МИ ЊИМА ‘ЉЕБА И КАЈМАКА, ОНИ НАМА ОЛУПИНУ Кад се срушио енглески борбени авион марке „велингтон“ у село Подгорје код Билеће, мјештани су у првом моменту помислили да је пало небо на земљу.
Тог прољетног јутра 1944. пробудио их је страшан прасак, не остаде чељадета што није скочило из аљина и изашло пред кућу.
Након што је истоварио бомбе изнад Никшића и Подгорице, остаје тајна да ли је погођен или је дошло до квара у мотору и како се обрео вамо. Прије но ће село подић’ на ноге,оба пилота су искочила из авиона и падобранима се спустили на голи херцеговачки крш. Испрепадани, нису имали појма ђе су пали. Обје домаће закрвљене војске добише исти задатак, да пронађу и спасу преживјеле Енглезе. Да их сачувају једни од других, па да их врате савезницима. Да добију коју похвалну ријеч из Лондона за борбу коју воде против Њемачке.
Херцеговачком сељаку неће ни једна ни друга команда појаснити кога су у ствари гађали ти исти пилоти прије него се авион срушио.
Како год, први су дошли до њих ови што су и тражили од њих да гађају. На путу према Горњој Врбици и даље према Црној Гори застануће поред куће Ђура Перовог да одморе. Искупи се оно мало чељади из села, што се затекло ту. Дођоше и чобани из сусједних мјеста. Оставише ајван. Сви желе да виде како изгледају ти људи што лете. Ова двојица се пригурили један уз другог, мрмљају нешто на енглеском. Нико их, наравно, не разумије.
Наждераше се сира и кајмака, онако без ‘љеба, исто ко да су о’ђе рођени. Народ се разиђе, свак’ за својим послом.
Партизанска пратња са пилотима замаче граници узбрдо. Из Црне Горе ће се разним каналима ова двојица бомбаша пребацит’ назад у Лондон. Тамо ће сјести у други авион и ето их опет ‘вамо. Овај пут можда изнад Ниша или Београда.
За то вријеме у Подгорју и околним селима праве се опанци од гума са точкова палог авиона. Разноси се лим и од њега херцеговачки сељак кроји врата и прави шпорете и пећи на дрва. Кажу да су тако прошла још два енглеска бомбардера у Херцеговини. То је била једина корист коју је земља Херцегова имала од Енглеске.
Херцеговачки сељак мисли да му је свак’ пријатељ. Само нек му је назв’о добро јутро. Изнијеће, залуду, пред њега све што има. Вјероваће му и све га послушат’. На крају ће опет остат’ задња рупа на свирали.
Данас, кад пола Херцеговине говори енглески језик, све је исто као и некад.
Само им авиони не падају, па користи нема.
АУТОР: Бранко Алексић
Извор: Слободна Херцеговина
Везане вијести:
Тито је тражио бомбардовање Србије 1944!
Р. Калабић: О актерима, таоцима и тројанским коњима историје
Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 27. маја 2016. године.