Sedam genocida

Radovan Karadžić osuđen je u Haškom tribunalu za genocid u Srebrenici i druge najteže ratne zločine, a odbačena je samo optužba tužilaštva da je genocid nad Bošnjacima izvršio u još sedam opština u BiH.

Tako je ovaj 24. mart, sećanje na dan kada je pre 17 godina NATO počeo da bombarduje jednu malu evropsku državu bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, poistovećen sa mestom na kom žale za svakom žrtvom – pod uslovom da nije srpska.

Ne može čovek da ne pusti suzu nad zlom sudbinom nevinih srebreničkih dečaka i drugih civilnih žrtava. Najglasniji u osudi tog zločina, međutim, i juče su bili oni koji žrtve dele na dobre i loše – smatrajući da presudama za genocid u Srebrenici mogu da se opravdaju razaranja Aleksinca, Novog Sada, Beograda ili Surdulice.

Svako ko je u poslednjih dvadesetak godina skrenuo sa autoceste kod Šibenika i krenuo prema Kistanju i Kninu, nije mogao da se ne zamisli o pojmovima kao što su genocid i etničko čišćenje. Pedesetak kilometara ničega, samo korov, šiblje, ruševine i poneki tužni starac koji samo što se nije spojio sa kamenom koji ga je rodio.

Zar nije čudno što praktično niko od odgovornih za nasilno proterivanje celokupnog stanovništva sa tog ogromnog prostora, nije za to položio račun pred sudom? Da li je onda preterano reći da se medijskim manipulacijama žrtve pokušavaju pretvoriti u zločince – i da se samo u Srbiji obeležava sećanje na dan kada je njih 19 napalo jednoga?  Da li su onda u pravu Dodik i Vučić što su juče bili u Varvarinu, na čelu tužne povorke, da podsete svet da su 1999. ovde svakoga dana ubijani nevini, civili, žene i deca? Iz Haga i svetskih TV studija poručuju nam da su prave teme Karadžić i „sedam genocida”.

Između redova se kaže, sve što ste stvorili žrtvama koje je podneo pre svih srpski narod – ukaljano je genocidom. A posebno Republika Srpska, čiji je Karadžić bio prvi predsednik.

To je tačka u koju se gađa svih ovih godina. Smatraju, tako, da ako sud u Hagu, u čiju punu objektivnost veruju još samo Miki, Šilja i Pera Ždera koji krade pljeskavice, presudi da je Karadžić kriv, da onda zajedno sa njim pada u Drinu i RS.

To je, međutim, tačka oko koje nema i ne može biti razgovora, što je iz Varvarina juče poručio i premijer Vučić, kada je rekao da Srbija kao garant Dejtonskog sporazuma to „ne sme, ne može i neće da dozvoli”. Možda neko može doći na pomisao da Vučić blefira i da je to predizborna retorika. Ali, onda bi morali da znaju da je po pitanju opstanka Republike Srpske – i bez obzira na šarolika politička opredeljenja njenih građana – Srbija danas potpuno jedinstvena.

Autor: Bojan Bilbija

Izvor: POLITIKA