R. Kalabić: O akterima, taocima i trojanskim konjima istorije

Datum objave: ponedeljak, 21 marta, 2011
Veličina slova: A- A+
Radovan Kalabić pored spomenika oslobodiocu Beograda, Vasi Čarapiću.
Radovan Kalabić pored spomenika oslobodiocu Beograda, Vasi Čarapiću.

Na dušu kralja Petra II Karađorđevića i do danas se svom težinom navaljuju tri velika greha. I pristalice i protivnici Krune, svaki iz svog ugla, slažu su u oceni da je jugoslovenski monarh za vreme Drugog svetskog rata propustio jedinstvenu priliku da se avionom spusti u porobljenu Otadžbinu.

Da se priključi borbi za njeno oslobođenje i ličnim primerom pokaže koliko mu je, kao krunisanoj glavi, stalo do slobode i do suvereniteta naroda i države koju je predstavljao. Da se, na kraju krajeva, tim odvažnim činom potvrdi kao dostojni potomak svojih slavnih predaka, koji poreklo vode od vožda Prvog srpskog ustanka, neumrlog Karađorđa Petrovića.

Tim povodom, u svojim Memoarima koje je dovršio 1954.godine, kao tridesetjednogodišnjak, Petar II je zapisao: „Tridest prvog marta (1943. – prim. R. K.) pisao sam g. Čerčilu moleći ga za savet o svom venčanju (kurzivi –

Foto: www.spcoluzern.ch
Foto: www.spcoluzern.ch

R.K.) i predlogu da se prebacim u Kairo. Takođe sam izjavio da bih hteo da se padobranom spustim u Jugoslaviju i pridružim snagama otpora generala Mihailovića, jer sam verovao da bi moje prisustvo bilo od velike moralne pomoći i da bi ogromno doprinelo našim naporima za povezivanje snaga otpora u zemlji.“[1]

Na ovom mestu u svojim Memoarima Petar II se dotakao i preostala dva ogrešenja, čija se sumorna senka proteže na prekorne ocene njegove istorijske uloge, kako u savremenoj istoriografiji, tako i u kolektivnom pamćenju. Kralj se u Londonu ženio, dok je zemlja bila pod nemačkom okupacijom i dok su iz Londona i Vašingtona Srbima za Vaskrs, i za njegovo venčanje, slate ubitačne „čestitke sa neba“! Beograd i Srbija su upravo u proleće 1944. godine nemilosrdno bombardovani od strane naših angloameričkih saveznika. Meta su, kažu, bili Nemci, a najviše su stradali nedužni civili i infrastruktura zemlje. Svirepo je slaman duh naroda, listom opredeljenog za generala Dražu Mihailovića, prvog gerilca u okupiranoj Evropi, a istovremeno je utiran put za ustoličenje novog, komunističkog kralja Josipa Broza Tita.

No, prema priznanju samog Mihailovića najteži udarac zadao mu je govor kralja Petra II, koji je preko Radio Londona 12. septembra 1944. godine pozvao sve snage otpora u zemlji da se stave pod komandu maršala Tita. Uz otvorenu pretnju da oni koji se ne budu odazvali kraljevom pozivu nikada „neće moći da se oslobode izdajničkog žiga, ni pred narodom ni pred istorijom“.[2]

To su, dakle, ta tri velika istorijska prestupa koja se stavljaju na teret mladom jugoslovenskom monarhu, koga su u ratnom pometeniju pučisti od 27. marta 1941. godine sklonili sa sobom u prestonicu Gordog Albiona.

Kao prvo – to je Kraljevo izostajanje iz borbe za oslobođenje od okupatora. Zatim – njegovo venčanje i svadbeno veselje u tuđoj državi, a za vreme ratnog krvoprolića u svojoj zemlji. Treći, ujedno i najteži istorijski prestup, odnosi se na Petrovo odricanje od vojske koja je pune četiri godine ginula za Kralja i Otadžbinu i njeno izručenje pod rivalsku komandu u građanskom i bratoubilačkom ratu.

I

Vlada Slobodana Jovanovića
Vlada Slobodana Jovanovića

Pođimo, međutim, za hronološkim nizom Kraljevih ogrešenja bez namere da mu i mi sudimo, već u želji da što potpunije dočaramo njegovu ličnu dramu i tragičnu sudbinu. Ali, i da osvetlimo pravu ulogu drugih ličnosti u njegovom postupanju, te istorijske prilike i okolnosti u kojima su neke nakane mladog Karađorđevića neopozivo osujećivane, a neka njegova htenja svesrdno podsticana. Vratimo se, dakle, na Petrovo pismo Čerčilu od 31. marta 1943. godine, u kome on moli za savet britanskog premijera u vezi sa svojim venčanjem i priključenjem Dražinoj vojsci. Čerčilov odgovor stiže nakon dve nedelje i u njemu se blagonaklono gleda na želju Petra II da poseti Srednji istok, ali ne i da se padobranom spusti kod svog ministra vojske, mornarice i vazduhoplovnih snaga: „Rekao je da ne može dati svoje odobrenje za moj predlog da odem u Jugoslaviju svom narodu, dodajući da bi više poslužilo da ponudim svoje vreme i povratak kada dođe trenutak oslobođenja.“[3]

O venčanju, međutim, ni reči u Čerčilovom odgovoru. Britanski premijer, dakle, procenjuje da još nije pravi trenutak za punu političku instrumentalizaciju ove Petrove želje. On zna i za odlučno protivljenje jednog dela Vlade, pa i samog predsednika, profesora Slobodana Jovanovića da se Kralj ženi dok narod ispašta pod okupacijom i građanskim ratom. Kao što zna i da se glavna igra odvija za drugim stolom, za kojim ne sede ni kralj Petar II, ni Slobodan Jovanović, ni jugoslovenska izbeglička Vlada, ni srpski narod… Njih za tim stolom nema čak ni u ulozi kibicera.

