Tito je tražio bombardovanje Srbije 1944!

Datum objave: petak, 13 maja, 2011
Veličina slova: A- A+

Velika Britanija

Autor: mr Vladimir Dimitrijević

Miloslav Samardžić: „Krvavi Vaskrs 1944“ (Saveznička bombardovanja srpskih gradova,UNA Pres, Beograd 2011.)

To da je srpski narod „jauk i groblje“ znao je, u „Lirici Itake“, Miloš Crnjanski, a u „Drugoj knjizi Seoba“ zapisao je da su i drugi narodi stradali, a ne samo Srbi, ali da je drugim narodima bilo dato da predahnu, a da Srbima nije bilo dato čak ni to.

Zablude i zaborav

Najstrašnije od svega je to što sve, svagda, stalno zaboravljali. I dopuštali sebi da verujemo u iluzije, što se naročito dešavalo našim intelektualcima, zaslepljenim raznim vrstama kosmpopolitskih (a kasnije i komunističkih) zabluda. Jedan od najtragičnijih primera je svakako onaj koji opisuje slavni srbski naučnik, Milutin Milanković, u svojim uspomenama. Naime, on je bio dobar prijatelj Bogdana Popovića, poznatog našeg filologa. Godine 1944, kada ga je jednom posetio, razgovarali su o glasinama koje su u to vreme širene Beogradom – da će Angloamerikanci bombardovati srpsku prestonicu, navodno želeći da oslabe nemačke položaje i perspektive na Balkanu. Popović je odlučno odbio samo pomisao na to da bi Englezi mogli da bombarduju srpski narod, koji je 27. marta 1941. toliko učinio za savezničku stvar.
Autor „Antologije novije srpske lirike“ tvrdio je da on odlično zna Engleze, i da je tako nešto nezamislivo…
A onda je došao Vaskrs 1944, i angloameričke bombe su, mašeći Nemce, pale na nevine Beograđane, pa čak i na beogradsko porodilište. Kada je Milanković ponovo posetio Popovića, ovaj mu je rekao da više ne želi da živi u jednom takvom svetu… Sve iluzije su se srušile… Zaista, te godine Popović i umire, ne dočekavši da vidi Titov ulazak u Beograd, koji su omogućila, između ostalog, angloamerička bombardovanja i Staljinovi tenkovi…

Kraj iluzije o saveznicima

Bombardovanje Srbije na Vaskrs 1944.

Bombardovanje Srbije na Vaskrs 1944.

Da bismo se rastali sa poslednjim iluzijama o našim „saveznicima“, u pomoć nam pristiže knjiga vrednog Miloslava Samardžića, publiciste iz Kragujevca i dugogodišnjeg razgraditelja lažnih konstrukcija komunističke istoriografije. „Krvavi Vaskrs 1944.“ se podrobno (veoma dokumentovano) bavi stradanjem naših gradova pod bombama onih koji su nam se predstavljali kao branitelji demokratije i ljudskih prava, a borci protiv totalitarizma i mraka jednoumlja. Pred nama je sve ono što nam pomaže da bolje shvatimo šta nam se zbilo (i zbiva, jer je krajnje vreme da uvidimo da su nam Englezi, sa svojom podlom geopolitičkom igrom, opakiji neprijatelji od otvorenih srbofoba, Nemaca. )
Samardžić ne bi bio Samardžić kad na početku ne bi ukazao na domaće titopojce i njihovu interpretaciju zbivanja u Drugom svetskom ratu. Jedan od njih, dr Đorđe Stanković, istoričar, ustvrdio je da je bombardovanje Beograda tražio đeneral Mihailović… Naravno da nije – Mihailović je tražio bombardovanje strateških ciljeva bitnih okupatoru: od železničke stanice u Nišu do Trepče i Borskog rudnika. I to je činio u sklopu velike savezničke ofanzive protiv Romelovog korpusa u Africi (tzv. „bitka za snabdevanje“).
Stanković, inače, ima razumevanje za bombardovanje Beograda, s obzirom da je to bio važan saobraćajno-industrijski centar koji su Nemci koristili za svoje ratne ciljeve. Ali, ne samo to: po Stankoviću, Beograd se potpuno saživeo sa Nemcima, Beograđani se nisu borili protiv okupacije, a lekari i medicinske sestre lečili su Nemce, koji su, izlečeni, nastavljali da ubijaju Srbe, Jevreje i Rome… I posle se čudimo ko nadahnjuje Sonju Biserko za pretvaranje Nedića u Pavelića i četnika u ustaše…

