Selo Prebilovci u Hercegovini – srpska Golgota dvadesetog veka

Od 64 miliona ljudi, koliko je u celom svetu stradalo u Drugom svetskom ratu, na srpski narod otpada više od jednog miliona. Prema njegovom ukupnom broju, samo su Jevreji stradali gore od nas. Da podsetimo, u Prvom svetskom ratu Srbija je od 4.500.000 stanovnika izgubila 1.200.000, što je tada bilo 56,7 procenata muškog stanovništva. Koliko bi danas bilo Srba da se ovo nije desilo?

Koordinate 43° 06′ 36″ SGŠ i 17° 41′ 60″ IGD, su na prvi pogled kao i svake druge. Međutim, ove koordinate na karti pokazuju jedno malo mesto sa burnom istorijom i mnogo stradanja. Vihor smrti više puta je opustošio ovo selo – Prebilovce. Avgusta 2012. smo se susreli sa prebilovačkim mučenicima. Evo njihove priče…

Selo Prebilovci u Hercegovini je u prošlom veku postalo simbol stradanja i mučeništva. U svesti svakog nacionalno svesnog Srbina ime Prebilovci je duboko urezano. U njemu su živeli pobožni i vredni stanovnici. Bilo je u to vreme 1941. god. jedno od najvećih i ekonomski najjačih srpskih sela u Hercegovini. Ustaški zločin u avgustu 1941. god. u tom selu je bez primera i jedan od najsramnijih događaja u ljudskoj istoriji. Tada su ustaše, od oko hiljadu stanovnika sela u 120 domaćinstava, zverski ubile i u jame bacile 830 Prebilovčana, uglavnom žena, dece i staraca. Tada je stradalo oko 150 dece mlađe od 15 godina. Stradanje je preživelo samo 172 stanovnika. Potpuno su uništene 52 familije, a 36 ognjišta je ugašeno. Samo iz srpske porodice Bulut je stradalo 149 , a iz porodice Ekmečić 78 članova. Sudbinu kao Prebilovci u Drugom svetskom ratu doživelo je samo selo Lidice u Češkoj. Japanski dnevnik The Asahi Shimbun (Tokio) uvrstio je ovo selo među četiri najstradalnija sela, u Drugom svetskom ratu, na nivou planete.

Da se taj zločin desio na nekom drugom mestu u Evropi i nekom drugom narodu, Prebilovci bi bili poznati i poštovani u celom svetu, poput Dahaua, Aušvica ili Hirošime. Svetski i domaći mediji bi se utrkivali i o tome naveliko i naširoko pričali. Ovako, pošto se to desilo srpskom narodu, o tome se ćuti i gleda se da se zataška i zaboravi. Ne samo od raznih, tobože ne pristrasnih, medija i nevladinih organizacija, nego na žalost i od samih pojedinih Srba.

Selo Prebilovci se nalaze u Donjoj Hercegovini, u blizini granice sa Dalmacijom, na samom obodu doline Neretve, kod Čapljine. Od Mostara je udaljeno 33 km, a od mora 20 km. Leži na kanjonu reke Bregave, u neposrednoj blizini njenog ušća u reku Neretvu.

Dana 3. avgusta 2012. god krenuli smo na pokloničko putovanje u Prebilovce, povodom obeležavanja 71. godišnjice stradanja Prebilovačkih i drugih mučenika. Da se pomolimo i prisetimo ovih nesretnih duša. Organizator putovanja, sedmi put za redom, bilo je Srpsko Nacionalno Društvo „Prebilovci“ iz Beograda.

Iz Novog Sada smo krenuli oko 12 časova. Išli smo prvo do Rume gde smo se spojili sa putnicima koji su krenuli iz Beograda. Išao je jedan autobus. Putovali smo preko Šapca, Loznice, Zvornika, graničnog prelaza „Karakaj“, Vlasenice, Han Pijeska, Sokolca, gore Romanije i Sarajeva. Prošli smo kroz tunel „Ivan sedlo“ i iz Bosne ušli u Hercegovinu. Dalje smo nastavili preko Konjica, Jablanice i Mostara do Prebilovaca.