Ruku na srce i Slobodan Jovanović je vrlo dobro znao da će se britanska politika prema „pitanju Draže Mihailovića“, pa prema tome i

Na slici: Knjiga "Martovski pregovori" Miša Lekovića.
Na slici: Knjiga “Martovski pregovori” Miša Lekovića.

prema pitanju Vlade i Kralja, rešiti u igri karata između Britanaca i Rusa. A u mesecu martu 1943.godine, kada Petar II moli Čerčila za savet o svom venčanju i odlasku kod Mihailovića, prva partija te igre je već završena tzv. Martovskim pregovorima između partizana i Nemaca. Na tim pregovorima, započetim u Gornjem Vakufu i nastavljenim u Zagrebu, obe strane su se dogovorile o potrebi da se obustave neprijateljstava. Đilas, Koča Popović i Vladimir Velebit, Brozovi izaslanici na tim pregovorima, izjavili su da NOVJ „smatra četnike glavnim neprijateljem“. Te su zahtevali da teritorija istočno od Neretve, tj, Raška oblast, bude priznata kao njihova država. Partizani su tražili da im Nemci dostavljaju oružje, koje će, uveravali su sagovornike, biti upotrebljeno u zajedničkoj borbi protiv eventualnog britanskog pokušaja da, nakon iskrcavanja u Jadranu, omoguće Mihailovićevim snagama obnavljanje jugoslovenske države.[4] Kominterna je zbog ovih partizansko-nemačkih pregovora izrazila navodnu zabrinutost, ali skoro da nema nikakve sumnje da je Staljin ne samo unapred bio obavešten o tim pregovorima, već da ih je i inicirao i čak sugerisao partizanskoj strani predloge s kojima će izaći pred okupatora.

Bio je to njegov lukavi manevar da Englezima posredno pošalje poruku da dobro razmisle pre no što odluče da se iskrcaju na jadransku obalu, jer će u tom slučaju naići na otpor ne samo Nemaca, već i lokalnih partizana. London je naseo na ovaj Staljinov trik, koji je Engleze odvraćao od iskrcavanja u Jadranskom moru. Pregovori između partizana i Nemaca su propali, ali je već u ovoj martovskoj partiji karata iz 1943. godine, koju su igrali Staljin i Čerčil, a čiji je ulog bio zona uticaja u Jugoslaviji, stvarni gubitnik bio – general Draža Mihailović. A sa njim mladi Kralj, koji je baš u to vreme molio Čerčila za savet da se padobranom pridruži Mihailovićevim snagama otpora. „Kao cenu sporazuma sa Sovjetskim Savezom, zapadne sile su žrtvovale četnički pokret i odgurnule ga od sebe. To je bila njegova istorijska katastrofa. Za sve svoje marifetluke, podvale i lukavstva Čerčil je u Staljinu našao sebi ravnog.“[5]

Nekako u isto vreme, s proleća 1943. godine, sukobi između srpskih i hrvatskih članova izbegličke Vlade dostižu svoj vrhunac. Hrvati insistiraju da se potvrdi srpsko-hrvatski sporazum iz 1939. godine, a Srbi pristaju pod uslovom da Hrvati osude ustaški genocid nad Srbima u nakaznoj, kvislinškoj NDH. Dr Ivan Šubašić, koji je iz SAD za ovu priliku specijalno doleteo u London, zahteva da se Banovini Hrvatskoj odobri poseban budžet za 1943., ali i za 1940-41. godinu. Srbi se tome protive, navodeći da ionako glavnina budžeta ide za vojsku cele Jugoslavije. „Na žalost, pitanje mog venčanja je poslužilo da se komplikacije uvećaju“, zapisuje u Memoarima Petar II.[6] U završnici ove Vladine krize profesor Jovanović podnosi usmenu ostavku, a u proleće 1943. godine i pismenu. Na njegovo mesto u maju dolazi Miloš Trifunović, a već u avgustu 1943. godine mandat za sastav „privremene radne vlade“ biva poveren Božidaru Puriću, iskusnom diplomati, vrsnom pesniku i zetu Nikole Pašića. On u startu nailazi na opoziciju i kritike političkih frakcija koje su ostale izvan Vlade.

Čuju se već i prvi zahtevi za smenom ministra vojnog Dragoljuba Mihailovića. Najbučniji u tim zahtevima je Branko Čubrilović, nekadašnji ministar u Vladi Slobodana Jovanovića i potonji Brozov zvaničnik.

II

Predsednik vlade Božidar Purić je bio nejveća prepreka smenjivanju ministra vojnog, generala Draže Mihailovića, koga je na to mesto imenovao Slobodan Jovanović, u januaru 1942.
Predsednik vlade Božidar Purić je bio nejveća prepreka smenjivanju ministra vojnog, generala Draže Mihailovića, koga je na to mesto imenovao Slobodan Jovanović, u januaru 1942.

Šta bi se, međutim, dogodilo da kojim slučajem Petar II nije poslušao Čerčilov savet i da se na svoju ruku odvažio da avionom poleti prema Mihailoviću, u slobodne srpske planine?

Priliku da se suoči sa najneposrednijim odgovorom na ovo pitanje Kralj je dobio vrlo brzo. Ali je samo njegov prijatelj, poručnik Ninković, založio i glavu u iskušavanju ratne sreće i pokušaju da se, neopažen od Britanaca, spusti kod Draže u Srbiju. Karađorđević u Memoarima ne navodi precizan datum planiranog leta, ali kaže da je sa naoružanjem i opremom, kao i radio stanicom, nameravao da poleti iz Kaira u 3,30 ujutro, i da posle svitanja istog dana sleti u Srbiju. Plan je bio da sa  poručnikom Slobodanom Ninkovićem u jednom „ukradenom, starom halipaksu“ sleti u Srbiju bez piste. A zatim zapisuje :

„Uoči našeg planiranog leta, poručnika Slobodana Ninkovića koji je trebalo da leti sa mnom, ispitivao je naš šef letačkog osoblja pukovnik Skrivanić, koji je otkrio da zna za naš planirani let. Shvatajući da smo izdani, morali smo da u poslednjem trenutku načinimo izmene. Odlučeno je da ja ne treba da pratim prvi avion, ali da taj avion ipak treba da se pridruži Mihailoviću i to putem preko Barija, a da ja treba da krenem sa sledećom ekspedicijom koja će se organizovati sporazumno sa našom Vladom.