Samardžić svedoči da su angloamerički avioni prvo udarili na Podgoricu, u jesen 1944, a zatim i na Niš. Time su prekršili osnovno pravilo upotrebe ratnog vazduhoplovstva – po civilnim ciljevima tući samo u Trećem Rajhu i kvislinškim zemljama, dok to nipošto ne činiti na okupiranim teritorijama, osim kad su u pitanju vojno-industrijska postrojenja, kao i vojni objekti. Samardžić kaže: „Zapadni saveznici su tokom rata načinili samo jedan izuzetak od ove svoje odluke: van teritorije Trećeg Rajha i njegovih saveznika civline zone bombardovali su u Kraljevini Jugoslaviji, i to u njenom srpskom delu“.

Savezničko bombardovanje – podrška Titu

U stvari, u pitanju je bila podrška Titu, koja je dogovorena na sastanku Ruzvelta, Čerčila i Staljina u Teheranu 1943. godine. Kralj Petar Drugi i đeneral Draža pušteni su niz vodu, a Ficroj Maklejn je obavestio Broza da može računati na podršku savezničke avijacije, što je ovaj odmah materijalizovao pismom svojim komandantima u kome kaže: „Javite nam koja mjesta treba bombardovati“. I srpski izrodi su odmah pohitali da ispune želju svog vođe: najgrlatiji su, u zahtevima da se naši gradovi bombarduju, bili Peko Dapčević i Koča Popović.
Kada je bombardovana Podgorica, Peko je izjavio da su efekti bili dobri, iako Nemci skoro da nisu imali gubitke, a bombe su ubile 2000 građana. Kada su slovenački komunisti tražili da se bombarduje Ljubljana, Kardelj nije postupio kao Peko i Koča. Oštro je ukorio svoje revnosne partijske drugove:„Ne razumem koje vas potrebe teraju na to i u čiju bi korist bilo to bombardovanje. Nema sumnje da bi u Ljubljani bilo na hiljade naših mrtvih ljudi, a neprijatelj bi pretrpeo gotovo nikakve gubitke.
U tome imamo iskustvo iz cele Jugoslavije“. Kada su, krajem 1944, saveznici tražili da bombarduju Zagreb, jer je tamo bila ogromna koncentracija nemačkih trupa, Tito je jasno rekao:„Zabranjujemo bombardovanje neposredne blizine Zagreba“.
Radio London je 9. aprila 1944. godine javio da su Nikšić, Banjaluka, Niš i drugi gradovi bombardovani na Titov zahtev, zbog čega je naša Vlada u Londonu protestovala kod engleskih vlasti, jer su se time Englezi jasno stavili na jednu od strana u građanskom ratu.
A početkom aprila 1944. vojvoda Đujić je je javio Draži da Englezi sistematski bombarduju srpska naselja:„Bombardovali su Knin i okolinu u krugu tri kilometra. Sreda, ne birajući objekat. Naročito, gornji deo grada, srpski, sravnjen je sa zemljom. Srpska crkva u centru grada pogođena dva puta direktno iščezla je sa lica zemlje“. Ustaška legla, Sinj i Gospić, prepuni skladišta sa oružjem i municijom, nisu uopšte bombardovani, iako su tamo postojali aerodromi koji su Nemci koristili“.Četnički major Danilo Salatić, povodom bombardovanja Nikšića, u aprilu 1944. pisao je Draži: „Narod donosi zaključak: što Pavelić sa Nemcima nije uspeo da uništi srpski živalj, to će dokusuriti Tito sa Englezima“.
Satanska priroda saveza Čerčil – Tito naročito se videla 16. i 17. aprila 1944, kada su Beograđani ginuli na najveći pravoslavni praznik, Vaskrs. Đeneral Draža, opisujući pogođene civline ciljeve, 21. aprila javlja našima u Londonu: „Posledice ovog bombardovanja daleko su gore od onog 6. aprila 1941. Beograd, koji je dao 27.mart, nije zaslužio ovo“. Porušeno je 687 zgrada, ubijeno je 1161 lice, a teško ranjeno 1468 osoba. Što se nemačkih vojnika tiče, njih je poginulo svega 174-orica! Ni više, ni manje…
Đeneral Nedić je tada održao govor, u kome je Srbe podsetio na njihovu tragičnu naivnost: „Pet puta Anglosaksonci bombarduju Niš, tri puta Nikšić, a ti beli moj grade, u jadnoj ludoj samoobmani veliš: Neće nas Englezi“… Treće bombardovanje Beograda, 18. maja 1944, bilo je još pogubnije od aprilskog – stanovništvo iz centra grada pobeglo je na Dušanovac i Pašino brdo, jer tamo nije bilo ni Nemaca, ni nemačkih vojnih objekata, nego je živela sirotinja. I baš tamo su bombardovali ogromnim količinama eksploziva – ubijali su srbsku sirotinju.