U Prebilovce smo stigli oko 22 sata. Sačekalo nas je skoro pola sela. U Prebilovcima danas živi oko 65 stanovnika. Ko je imao u Prebilovcima rodbinu i prijatelje smestio se kod njih. Mi ostali smo se smestili u obnovljenim povratničkim kućama i u Domu kulture.
Sledećeg dana, u subotu 4. avgusta 2012. godine u Prebilovcima kod ruševina Spomen-hrama smo prisustvovali Svetoj Liturgiji i parastosu žrtvama postradalim u ustaškim zločinima u Drugom svetskom ratu na prostoru južne Hercegovine. Svetu liturgiju je služio arhimandrit Danilo Pavlović, iguman manastira Žitomislić, uz sasluženje arhimandrita mr Lazara Lazarevića – rektora Bogoslovije Sveti Petar Dabrobosanski u Foči sa još pet sveštenika iz okolnih mesta.

Paroh Čapljinski otac Danilo Boro je tada poručio da što pre treba obnoviti Spomen-hram, porušeno i popaljeno selo, i uspostaviti dostojanstven odnos prema žrtvama srpskog naroda i prema Prebilovcima.

Svetoj Liturgiji i parastosu je prisustvovalo nekoliko stotina Srba i najbližih srodnika žrtava. Prisustvovao je i Dušan Bastašić predsednik Udruženja Jadovno 1941.

Posle Liturgije i parastosa smo svi otišli u Dom kulture na trpezu ljubavi. Posle podne deo poklonika je posetio selo Klepci, rodno mesto Svetog Vukašina Jasenovačkog i hram Preobraženja Gospodnjeg. Slobodno vreme smo proveli na otvorenom kupalištu prirodnog jezera Škrka koje je udaljeno oko 1,5 km od centra Prebilovaca.

U nedelju 5. avgusta smo prisustvovali Svetoj Liturgiji u hramu Vaznesenja Gospodnjeg u Čapljini koju je služio paroh čapljinski jerej Danilo Boro.

Kako se desilo stradanje 1941. god?

U zoru, 4. avgusta 1941. god., ustaše su sa stanovnicima iz okolnih sela, postupajući po brižljivo pripremljenom planu, opkolile su prostrani teren sela Prebilovaca. Stanovništvo sela je tu noć prespavalo u brdu, ali u svanuće žene i deca su se vratili svojim kućama, ne očekujući da će i oni biti meta napada. Pošto su ranije u nekim selima ustaše hvatale samo muškarce. Tako su nesrećni očevi, ne sluteći u šta će se sve „izroditi“, žene i decu vraćali u selo. Pravo u smrt.

Ustaše prikupljaju žene sa decom i zatvaraju ih učionicu seoske škole. Oko 11 časova, dotle prikupljene, u koloni ih po četvoro, uz batinanje, sprovode nadomak mosta na reci Bregavi. Prethodno su ispred škole, kundacima poubijali starice koje nisu mogle da pešače. One koji su stigli do mosta, potrpali su u četiri kamiona i odvezli u žitni silos u susednom selu Tasovčići, koji je toga leta bio sabirni logor čapljinskih Srba na putu za jame.

Popodne 4. kao i 5. avgusta ujutro, ustaše po Prebilovcima hvataju i dovode u školu preostale žene i decu kojima govore da će ih preseliti u Srbiju. Jadan narod je u ovo poverovao pa su se oblačile u najlepše što su imali, noseći sa sobom zavežljaje. Ova grupa bila je izložena stravičnijem iživljavanju, posebno nad devojkama, dok su uhvaćeni muškarci, posle mučenja, ubijani u dolu ispod sela. Ispred škole, posle silovanja i mučenja, ubijena je i seoska učiteljica.

Ova grupa je 5. avgusta poslepodne, prvo pešice, a zatim kamionima sprovedena pravo u centar Čapljine, na železničku stanicu, gde je potom dovezena i grupa iz silosa.