Po naređenju Vlade, poručnik Ninković i mala grupa ljudi odleteli su za  Bari i uspeli da ukradu drugi trenažni avion u Fođi, gde su morali da ostave veći deo svoje opreme. Odatle su ti odvažni ljudi poleteli preko Jadrana. Nikad se za njih više nije čulo.

U ruke Mihailovića je stigao telegram koji sam poslao preko Carigrada, u kome ga obaveštavam da ova grupa treba da sleti zajedno sa

Na slici: Ficroj Meklin 1938 godine u Moskvi.
Na slici: Ficroj Meklin 1938 godine u Moskvi.

informacijom o opremi. Njihov neuspeh je za njega bio sigurno veliko razočarenje. Pošto je ovaj avion bukvalno `odleteo u veliko plavetnilo`, nerado sam odlučio da napustim taj plan protiv koga je stajao neopravdani rast savezničkih simpatija prema Titu…“[7]

Na kraju ovog podužeg zapisa Petar II rezignirano priznaje :

„Bio sam još više obeshrabren stalnom kontrolom mog kretanja jer sam imao kao pratnju džip britanske vojne policije.“[8]

Tako je jugoslovenski kralj prešao neslavni put od aduta u Čerčilovim rukama, preko sitnog uloga u njegovom duelu sa Moskvom, do javnog zatočenika vojne i uhoda tajne engleske policije.

Za razliku od kralja Petra II Karađorđevića, Broza i njegove ljude avionima čas britanskog, čas sovjetskog vazduhoplovstva, bezbedno i udobno prevoze obe savezničke posade. Međutim, London stupa u otvorenu bitku  za Titovu naklonost tek posle Konferencije Velike trojke u Teheranu.

Američka delegacija odlazi u Teheran pod bremenom surovih procena i najcrnjih prognoza realističnog Hari Hopkinsa, Ruzveltovog specijalnog pomoćnika. U svom referatu i, ujedno, prvorazrednom istorijskom dokumentu, koji je pripremio još za susret američkog predsedika i britanskog premijera u Kvebeku od 17-24 avgusta 1943. godine, Hopkins opominje, upozorava i predlaže:

„Rusija je glavni faktor u ratu… Moraju se učiniti svi napori, da bi se obezbedilo njeno prijateljstvo… Rusija će gospodariti Evropom posle sloma Sila Osovine… Utoliko je neophodnije da se razviju i održe prijateljski odnosi s Rusijom…“[9]

I pre Konferencije u Teheranu, koja je otvorena 28. novembra 1943. godine, Broz telegramom obaveštava Staljina o odlukama koje će već sutradan, 29. novembra, doneti u Jajcu. Iz sadržine tog telegrama izdvajamo samo jednu, ali po dalju sudbinu kralja Petra II, presudnu rečenicu :

„Britanski general već nam je saopštio da britanska Vlada neće insistirati na pomaganju Kralja i jugoslovenske Vlade u Londonu.“[10]

To je prelomna i presudna politička odluka, koja je odredila ne samo dalji tok, već i ishod vojničkih operacija na jugoslovenskom poprištu.

Teško je u srpskoj prošlosti naći primer jedne jedine rečenice, poput ove, koja će na tako sažet, a opor način, za decenije i decenije, odrediti svu težinu budućeg vojničkog sloma, nacionalne drame, kolektivnog udesa i pada, ličnih i porodičnih tragedija.

U izmenjenoj taktici odobrovoljavanja Moskve i uzmicanja pred njenim interesima, London i Vašington vrše i zamenu favorita na jugoslovenskom ratnom poprištu. Od Teherana sva njihova logistička pomoć, naoružanje i medijska podrška idu prema Brozu. General Mihailović, koga su nepune tri godine kovali u zvezde kao hrabrog vođu pokreta otpora, a Amerikanci o njegovoj junačkoj gerili snimali čak i filmove, posle Teherana biva od svojih dojučerašnjih saveznika ostavljen na cedilu. U nedostatku opipljivih dokaza za kolaboraciju, oni mu sada pripisuju nedovoljnu borbenu aktivnost u narodu koji je za jednog ubijenog Nemca plaćao 100, a za ranjenog 50 civilnih glava!

III

Ficroj Meklejn, šef britanske vojne misije pri VŠ NOVJ
Ficroj Meklejn, šef britanske vojne misije pri VŠ NOVJ

Ko je bio britanski brigadni general, koji je pred Teheran preneo Brozu strogo poverljivu informaciju da Čerčil neće više pomagati ni Kralja, ni izbegličku Vladu u Londonu?

To je bio Fikroj Meklejn, šef britanske vojne misije pri VŠ NOVJ, kome je Tito posle rata poklonio vilu na Korčuli.

U Memoarima, kralj Petar II Karađorđević ovako opisuje svoj susret sa Meklejnom :

„Nešto kasnije Stivenson me je upoznao sa Ficroj Meklejnom i moj razgovor sa njim je uglavnom imao isti smer kao i sa Dikinom. Iznenadio me je svojom izuzetnom samopouzdanošću i snagom, sasvim je drukčija ličnost od Dikina ; iznosio je svoja gledišta sa neodoljivom snagom i ubedljivošću.

