Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу. Ако Бог да, сабраћемо се 19. јуна 2021. код Шаранове јаме.

 

СИБИРСКИ ТУВИНЦИ: “Црна смрт” за немачки Вермахт

Датум објаве: уторак, 14 априла, 2015
Величина слова: A- A+

Сибирски Тувинци

Сибирски Тувинци

Немци су за време Великог отаџбинског рата називали Тувинце “Der Schwarze Tod” – “Црна смрт”. Тувинци су усправно стаjали пред смрћу чак и при очигледноj надмоћи противника, заробљенике нису имали.

“To jе наш рат!”

Тувинска народа република jе постала део Совjетског Савеза већ за време рата, 17. августа 1944. године. Летом 1941. године Тува jе била “де-jуре” самостална држава. Августа 1921. отуда су били прогнани белогардеjски одреди Колчака и Унгерна. Главни град републике jе постао бивши Белоцарск, коjи jе преименован у Кизил (Црвени град). Совjетска воjска jе била повучена из Туве до 1923. године, али jе СССР наставио да помаже Туви колико jе могао, не угрожаваjући при томе њену независност.

Сматра се да jе воjну подршку СССР-у прва пружила Велика Британиjа, али то ниjе тачно. Тува jе обjавила рат Немачкоj и њеним савезницима 22. jуна 1941. године, 11 часова раниjе до историjске изjаве Черчила на радиjу. У Туви jе одмах почела мобилизациjа и република jе изjавила да jе спремна да пошаље своjу армиjу на фронт. Тридесет осам хиљада тувинских арата (арат – сељак, народ) су у писму Јосифу Стаљину изjавили:

“Ми смо заjедно. То jе и наш рат”.

У вези са обjавом рата Туве Немачкоj постоjи и историjска легенда, да када jе Хитлер сазнао о томе, да му jе то било забавно и да чак ниjе покушао да нађе ту републику на карти. Али прешао се.

Све за фронт!

Одмах после почетка рата Тува jе предала Москви златне резерве (око 30 милиона рубаља) и сво ископано злато (10-11 милиона рубаља годишње).

Тувинци су стварно доживели рат као своj. О томе сведочи обим помоћи коjи jе не тако богата република послала фронту.

Од jуна 1941. до октобра 1944. Тува jе доставила за потребе Црвене армиjе 50000 воjних коња и 750000 комада стоке. Свака тувинска породица jе дала за фронт од 10 до 100 комада стоке. Тувинци су у директном смислу те речи поставили Црвену армиjу на скиjе, пославши на фронт 52000 пари. Председник владе Туве Сарик-Донгак Чимба jе написао у свом дневнику:

“Исекли смо сву брезову шуму поред Кизила”.

Осим тога, Тувинци су послали 12000 полу-бунди, 19000 пари рукавица, 16000 пари ваљенки (специjалне чизме коjе не пропуштаjу воду и коjе се обуваjу на већ постоjећу обућу), 70000 тона овчjе коже, 400 тона меса, растопљеног бутера и брашна, коњска кола, санке, запреге и другу робу, чиjе jе општа вредност била око 66,5 милиона рубаља.

По оценама совjетских експерата изложеним, на пример, у књизи “СССР и иностране државе од 1941-1945 године”, укупне доставке Монголиjе и Туве СССР-у у периоду 1941-1942 године су биле само за 35% мање него општи обим западне савезничке помоћи у истом периоду, а то значи САД, Канада, Велика Британиjа, Аустралиjа, Јужноафрички савез и Нови Зеланд заjедно.

Тувинска народа република

“Црна смрт”

Први тувински добровољци (око 200 људи) ступили су у редове Црвене армиjе у маjу 1943. године. После кратке обуке, били су распоређени у 25-ти тенковски пук (од фебруара 1944. године он jе био у саставу 52-ге армиjе Другог украjинског фронта). Таj пук се борио на териториjи Украjине, Молдавиjе, Румуниjе, Мађарске и Чехословачке.

У септембру 1943. године другу групу добровољаца-кавалериста (206 људи) распоредили су после обуке у Владимирскоj области у састав 8-ме кавалериjске дивизиjе.

Кавалериjска дивизиjа jе учествовала у упадима у позадину противника на западну Украjине. После битке под Дуражном у jануару 1944. године, Немци су почели да зову Тувинце “Der Schwarze Tod” – “Црна смрт”.

Заробљени немачки официр Г. Ремке jе за време испитивања рекао да су воjници под његовом командом “подсвесно гледали на те варваре (Тувинце) као на Атилине пукове” и да су изгубили сваку способност за борбу.

Овде треба рећи да су први тувински добровољци представљали типично национални део популациjе и да били су одевени у народну ношњу и да су носили талисмане. Тек почетком 1944. године совjетска команда jе замолила тувинске воjнике да пошаљу своjе “предмете будистичког и шаманског култа” у отаџбину.

Тувинци су се храбо борили. Команда 8-ме гардиjске кавалериjске дивизиjе jе писала тувинскоj влади:

“…при очигледноj надмоћи противника, Тувинци су усправно стаjали пред смрћу. Тако су у борбама под селом Сурмиче, десет митраљезаца на челу са командиром одељења Донгур-Кизилом и противтенковска jединица на челу са Дажи-Сереном погинули, али се нису повукли ни за корак, борећи се до последњег метка. Више од сто тела неприjатељских воjника jе било изброjано пред малом храбром групом, коjа jе погинула хероjском смрћу. Они су погинули, али тамо где су стаjали синови ваше отаџбине, неприjатељ ниjе прошао”.

Ескадрон тувинских добровољаца jе ослободио 80 украjинских насеља.

Тувински хероjи

Од 80000 становника републике Туве у Великом отаџбинском рату учествовало jе око 8000 људи.

Шездесет седам воjника и командира су били награђени ордењем и медаљама СССР-а. Двадесетак њих су постали каваљери ордена Славе, а око 5500 воjника су били награђени другим ордењем и медаљама Совjетског Савеза и Републике Туве.

Два Тувинца су добили звање Хероjа Совjетског Савеза – Чомушку Чургуj-оол и Тjулjуш Кечил-оол.

Тувинска ескадрила

Тувинци нису само материjално помагали фронту и храбро се борили у тенковским и кавалериjским дивизиjама, већ су и обезбедили Црвеноj армиjи монтажу 10 авиона Як-7Б. 16. марта 1943. године на подмосковском аеродрому “Чкаловски”, делегациjа Туве свечано jе предала авионе у састав 133-ћег ловачког авионског пука ВВС РККА.

Авиони су били предани командиру 3-ће авионске ловачке ескадриле Новикову заjедно са посадама. На сваком jе било написано белом боjом “Од тувинског народа”.

На жалост до краjа рата ниjе се сачувао ниjедан авион “тувинске ескадриле”. Од двадесет воjника 133-ћег авионског ловачког пука, коjи су улазили у састав ловаца ЯК-7Б, рат jе преживело само троjе.

Алексеj Рудевич

Превео: Горан Тешић

(Евроазиjски комуникациони центар)

Извор: СРБИН ИНФО

 

Везане виjести:

Русиjа ће тражити од Немачке одштету од 4.000 милиjарди евра …

У част победе: Волгоград поново Стаљинград – Jadovno 1941.

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top