Душана Летицу, бившег министра финансија до јесени 1941. године, је, као и многе друге, према писању Јефте Шашића, означио за одстрел књижевник Марко Ристић ВОЈНИ суд Првог корпуса НОВЈ, чије постојање није до сада и архивски потврђено, судио је наводно оптуженим издајницима и непријатељима народа на заседањима 26. и 30. октобра и 2, 6, 10. и 18. новембра 1944. године. Смртна пресуда им је изречена као народним непријатељима и ратним злочинцима у смислу чланова 13, 14. и 16. Уредбе Врховног штаба о војним судовима. Све пресуде брзо су извршене. Анализом листе од 105 стрељаних може се утврдити да је реч о врло хетерогеној структури личности, како у идеолошко-политичкој оријентацији, тако

У Београду, као важном центру, одмах по ослобођењу формиран је посебан центар Озне, који је руководио оперативом за цео град. Организација је била подељена у шеснаест квартова. Међу доушницима тајне службе било је и познатих личности ПРОЦЕСОМ чишћења, највећом делом, руководило је Одељење за заштиту народа (Озна). Озна је од самог настанка, 13. маја 1944. у Дрвару, устројена методолошки по совјетском моделу као политичка полиција вођена из једног центра и организационо јединствено постављена за целу Југославију. Директно је била подређена Повереништву за народну одбрану НКОЈ-а, прве револуционарне владе, која је створена на Другом заседању АВНОЈ-а. Начелник Озне за целу Југославију био је Александар Ранковић, члан Врховног штаба НОВЈ и организациони

Прва хапшења и спровођења у затвор почела су већ у ноћи 20. октобра 1944. године и то у зони одговорности Осме црногорске бригаде на Чукарици. Затвор у Радничкој улици је био пун МРЖЊА према Београду као носиоцу српске колаборације у време највећег страдања Срба у НДХ, испољена у првим месецима ослобођења, није могла бити умањена ни масовним пријемом избеглица из готово свих делова Југославије, ни страховитим последицама бомбардовања како од Немаца тако и од савезника. Тај однос према главном граду је највероватније настао због тога што су се у Србији ипак мање осећали трагови рата. Сретен Жујовић и Пеко Дапчевић су октобра 1944. живот у околини Београда сматрали идиличним“ …