Bezdušno i sadistički, ova nejač, njih oko 500, na temperaturi od oko 40 stepeni, potrpana je i zatvorena u šest stočnih, tzv. G vagona. Predveče su odvezeni sedam kilometara na sever, do Šurmanaca, gde u ostali na koloseku zaključani u vagonima do jutra, 6. avgusta.
Pri odvođenu na stratište Prebilovčane su zaustavili na kilometar od jame Golubinke, gde su ih pretresli i opljačkali, a zatim podeljene u manje grupe, počeli voditi ka ponoru. U jamu su ih gurali kočevima, a manju decu su sadistički bacali uvis iznad ždrela jame, širokog oko 4 metra. One koji si se u očaju hvatali za kamene ivice udarili su kočevima po rukama i glavi sve dok ne popuste i padnu u ponor, čiji je vertikalni pad otvora 27 metara, da bi se posle spiralne strmine jama završila velikom galerijom, na dubini od 66 metara od otvora.

Većina njih je preživela pad, sa prelomima ili bez njih. Posle toga ustaše su brdo kamenja gurale u jamu. Naime, prebilovačka nejač je padala na gomilu leševa prethodno bačenih sarajevskih Srba, što je ublažavalo udar čije su posledice lakše preživljavala deca. Ustaša Ivan Jovanović, zvani Crni, je sutradan bacio dve bombe u jamu, verovatno da u okolnim kućama meštani ne bi slušali krike paćenika. Ovo je svakako bilo bez efekta, jer su se bombe morale rasprsnuti znatno pre pada na tlo jame, pa su se jauci iz nje čuli još 7 dana. Onako slomljeni u jami umirali su danima u najvećim mukama.

Neke starije ljude i bebe su ubijali gde su ih zaticali. Bebe su hvatali za ruke i noge i „lupali“ ih o zid škole. Devojke su silovali pred majkama. O svim zverstvima su svedočile Joka Ekmečić, majka Milenka Jahure i Mara Bulut, majka Mladena Buluta.

Zločini su uglavnom izvršeni u dve jame, koje su i dva najveća gubilišta hercegovačkih Srba: Golubinki u Šurmancima i jami Bivolje brdo, koja je i primila najviše žrtava.

U ovom kraju, na području Čapljine, Stoca, Ljubuškog, Metkovića i Neuma, u toku 1941. ubijeno je oko 4000 potpuno nedužnih Srba, u jamama i drugim stratištima.

Svi članovi porodice Tripka Ćirića stradali su od ustaške ruke. Supruga Stana i desetoro dece. Devet kćeri i sin. Majka je sa ćerkama živa bačena u Šurmanačku jamu, a otac je zaklan u dolu, pod selom, sa trogodišnjim sinom u naručju.

Ivan Jovanović, zvani Crni, jedan od vođa ustaša iz tog dela Hercegovine, koji je učestvovao u ovim zločinima bio je poznat po ubijanju i bacanju u jamu dece. On se godinama skrivao u Srbiji kod jedne porodice u okolini Subotice. Uhvaćen je tek 1956. godine.

Prilikom sprovoda Srba na stratišta i vezivanja žicom, nekim Srbima je pala kapa sa glave. Kad su tražili da im se kape vrate, ustaše su počele da im se glasno smeju i podruguju: „Šta će vam kape, kada vam idu glave!“

Meštani pričaju o Iliji Šakoti zaboravljenom srpskom heroju. Kada je došao na red da i njega bace u jamu 1941. god , u njemu se probudila misao Obilića i Sinđelića. Kada je kod otvora jame među krvnicima prepoznao Mehu Delića, druga iz vojske, nije tražio milost, već je glasno pozvao Mehu da se “oproste”. Iznenađen, Meho mu je prišao, a Ilija ga uhvati za kaiš i povuče sa sobom u jamu. Ustaše su tada prekinuli likvidaciju i sutradan tražili način da izvuku Mehu iz ponora. Ipak, nisu u svojim redovima našli junaka koji bi se spustio, pa je Meho ostao među svojim žrtvama. Sa ustašom-jamarem Mehom Delićem je u jamu upala i njegova puška. Ta puška je nađena u jami u donjim slojevima kostiju, prilikom ekshumacije 1990. god. Iliji Šakoti se posle toga, iste 1941. godine rodio sin jedinac, kome su kao posmrče dali očevo ime.

