsednik vlade Tuve Sarik-Dongak Čimba je napisao u svom dnevniku:

“Isekli smo svu brezovu šumu pored Kizila”.

Osim toga, Tuvinci su poslali 12000 polu-bundi, 19000 pari rukavica, 16000 pari valjenki (specijalne čizme koje ne propuštaju vodu i koje se obuvaju na već postojeću obuću), 70000 tona ovčje kože, 400 tona mesa, rastopljenog butera i brašna, konjska kola, sanke, zaprege i drugu robu, čije je opšta vrednost bila oko 66,5 miliona rubalja.

Po ocenama sovjetskih eksperata izloženim, na primer, u knjizi “SSSR i inostrane države od 1941-1945 godine”, ukupne dostavke Mongolije i Tuve SSSR-u u periodu 1941-1942 godine su bile samo za 35% manje nego opšti obim zapadne savezničke pomoći u istom periodu, a to znači SAD, Kanada, Velika Britanija, Australija, Južnoafrički savez i Novi Zeland zajedno.

“Crna smrt”

Prvi tuvinski dobrovoljci (oko 200 ljudi) stupili su u redove Crvene armije u maju 1943. godine. Posle kratke obuke, bili su raspoređeni u 25-ti tenkovski puk (od februara 1944. godine on je bio u sastavu 52-ge armije Drugog ukrajinskog fronta). Taj puk se borio na teritoriji Ukrajine, Moldavije, Rumunije, Mađarske i Čehoslovačke.

U septembru 1943. godine drugu grupu dobrovoljaca-kavalerista (206 ljudi) rasporedili su posle obuke u Vladimirskoj oblasti u sastav 8-me kavalerijske divizije.

Kavalerijska divizija je učestvovala u upadima u pozadinu protivnika na zapadnu Ukrajine. Posle bitke pod Duražnom u januaru 1944. godine, Nemci su počeli da zovu Tuvince “Der Schwarze Tod” – “Crna smrt”.

Zarobljeni nemački oficir G. Remke je za vreme ispitivanja rekao da su vojnici pod njegovom komandom “podsvesno gledali na te varvare (Tuvince) kao na Atiline pukove” i da su izgubili svaku sposobnost za borbu.

Ovde treba reći da su prvi tuvinski dobrovoljci predstavljali tipično nacionalni deo populacije i da bili su odeveni u narodnu nošnju i da su nosili talismane. Tek početkom 1944. godine sovjetska komanda je zamolila tuvinske vojnike da pošalju svoje “predmete budističkog i šamanskog kulta” u otadžbinu.

Tuvinci su se hrabo borili. Komanda 8-me gardijske kavalerijske divizije je pisala tuvinskoj vladi:

“…pri očiglednoj nadmoći protivnika, Tuvinci su uspravno stajali pred smrću. Tako su u borbama pod selom Surmiče, deset mitraljezaca na čelu sa komandirom odeljenja Dongur-Kizilom i protivtenkovska jedinica na čelu sa Daži-Serenom poginuli, ali se nisu povukli ni za korak, boreći se do poslednjeg metka. Više od sto tela neprijateljskih vojnika je bilo izbrojano pred malom hrabrom grupom, koja je poginula herojskom smrću. Oni su poginuli, ali tamo gde su stajali sinovi vaše otadžbine, neprijatelj nije prošao”.

Eskadron tuvinskih dobrovoljaca je oslobodio 80 ukrajinskih naselja.

Tuvinski heroji

Od 80000 stanovnika republike Tuve u Velikom otadžbinskom ratu učestvovalo je oko 8000 ljudi.

Šezdeset sedam vojnika i komandira su bili nagrađeni ordenjem i medaljama SSSR-a. Dvadesetak njih su postali kavaljeri ordena Slave, a oko 5500 vojnika su bili nagrađeni drugim ordenjem i medaljama Sovjetskog Saveza i Republike Tuve.

Dva Tuvinca su dobili zvanje Heroja Sovjetskog Saveza – Čomušku Čurguj-ool i Tjuljuš Kečil-ool.

Tuvinska eskadrila

Tuvinci nisu samo materijalno pomagali frontu i hrabro se borili u tenkovskim i kavalerijskim divizijama, već su i obezbedili Crvenoj armiji montažu 10 aviona Яk-7B. 16. marta 1943. godine na podmoskovskom aerodromu “Čkalovski”, delegacija Tuve svečano je predala avione u sastav 133-ćeg lovačkog avionskog puka VVS RKKA.

Avioni su bili predani komandiru 3-će avionske lovačke eskadrile Novikovu zajedno sa posadama. Na svakom je bilo napisano belom bojom “Od tuvinskog naroda”.

Na žalost do kraja rata nije se sačuvao nijedan avion “tuvinske eskadrile”. Od dvadeset vojnika 133-ćeg avionskog lovačkog puka, koji su ulazili u sastav lovaca ЯK-7B, rat je preživelo samo troje.

Aleksej Rudevič

Preveo: Goran Tešić

(Evroazijski komunikacioni centar)

Izvor: SRBIN INFO

Vezane vijesti:

Rusija će tražiti od Nemačke odštetu od 4.000 milijardi evra …

U čast pobede: Volgograd ponovo Staljingrad – Jadovno 1941.