Govorio je oduševljeno o Titu rekavši da je dobar čovek i sjajan borac. Kako je govorio jezik mogao je da sagledava pokret u dubinu. Priznao je da je Tito komunista, ali je više voleo da podrži njega nego Mihailovića, za koga me je savetovao da ga otpustim sa dužnosti. Meklejn me je impresionirao kao `jaki, ćutljivi čovek`. Bio je crvenokos, veoma visok i zgodan – tipičan Škot.[11]

Jugoslovenski kralj ispisuje ove redove o Meklejnu dok se kao izgnanik, kome je Brozova vlada zabranila povratak u svoju zemlju, potuca po svetu i živi od oskudne pomoći retkih dobrostojećih Srba i srpskih organizacija u emigraciji. On niti zna, a izgleda ne može ni da pretpostavi, kakve je zulume po Srbiji činio ovaj „crvenokosi, veoma visoki i zgodni“ Škot. Čovek koji je impresionirao Petra II i iznenadio ga svojom samouverenošću obelodanio je, pojasnio i posvedočio, crno na belo, pet godina pre pojave kraljevih Memoara svoju ulogu u masovnom ubijanju civila po Srbiji. Meklejn je to učinio 1950. godine, u svojoj knjizi Istočni pristupi (Eastern Approaches).

Opisujući svoju ulogu u dovođenju Broza na vlast i u pomaganju njegovim jedinicama da potisnu generala Mihailovića iz njegovog najjačeg

Na slici: Josip Broz i Ficroj Meklin.
Na slici: Josip Broz i Ficroj Meklin.

uporišta,  Meklejn navodi da je lično od Čerčila i generala Vilsona dobio zadatak da sa ostrva Visa ode u Srbiju, i na licu mesta koordinira predstojeće vazdušne udare. Sa svoje strane Broz je odredio Sretena Žujovića i Koču Popovića, koji im se pridružio južno od Leskovca. Silovanje Srbije, kako se figurativno izrazio Irac Majkl Liz, moglo je da počne.[12]

S proleća i s jeseni 1944. godine, Angloamerikanci 13 puta bombarduju Beograd i sve veće gradove u Srbiji i Crnoj Gori. Pod izgovorom da gađaju nemačkog okupatora u Srbiji, oni najviše ubijaju civile, pogađaju  gusto naseljene gradske četvrti i razaraju infrastrukturu zemlje. Za datume najžešćih udara biraju najveće pravoslavne praznike: Vaskrs, Cveti, Đurđevdan…Posledice njihovog bombardovanja Srbije teže su od posledica nemačkog. Pored Beograda u „savezničkom bombardovanju“ teško je stradao i Niš. Ali je Leskovac, na žalost, ipak „okićen“ crnom titulom grada sa najvećim pojedinačnim razaranjem na Balkanu.

Evo kako bombardovanje Leskovca, u kome je stradalo oko pet hiljda žitelja i skoro zanemarljiv broj nemačkih vojnika, opisuje Meklejn, „jaki, ćutljivi čovek“, dok sa brega hladnokrvno posmatra masakr nedužnih civila:

„Ceo Leskovac kao da se digao u vazduh u vihoru prašine, dima i ruševina. Lomljava nam je užasno parala uši…Ono što je ostalo od Leskovca, ležalo je obavijeno pokrovom od dima…I sami partizani su izgledali potišteni (kurziv – R. K.).[13]

Zločinačko ubijanje Leskovca Angloamerikanci su upriličili 6. septembra 1944. godine.

Tačno na rođendan kralja Petra II Karađorđevića.

Posle rata, britanski general Ficroj Meklejn decenijama je uživao neograničeno gostoprimstvo u Brozovoj Jugoslaviji. Za debele honorare širio je slavu svog domaćina štampajući o njemu brojne feljtone kod nas.[14]. Ali, i luksuzne  fotomonografije na strani.[15]

Čak se i njegova udovica, ledi Veronika Meklejn, rado odazivala pozivima SUBNOR-a Crne Gore. Stizala je pri tom i da ohrabri crnogorsku javnost uoči referenduma za odvajanje ove jugoslovenske republike iz državne zajednice sa Srbijom.[16]

IV

Džejms Klugman. Foto: nikolayko.wordpress.com
Džejms Klugman. Foto: nikolayko.wordpress.com

U Memoarima, kralj Petar ne pominje Normana Džona Klugmana, zvanog Džejms, iako su neko vreme boravili u istom gradu, u Kairu. Prvi kao vrhovni komandant Jugoslovenske kraljevske vojske, a drugi kao britanski obaveštajni oficir i oficir za koordinaciju u Jugoslovenskom odseku direkcije SOE. Iz Kaira Klugman je prema zaslugama premešten u Bari, gde je do marta 1944. godine stekao čin majora i položaj zamenika direktora Jugoslovenskog odseka SOE, britanske Službe za specijalne operacije. Kralj Petar, po svoj prilici, nije ni mogao da zna za postojanje Klugmana, a kamoli za njegovu tajnu misiju u Kairu, a potom i u Bariju.

Ali je zato Klugman bio u prilici da se obavesti o svakom koraku koji bi napravio jugoslovenski monarh, o čemu svedoči i Petrov zapis u Memoarima, kad veli da je u Kairu  bio „obeshrabren stalnom kontrolom (…) kretanja, jer sam imao kao pratnju džip britanske vojne policije“.[17]

Pravu ulogu Džejmsa Klugmana u Kairu, a potom i u Bariju, otkrio je, i to tek nakon tri i po decenije po okončanju Drugog svetskog rata, Endrju Bojl u svojoj nezaobilaznoj studiji Klima izdaje.[18] U tom uzbudljivom dokumentarnom štivu, sin imućnih Jevreja, iz Hempsteda u Londonu, identifikovan je kao glavni krivac za sabotiranje operacija slanja pomoći jedinicama Draže Mihailovića. Ali i više od toga : on je u Klimi izdaje demaskiran kao vodeći dezinformator Londona o borbama Mihailovićevih snaga protiv Nemaca. Tako se dešavalo da nesporne četničke pobede nad nemačkim okupatorom i ustašama s jeseni 1943. godine, na primer u Prijepolju, Višegradu i Rogatici, kojima su prisustvovali i saveznički oficiri, budu u izveštajima BBC prikazani kao podvizi Brozovih partizana.[19]

Izvor BBC nalazio se u Kairu, u Jugoslovenskoj sekciji SOE.

Bazil Dejvidson. Foto: nikolayko.wordpress.com
Bazil Dejvidson. Foto: nikolayko.wordpress.com

Nakon ovakvo skandaloznog izveštavanja u Srbiji se proširila izreka:

Lažeš kao London.