Osvajanje Srbije na gusenicama T-34

Zločini komunista

Zločini komunista

A onda je došla jesen 1944. Tito i komunisti kreću, uz pomoć sovjetskih tenkova i angloameričkih aviona, da osvajaju Srbiju. Komunisti u Sloveniji sklapaju sporazum o nenapadanju s Nemcima, samozvani maršal ni ne pomišlja da udari na NDH i osvoji Zagreb (a oslobađanju Jasenovca da i ne govorimo) – bitno je ući u Beograd, i slomiti Dražinu vojsku. Ozbiljni političari u Americi prostetuju zato što se američka pomoć koristi u građanskom ratu. Memorandum Ministarstva inostranih poslova SAD od 18. avgusta 1944. jasan je: „Američko oružje šalje se partizanima da ubijaju Srbe“… Ali, ne vredi…
Zapečaćena je sudbina Srba, a Koča Popović, 29. avgusta 1944, pošto mu invazija Srbije ne ide baš kako je namerio, šalje radiogram sa samo jednim zahtevom: „Najhitnije potrebno ozbiljno bombardovanje Leskovca“. Tog dana, četnici su oslobodili Leskovac, u kome je do tada bio nemačko-šiptarski garnizon… Dakle, trebalo je bombardovati četnike.
I zaista, 6. septembra 1944, Kočina se želja ispunila – grad je sravnjen sa zemljom na rođendan kralja Petra, i izginulo je preko 1000 ljudi. Ukupan krvavi bilans bombardovanja srpskih gradova da bi ih Tito preuzeo je, po Samardžiću, preko 10000 ubijenih i više desetina hiljada ranjenih… Što se Nemaca tiče, saznajemo da su Angloamerikanci umnogo slučajeva štitili njihovo povlačenje iz Grčke, jer su se nadali da će s njima sklopiti savez porotiv Sovjeta… Kad se srpskim žrtvama pridodaju i naši oficiri iz zarobljeničkih logora u Nemačkoj, mogli bismo da stih Paula Celana parafraziramo kao „smrt je majstor iz Londona“… Bar srpska smrt…
Da, da, bombardovali su Anglkoamerikanci i druge gradove, ne samo u Srbiji – recimo, sa zemljom su sravnili Zadar. Ali, Zadar tada nije ubio u Titovoj Hrvatskoj, nego je bio italijanski…
Samardžićeva knjiga je, opet, odlična. Poučna, otrežnjujuća, naša… A sada čekamo sledeći naslov – „Pravi i lažni Kalabić“… Imaće šta da se čita…
Autor: mr Vladimir Dimitrijević

Izvor: DVERI

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top