Академик и књижевник Драгослав Михаиловић о експериментима на Голом отоку, мучењима заточеника, својој голготи, злочинцима и правди… Пропуштено је време да људи који су основали страшни логор на Голом отоку, који су га водили, ислеђивали, били злотвори и убијали – буду изведени на суд. Тих људи нема више, а нема ни голооточана. У Београду нас је још само тројица… Овако за „Новости“, са резигнацијом, говори академик Драгослав Михаиловић. Голооточка прошлост далеко је иза нас, али тачка на њу неће бити стављена док се не именују кривци, били они налогодавци или непосредни починиоци. Зато је и најновији текст Михаиловића о експериментима који су се вршили над заточеницима на Голом отоку узбуркао

Страдали патриjарх Лукиjан Богдановић jе био сигурно jедна од наjмаркатниjих фигура међу Србима ,,пречанима“ с почетка двадесетог века. Сто година после његовог мистериозног убиства и даље се не може тачно утврдити како jе скончао. Укидањем самосталности Карловачке митрополиjе, његовом смрћу и послератном оптациjом стављена jе тачка на ,,српско питање“ унутар Краљевине Угарске. У ноћи 29. октобра 1913. године у својој резиденцији надомак српске вароши Табана, епископ будимски др Георгије Зубковић је нервозно шеткао по својој канцеларији. Ноћ је била глува и суморна, онако како знају да буду јесење будимпештанске ноћи. Очекивао је телеграм за који је мислио да никада неће морати да чека. Радило се о важној ствари, толико важној

Образовни систем мора да понуди јасне одговоре, утемељене на чињеницама о историјским догађајима који се тичу српског народа на овим просторима, оцијењено је вечерас на округлом столу о образовању и истини у прошлости, који је одржан у Андрићевом институту у Андрићграду. Ванредни професор на Филозофском факултету у Београду Милош Ковић рекао је да образовни систем не може да нуди алтернативна рјешења за нешто што је српска историја, већ мора да понуди јасне одговоре који ће бити утемељени на нечему озбиљном. Ковић је додао да је историјска истина на страни Срба и да се национални интерес српског народа подудара са историјске науке. Професор социологије и филозофије на Фолозофском факултету на Палама

За српски језик мора се борити институционално, али и радити на идеји да добије надпредметни статус, истакнуто је у Андрићграду, на округлом столу „Српски језик и ћирилица“, који је окупио стручњаке из Србије, Црне Горе и Српске. Језик и писмо су камен темељац националног идентитета, па тако и дијеле судбину народа. Угроженост српског језика и ћирилице и више је него очигледна. – То што се дешава са српским језиком то се на планети никада нигдје није десило. Да преименовањем једног језика су настали неки силни политички језици – истиче академик Слободан Реметић. Потребно је, кажу стручњаци, истрајати да српски језик добије надпредметни статус, а ћирилица законски и практично буде у свакодневној

Соколство је било везано за националне и омладинске покрете. Оно никад није било друштв само за теловежбу. Соколи су припремали своје чланове за  организовану борбу за опстанак нације, која хоће не само споља да буде јака, него  и изнутра да се препорађа. Соколство није само себи циљ, него је средство у борби за слободу. За соколе упоредо са теловежбом водила се упоредо културно-просветна и друштвена делатност. Соколство је у свом раду тежило сарадњи са задругама  и омладинским друштвеним организацијама у градовима, паланкама и на селу.(1) Поводом оснивања Српског соколског друштва у Сремским Карловцима 1903. Тихомир Остојић, професор Новосадске гимназије, издао је  свеску својих чланака о гимнастици и посветио је Соколима