Inače, za vreme Drugog svetskog rata, Čerčil nije uspostavljao direktnu vezu sa Mihailovićevim štabom. Ta veza je išla preko Kaira, a potom Barija. Sa Brozom je, međutim, uz pomoć svojih oficira za vezu, britanski premijer održavao živu i neposrednu komunikaciju.[20]

Odvažni i nepotkupljivi istraživači, poput Dejvida Martina, uspeli su, u poslednjoj deceniji prošlog veka, a na osnovu britanskih tajnih dokumenata, da do kraja rasvetle pravu ulogu Džejmsa Klugmana:

„Iako se o pojedinostima i dalje nagađa, manje-više je sigurno da je postojao i peti član konspirativne grupe sa Kembridža, koja je dala Kima Filbija, Gaja Bardžisa, Donalda Meklina i Entonija Blanta.

Ko je bio taj peti čovek?

Dokazi koje sam do danas sakupio upućuju na jednu ličnost – Džejmsa Klugmana, koji nije bio samo ideološki mentor Donalda Meklina, nego i daleko najinteligentniji u komunističkoj grupi na Kembridžu.[21]

Navedena otkrića mogla bi da navedu na pogrešan zaključak da su britansku politiku prema Mihailoviću kreirali i određivali

Narodna pesma je pevala: "Svaki ima po tri redenika, nema lepše vojske od četnika" Na slici: Odred Jugoslovenske vojske u otadžbini iz sela Viduše u Hercegovini. Uzalud su čekali da se iskrcaju saveznici. Foto: Pogledi.
Narodna pesma je pevala: “Svaki ima po tri redenika, nema lepše vojske od četnika” Na slici: Odred Jugoslovenske vojske u otadžbini iz sela Viduše u Hercegovini. Uzalud su čekali da se iskrcaju saveznici. Foto: Pogledi.

špijuni i tzv. agenti od uticaja, poput Klugmana, a ne britanska Vlada na čelu sa Čerčilom. Mreža dezinformacija, međutim, nije Čerčilova jugoslovenska greška, već svesna namera. Ona je brižljivo i široko razapinjana kao pokriće za bolne odluke, ali i kao i lažna fortifikacija budućim istraživačima. Mreža dezinformacija služila je i kao izgovor za krupne političke odluke i ustupke, koji su prethodno doneti  u dogovoru i po nagodbi sa Moskvom.

U pojedinim fazama rata, suptilno tkanje britanske Mreže dezinformacija služilo je  i za obmanjivanje Vašingtona. Pa je čak dovelo u pitanje živote stotina američkih pilota, koje je Mihailović spasao u Srbiji. London je prvo ignorisao Dražine brojne radiograme, u kojima je apelovao da mu se pomogne u evakuaciji spašenih američkih pilota. Sve dok Mihailović, konačno, nije uspeo da se, preko ambasadora Konstantina Fotića, obrati Vašingtonu. Čak i tada je britanska strana nastavila sa sabotažom i opstrukcijom, tvrdeći da Mihailović sarađuje sa Nemcima i da je njegov apel ustvari nemačka zamka. Da se to Brozu neće dopasti, jer su Pranjani po britanskim mapama na partizanskoj teritoriji. Da su partizani dobri momci, „a četnici zli momci koji imaju nezgodan običaj da savezničkim pilotima koje uhvate odseku uši pre nego što ih predaju Nemcima“.[22]

Stvar je dogurala čak do američkog predsednika Ruzvelta, koji je do sredine jula 1944. godine, uprkos britanskom protivljenju, prelomio da se sprovede akcija spasavanja američkih pilota pod šifrovanim nazivom „Misija Haljard“, poznata i kao operacija „Vazdušni most“. Tako su u leto i jesen 1944. godine iz Mihailovićeve Srbije bezbedno evakuisana 432 američka avijatičara, 4 britanska vazduhoplovca, po 2 Kanađanina i Belgijanca, 30 Rusa i 76 Italijana.[23]

Evo kako je britanska Mreža dezinformacija u početku prekrila uši i Ričardu Felmanu. On je padobranom iskočio iz teško oštećenog američkog bombardera u kome je bio navigator. Ranjenog i nepokretnog okružili su ga seljani, deca i naoružana, uniformisana lica.

„Nigde crvene zvezde. Četnici! Reči oficira koji je držao predavanje pred polazak instiktivno su mi proletele kroz glavu. Mahinalno pokrih rukama uši da ih zaštitim. Ali njima nisu trebale moje uši. Podigli su me na ramena, odneli (…) i udobno smestili u jednu omanju sobu.“[24]

Pravu ulogu britanske SOE definisao je niko drugi do Čerčilov naslednik na mestu britanskog premijera, Klement Ričard Atli. Obrazlažući 1946. godine raspuštanje ove Službe u čijem je sastavu za vreme rata bilo 13.000 pripadnika, Atli je naveo da zvaničnom Londonu nije više potrebna jedna teroristička organizacija, uz to tesno povezana sa komunistima. Ne treba nam Britanska kominterna – bio je kratak Atli.[25]

V

Josip Broz
Josip Broz

Posle nemačkog vazdušno-desantnog napada, Broz se iz Drvara evakuiše „dakotom“, avionom britanskog ratnog vazduhoplovstva, kojim pilotiraju sovjetski avijatičari. Oni vođu partizanskog pokreta prvo odvoze u Bari, a zatim ga britanski razarač, sve sa Vrhovnim štabom i Nacionalnim komitetom, prebacuje na ostrvo Vis u Jadranskom moru.

„Nikada u istoriji jedan maršal nije izvojevao veću pobedu i dobio veću slavu, što se neopaženo izvukao iz neprijateljskog obruča i pobegao tog 25. maja 1944.“[26]

Na ovu istorijsku perverziju nadovezuje se i jedan bizarni podatak o tome kako je Vis postao prestonica gerilskog ratovanja u Jugoslaviji.

