Седам геноцида

Радован Караџић осуђен је у Хашком трибуналу за геноцид у Сребреници и друге најтеже ратне злочине, а одбачена је само оптужба тужилаштва да је геноцид над Бошњацима извршио у још седам општина у БиХ.

Тако је овај 24. март, сећање на дан када је пре 17 година НАТО почео да бомбардује једну малу европску државу без одобрења Савета безбедности УН, поистовећен са местом на ком жале за сваком жртвом – под условом да није српска.

Не може човек да не пусти сузу над злом судбином невиних сребреничких дечака и других цивилних жртава. Најгласнији у осуди тог злочина, међутим, и јуче су били они који жртве деле на добре и лоше – сматрајући да пресудама за геноцид у Сребреници могу да се оправдају разарања Алексинца, Новог Сада, Београда или Сурдулице.

Свако ко је у последњих двадесетак година скренуо са аутоцесте код Шибеника и кренуо према Кистању и Книну, није могао да се не замисли о појмовима као што су геноцид и етничко чишћење. Педесетак километара ничега, само коров, шибље, рушевине и понеки тужни старац који само што се није спојио са каменом који га је родио.

Зар није чудно што практично нико од одговорних за насилно протеривање целокупног становништва са тог огромног простора, није за то положио рачун пред судом? Да ли је онда претерано рећи да се медијским манипулацијама жртве покушавају претворити у злочинце – и да се само у Србији обележава сећање на дан када је њих 19 напало једнога?  Да ли су онда у праву Додик и Вучић што су јуче били у Варварину, на челу тужне поворке, да подсете свет да су 1999. овде свакога дана убијани невини, цивили, жене и деца? Из Хага и светских ТВ студија поручују нам да су праве теме Караџић и „седам геноцида”.

Између редова се каже, све што сте створили жртвама које је поднео пре свих српски народ – укаљано је геноцидом. А посебно Република Српска, чији је Караџић био први председник.

То је тачка у коју се гађа свих ових година. Сматрају, тако, да ако суд у Хагу, у чију пуну објективност верују још само Мики, Шиља и Пера Ждера који краде пљескавице, пресуди да је Караџић крив, да онда заједно са њим пада у Дрину и РС.

То је, међутим, тачка око које нема и не може бити разговора, што је из Варварина јуче поручио и премијер Вучић, када је рекао да Србија као гарант Дејтонског споразума то „не сме, не може и неће да дозволи”. Можда неко може доћи на помисао да Вучић блефира и да је то предизборна реторика. Али, онда би морали да знају да је по питању опстанка Републике Српске – и без обзира на шаролика политичка опредељења њених грађана – Србија данас потпуно јединствена.

Аутор: Бојан Билбија

Извор: ПОЛИТИКА