LESKOVAC/BOJNIK – Zvuk rafala, noža kroz ljudsko meso i krici žene i dece odzvanjaju u mojoj glavi i posle 72 godine, priča starina Svetozar Toza Krstić, jedan od malobrojnih koji su preživeli fašističku bugarsku klanicu u Bojniku.
Na današnji dan 1942. godine na periferiji Bojnika streljano preko 500 civila – dece, žena i muškaraca iz te varoši i susednog sela Dragovac. Dovođeni su u kolonama pošto su im kuće zapaljene. Bio je to najveći zločin na jugoistoku Srbije.
Svake godine ovde se obeležava Krvavi februar i čita Povelja živih.
„Zavetujemo se da čoveku u životu bude pravi život, da čovek čoveku slobodno diše, da sloboda i život budu jedno, da hleb i ljubav budu isto“, zavetovao se danas u ime naroda pustorečkog kraja Ivan Stojanović, predsednik opštine Bojnik.
Vence pored spomenika, podignutog na stratištu nevinih, položilo je desetak delegacija, među njima Svetozar Krstić i Milan Ranđelović, koju su kao desetogodašnjaci preživeli klanicu jer su ih spasila tela njihovih roditelja, braće i sestara.
Od 27 članova Krstića, streljanje je preživelo samo osam članova.
„Bio sam pokriven telima moje majke, sestre i brata. Metak iz mitraljeza je samo okrznuo moju kapu. Izašao sam živ ali i danas pamtim krike moje majke“, priča Krstić.
Milana Ranđelovića su šrapneli pogodili u ruku i nogu.
„Pao sam pogođen a preko mene majka i dva brata, od kojih jedan bio beba. To detence nije plakalo, gušilo se. Čuo sam. Majka ga je kao i mene pokrila telom. Ja sma izdržao, ono nije. Čuo sam kako Bugari odlaze, a pola sata kasnije kako neko pita ima li preživelih. Ustao sam i od tada sanjam pokolj, poslednjih godina sve češće“, priseća se Ranđelović kome su Bugari streljali i oca i dedu.
Bio je to, zapravo, najmasovniji nacistički masakr u Drugom svetskom ratu u odnosu na broj stanovnika u tadašnjem Bojniku.
Izvor: Srpski memorijal
Vezane vijesti:
Bugarska zverstva u Vranju i okolini 1914 – 1918. | Jadovno 1941.
EKSKLUZIVNO Najsurovija fotografija nacističkih zločina u …
Nacistički robovski logor za Srbe u rudniku Trepča 1941-44 …