Naime, Englezima su na Vis prvi ukazali kralj Petar II i izbeglička Vlada. Naravno, ne kao na buduće sklonište Broza i njegovog štaba, već kao na strateški pogodnu tačku sa koje bi uspešno mogle da se izvode savezničke operacije u Jugoslaviji. U pratnji predsednika Vlade, kralj se sastao sa Entoni Idnom, britanskim ministrom inostranih poslova. U svojim Memoarima Petar II veli :

„Predložili smo Idnu da bi bio dobar potez zauzeti ostrvo Vis, koje je strateški smešteno u sredini Jadrana i dosta udaljeno od jugoslovenske obale. Ono bi bilo izvrsna baza za dalje operacije na okupiranoj jugoslovenskoj obali. Idn je odgovorio da tamo Nemci mogu da nas bombarduju, ili da bace padobrance da nas zarobe, ali je pažljivo gledao mapu. Imam razloga da se sećam njegovog osmeha kad je to i učinio, jer je kroz nekoliko meseci Vis bio zauzet i potpuno predan Titu.“[27]

Iz Čerčilovih Memoara, pak, saznajemo da se on posle Teherana još nosio mišlju da u političkoj trgovini sa Moskvom može generala Mihailovića da „trampi“ za kralja Petra II. Britanski premijer leži krajem 1943. godine bolestan u Marakešu kada mu njegov ambasador Stivenson, iz Kaira, šalje prognozu da će vladaoci Jugoslavije biti partizani. Čerčil se odmah kod Meklejna i svog sina Randolfa, koga je takođe poslao u Titov štab, raspituje da li bi se u Jugoslaviji, u zamenu za napuštanje Draže mogao dobiti kralj Petar?

Meklejnov odgovor glasio je – ne.

„Čerčil, dabogme, ni posle toga nije napuštao ideju da kralja uputi u Jugoslaviju, kao što se pajac spušta na koncu u pozorištu sa lutkama“.[28]

U telegramu koji na samom kraju 1943. godine šalje Entoni Idnu, svom ministru inostranih dela, Čerčil ovako kalkuliše : kad jednom ode Mihailović, šanse kraljeve mnogo će se popraviti i onda ćemo moći založiti se za njegovu stvar. [29]

Čerčil u svojim Memoarima, naravno, ne navodi da je njegova glavna strateška zamisao doživela poraz još početkom te godine, posle odlučne bitke kod Staljingrada. Njegovo uporno i tendenciozno odlaganje da otvori Zapadni front i tako rastereti svog ruskog saveznika na Istočnom frontu lišilo ga je ne samo gubljenja vojničke inicijative, već i poraza za pregovaračkim stolom sa Moskvom. Izjalovila su se Čerčilova predviđanja da će se Germani i Sloveni u ratnom sudaru iscrpeti do krajnjih granica i možda, čak, međusobno istrebiti.

Dogodilo se nešto sasvim suprotno, i britanski je premijer s užasom posmatrao odbranu i narastanje jedne vojne sile koja je kadra da za tili čas preplavi evropski kontinet, od Urala do Atlantika. Logično, Moskva bi tako dobila priliku koja se ne propušta: otvorenu mogućnost da granice svog uticaja u Evropi zacrta sa granicama do kojih je kročila oslobodilačka čizma Crvene armije.

Samo zato su London i Vašington, posle brojnih odlaganja, prinuđeni da se konačno iskrcaju u Normandiji, u leto 1944. godine. Zato i samo zato, od Teherana do Jalte, igraju sa Moskvom defanzivno, popuštaju i trude se na sve načine da odobrovolje Staljina, kome se sve može prebaciti sem dve stvari. Hazjajin, naime, nije bio ni glup, ni nestrpljiv, da ne bi mogao da sačeka i iskoristi svoju priliku u završnici velike igre karata sa Zapadom. To je, ujedno, i glavni razlog zbog koga Čerčil vremenom diže ruke, prvo od generala Mihailovića i jugoslovenske izbegličke Vlade, a potom i od kralja Petra II Karađorđevića. U daljim planovima britanskog premijera, svi oni su izgubili (zlo)upotrebnu vrednost u nemilosrdnoj borbi za zone uticaja  između Zapada i Istoka. Čerčilu je još preostalo da ih postepeno i sa što manje buke povuče sa svetske ratne, političke i diplomatske pozornice, na koju ih je i izveo 27. marta 1941. godine.

VI

Na slici: General Dragoljub Mihajlović.
Na slici: General Dragoljub Mihailović.

Čerčil je poslao svoj avion `jork` da nas prebaci u Englesku i u njega smo se ukrcali 8. marta (1944 – prim. R.K.) posle ponoći, priseća se kralj Petar u Memoarima. Posle dva prekida putovanja i dve promene aviona, u Biskri i na Gibraltaru, sleteli smo u Northolt 10. marta rano ujutro. Na aerodromu su me sačekale Aleksandra i njena majka, princeza Aspazija, i otišli smo u Kleridž.“[30]

Kralj zatim beleži da je osmog dana po povratku iz Kaira u London ručao sa Čerčilom. Na tom ručku je britanski premijer u potpunosti podržao Kraljev naum da se venča, ali je „izneo još `dokaza` da je Mihailović izdajnik i vršio je na mene pritisak  da ga se otarasim i da otpustim Purića“.[31]

Čerčil je, dakle, već na toj večeri s Kraljem počeo da primenjuje oprobanu tehnologiju uklanjanja i egzekucije Srba – srpskim rukama. Đenerala Mihailovića nije hteo da se odrekne nijedan predsednik izbegličke Vlade, ni Slobodan Jovanović, ni Miloš Trifunović, ni Božidar Purić. Nije im ni na pamet padalo da seku granu na kojoj sede. Ali, ni Čerčil nije popuštao. On je na toj večeri, ispostaviće se s uspehom, već krenuo da pridobija Kraljevu pomoć u prljavom poslu konačne eliminacije prvog gerilca u okupiranoj Evropi. To što će izdaja vernog saveznika za sobom povući stotine hiljada ljudskih života, patnju i nesreću miliona, kao i višedecenijski pad pod ličnu diktaturu jednog austrougarskog kaplara – to nije bilo na dnevnom redu ove večere. Uostalom, na slične sumnje svojih ministara Čerčil je lakonski odgovarao pitanjem : Hoćete li Vi živeti tamo?