Ubrzo posle ovih stravičnih zločina 1941. godine italijanska fašistička vojska je ponovo okupirala Hercegovinu, što je, donekle, zaustavilo ustaške pokolje Srba u ovom kraju. Italijani nisu želeli ustanak Srba na svom okupiranom prostoru i nisu želeli da se ustaški zločini pripišu njima. Kada su Italijani čuli za ustaške zločine i kada su ih videli, oni su spašavali Srbe i u drugim delovima tadašnje Jugoslavije: Dalmaciji, Liki… koji su bili pod italijanskom okupacionom zonom.

Posle pokolja 6. avgusta 1941. u kuće Prebilovčana ustaše su naselile hrvatski i muslimanski živalj, a naselje preimenovali u Novo Selo. Oni su tu bili do septembra 1941. god. kada se vraćaju preživeli Srbi. Sve do sredine 80-tih ka njemu, kao poprištu strašnog zločina, nije ukazivao nikakav putokaz.

Na nekoliko štampanih geografskih karti sam tražio gde se nalaze Prebilovci. Našao na kartama i sela sa mnogo manje stanovnika, ali Prebilovci nisu upisani.

Preživeli Prebilovčani su posle rata imali snage da obnove selo, ponovo se ženeći, dobijali su drugu decu. Zbog lažnog „bratstva i jedinstva“, prvu decu nisu smeli da vade iz jame da bi ih sahranili. Bili su pod stalnim pritiskom UDBE, a „titovci“ su im raznim reformama i arondacijama oduzeli najbolju zemlju.

Posle rata u Prebilovcima se dogodilo čudo: starci su počeli da se žene. Progovorila je zemlja. Progovorio je život. I stari Dušan Šarić pokušao je nemoguće. Hteo je da rađa. Da ima naslednika. Da mu neko sačuva ime. Da ga produži.

Starci su rađali decu. Ali nisu bili srećni. Za njima je ostao povelik komad života. Pa su novorođenoj deci davali imena svojih zaklanih prvenaca. I u novoj deci prepoznavali su pobijene dečake i devojčice.

Kad bi mogao neki scenarista i reditelj da snime film o Prebilovcima ’41 ali i ’45, ’46 kad su se “starci ženili”.

Posle propasti ustaške države Titov režim je zataškao zločine i zabetonirao jame u kojima je od ustaškog noža i malja stradalo na hiljade Srba. Većina jama je 1961. godine zabetonirana, a pored njih je Savez boraca podigao spomenike, u vidu belih, granitnih stubova, sa natpisima na latinici, na kojima je pisalo da su tu ubijene žrtve fašista ili ustaša u leto 1941. godine, bez pominjanja broja i nacionalnosti žrtava, čak ni sela iz kojih potiču. Ovim su bili zacementirani i svi srpski zahtevi da se kosti žrtava izvade iz jama i ljudski i hrišćanski sahrane. Umnogome, Savez komunista bio je na liniji ustaških ciljeva, prilagođenih vremenu.

Od 1974. godine, rodbina žrtava je počela da organizovano, na datume stradanja, u kolonama automobila, posećuje jame. Ipak, od 1947. do 1990. godine, nije dozvoljavano sveštenicima da na jamama služe parastose.

Kraj prvog dijela

Povezane vijesti:

Jadovničani i Prebilovčani

04.08.2012. Prebilovci, parastos Prebilovačkim novomučenicima

GODIŠNjICA STRADANjA SRBA IZ PREBILOVACA

USPOSTAVITI DOSTOJANSTVEN ODNOS PREMA PREBILOVAČKIM ŽRTVAMA

STRANICA NA NAŠEM SAJTU POSVEĆENA PREBILOVCIMA