Britanski premijer u svojim Memoarima ne izostavlja da je podsticao kralja Petra na ženidbu, uprkos protivljenjima srpskih ministara u izbegličkoj Vladi, pa i samog Forin Ofisa. Prećutkuje, međutim, da se tom braku protivila i kraljica Marija, majka mladoženje, koja je pod izgovorom zubobolje izostala sa ceremonije venčanja.

Kad daje direktivu svom ministru inostranih dela koji zvanični stav ima da zauzme povodom Petrove ženidbe, onda Čerčil Idnu navodi

tri razloga u prilog sklapanju braka između jugoslovenskog kralja i grčke princeze. Kao prvo, on kaže da je običaj ženidbe u ratu sastavni deo tradicije u svim evropskim vojskama. Tako se, kao drugo, daje prilika kralju da produži dinastiju. I, na kraju krajeva, veli, parafraziramo, da i najponizniji ljudski stvor ima pravo da da efekta svom instiktu.[32]

Ispostavilo se, međutim, da nijedan od navedenih razloga nije rukovodio Čerčila u odluci da podstiče i omogućava veselje Kraljevom ženidbom u vreme jezivog  državnog poloma i narodnog postradanja. Na takav zaključak on nas i sam upućuje nešto dalje u svojim Memoarima, kada sa neskrivenim zadovoljstvom procenjuje da Njeno veličanstvo sasvim odgovara cilju.[33]

U to da je taj cilj samo ustupak u političkoj trgovini, a ne gest obične ljudske naklonosti i razumevanja, mogao je, vrlo brzo, da se uveri i sam kralj Petar, lično. Naime, on svedoči da je nakon samo mesec dana „…Čerčil objavio da sam otpustio Purića i na kraju ja sam ga stvarno otpustio.“[34]

To je bila tek početna cena koju je Čerčil ispostavio kralju Petru za svoje provodadžijske usluge. Završna cena je tek sledila.

Podsećanja radi, kao predsednik Vlade, Božidar Purić je bio najveća prepreka smenjivanju ministra vojnog, generala Draže Mihailovića, koga je na to mesto imenovao Slobodan Jovanović, u januaru 1942. godine.

Čerčilova politička manipulacija Petrovom ženidbom dobila je svoj gorki epilog u tri susreta, koja je premijer Gordog Albiona za vrlo kratko vreme upriličio sa mladoženjom. Neposredni i jedini povod za te susrete bio je Čerčilov ultimativni zahtev da kralj Petar javno pročita  govor u kome se odriče Mihailovića i njegove borce poziva da stupe pod Brozove ratne zastave.

Na slici: Leskovac, razoren savezničkim bombardovanjem 1944. godine.
Na slici: Leskovac, razoren
savezničkim bombardovanjem
1944. godine.

„Posle tri sastanka sa Čerčilom po ovom predmetu, jedino što sam mogao da učinim bilo je da snizim ton kojim ću predstaviti Tita kao usamljenog heroja i da ni reč ne kažem o Mihailoviću, kao i da skratim osnovnu verziju govora.“[35]

Petar II je, međutim, u ovoj nečuvenoj iznudi ipak  izbegao jednu paklenu ezoterijsku zamku, koja mu je vešto i znalački pripremljena. U svojim Memoarima, Kralj propušta da navede da je od njega u prvi mah traženo da ovaj, za istoriju samoubilački govor, održi 6. septembra 1944. godine, na svoj rođendan!

Na taj način je bar izbegao da svojim i Mihailovićevim dušmanima, kojih je bilo na sve strane, pruži potpuno demonsko zadovoljstvo i đavolsku radost zbog svog javnog i ritualnog političkog harakirija.

Govor je, ipak, održao šest dana kasnije, 12. septembra 1944. godine.

VII

Na slici: Ruševine Podgorice posle savezničkog bombardovanja 1944. godine.
Na slici: Ruševine Podgorice posle savezničkog bombardovanja 1944. godine.

Takav je, dakle, bio epilog Čerčilove političke manipualcije kraljevom ženidbom.

A kakav je bio prolog?

Petar II navodi da su ga sa devojkom upoznali na čajanki u Klubu savezničkih oficira, u Londonu. Sa budućom nevestom se bolje upoznao na koktelu u kući Lija Emerija, britanskog ministra kolonija. Aleksandru je, najzad, isprosio u Londonu, posle jednog koktela u kući princa Vsevolda. Zanimljiv je, i ne bez simboličke težine, podatak da je princ Vsevold bio sin princeze Jelene Karađorđević. Kralj se sa cocktail party vraćao autom u Kembridž. Sa njim je pošla i princeza. Kada su ostali sami on „…je zaprosio njenu ruku i ona je prošaputala `da`. Čuo ih je, veli, samo agent Skotland Jarda, koji je sedeo, u kolima, pozadi“.[36]

Otkud da agent jedne imperije, čije se društvo kiti diskrecijom i etikecijom, i u najprisnijim trenucima diše za vrat tuđim krunisanim glavama?!

To bi smo nekako i mogli razumeti uz pozivanje na tzv. državni razlog i, eventualno, opravdati nuždom Imperije da zabada nos čak i tamo

Posledice savezničkog bombardovanja Beograda 1944. godine.
Posledice savezničkog
bombardovanja Beograda 1944.
godine.

gde pristojan svet neće ni nogu.

Ali, otkud toliki britanski agenti, koji su se nekad zvali oficiri za vezu, a danas ih uglavnom oslovljavaju kao neutralne posmatrače i posrednike, u štabovima „patriotskih bandi“?

Naime, patriotskim bandama Čerčil je u prepisci sa svojim saradnicima nazivao oba antifašistička pokreta na tlu Jugoslavije za vreme Drugog rata. S tom razlikom, dodajemo mi, što je Dražina vojska od januara 1942. predstavljala legalni pokret otpora, na čelu sa ministrom vojnim, koga je imenovala izbeglička jugoslovenska vlada. A ta vlada bila je i zvanični saveznik legalne vlade u Londonu, na čijem je čelu bio isti onaj koji je kumovao „patriotskim bandama“.

Pa otkud onda Čerčilovo čuđenje što je jedan od šefova te dve „patriotske bande“, koga je britanski premijer takođe okružio svojim agentima, uspeo neopažen od istih da se iskrade i odleti kod Staljina na konsultacije?

Britanski agenti najzad odlaze na vrata njegovog privremenog doma na Visu, ispred kojih stoji naoružana stražara. Pitaju ih gde im je komandant. Oni odgovaraju da je zauzet važnim poslovima i da niko ne sme da ga prekida ili uznemirava. Na slici: Josip Broz na Visu neposredno pre nego što će se upustiti u igru na "Velikoj šahovskoj tabli".
Britanski agenti najzad odlaze
na vrata njegovog privremenog
doma na Visu, ispred kojih
stoji naoružana stražara.
Pitaju ih gde im je komandant.
Oni odgovaraju da je zauzet
važnim poslovima i da niko ne
sme da ga prekida ili uznemirava.
Na slici: Josip
Broz na Visu neposredno pre
nego što će se upustiti u igru
na “Velikoj šahovskoj tabli”.

Ono što se odigrava pred očima Čerčilovih agenata na Visu odista podseća na najvrcavije scene iz komedija zabune. Ali, i na najpresnije šale i podvale iz nekog vodvilja. Oko Visa kruže brodovi britanske ratne mornarice i čuvaju Broza od mogućeg napada Nemaca, s mora i iz vazduha. Britanskim avionom Broz je iz Drvara prebačen u Bari, a potom ga britanski razarač evakuiše na Vis. Na tom ostrvu Englezi za Broza i njegove najbliže saradnike, od kojih su mnogi kao i njihov komandant pripadnici britanske masonske lože Concordia,[37] uređuju boravak i opremaju im novo stanište.

Najednom, Broz nestaje iz vidokruga Čerčilovih agenata. Oni špartaju celim ostrvom ne bi li ga ugledali bar u trenucima rekreacije, dok sa kapicom na  glavi pliva u pratnji Aleksandra Rankovića. Ali, avaj, Broz kao da je u zemlju propao. Ili se sakrio ispod dna mora. Nema ga nigde.

Britanski agenti najzad odlaze na vrata njegovog privremenog doma na Visu, ispred kojih stoji naoružana stražara. Pitaju ih gde im je komandant. Oni odgovaraju da je zauzet važnim poslovima i da niko ne sme da ga prekida ili  uznemirava. I tako nekoliko puta u istom danu. Nekoliko dana zaredom. Isto pitanje i isti odgovor.

Zmija!

Zmijom je Čerčil nazvao Broza onda kada je shvatio da se ovaj neopažen od očiju i ušiju Imperije iskrao i sovjetskim avionom prebacio kod Staljina u Moskvu. Ali ni to ga nije pokolebalo u nameri da ostvari svoj krajnji geostrateški cilj. Čerčil je i dalje nastojao da što čvršće veže tu zmiju za britanske interse, „tipujući“ da se ona, u izmenjenim geopolitičkim prilikama, lako može preobraziti u trojanskog konja ubačenog u istočnoblokovsku ideološku ergelu.

Da je Čerčil bio u pravu pokazali su i događaji iz 1948, kada je Staljin Brozu rekao – ne. Uz političku podršku Zapada Broz opušten

Potpisivanje sporazuma Jugoslavije i SSSR u Moskvi 1945. godine.Foto: lj.rossia.org
Potpisivanje sporazuma
Jugoslavije i SSSR u Moskvi
1945. godine.Foto: lj.rossia.org

odlazi na Brione, dok u unutrašnjosti zemlje vri od sukoba unutar KPJ. U najkritičnijem razdoblju svoje apsolutističke vladavine on provodi najviše vremena u nekadašnjem omiljenom letovalištu austrougarskog cara i italijanskog kralja. No, ne treba smetnuti s uma podatak da su Brioni u to vreme bili delom pod britanskom okupacijom. U zavetrini britanskog prisustva na Brionima i s otvorenom mogućnošću da ponovo šmugne u Bari, Vis, ili na neko drugo bezbedno mesto na Zapadu, Broz crpi političko samopouzdanje i kuraž u sukobu sa dotadašnjim gazdom u Kremlju.[38]

Istovremeno, on „velikodušno omogućava“ svojim partijskim neistomišljenicima i protivnicima da svoje usijane ideološke glave ohlade na kamenu Golog otoka.

„Koncentracioni logor na Golom otoku će postati simbol brutalnosti u jugoslovenskoj istoriji (…) To je bila najgora tiranija u ondašnjem svetu.“[39]

Činjenici da je sa Zapada izostala iskrena i dosledna, a stigla mlaka i neuverljiva osuda „najgore tiranije u ondašnjem svetu“ – nije potreban nikakav komentar, ni dodatno tumačenje.

VIII

Na slici: General Borivoj Mirković.
Na slici: General Borivoj Mirković.

„Od vremena zaključivanja sporazuma Tito-Šubašić sve sam više gubio tlo (kurziv – R. K.).[40]

Ovim rečima kralj Petar u Memoarima opisuje položaj u kome se našao. On izdašno obaveštava čitaoca o svojim teškim mislima, crnim slutnjama i  tmurnim raspoloženjima u koje je zapadao. Tako navodi i da je bio stalno nesrećan (…) osećajući se veoma loše (…) Shvatio sam da je situacija beznadežna (…) Bio sam bez ikakve podrške (…) bespomoćan u izolaciji (… ) Ovde sam veoma nesrećan i usamljen (…) tako da sam i ja bio rastrzan (…) bio sam izigran (…) postao sam nemirniji (…) osećao sam čak odvratnost (…) i  gađenje…

Kralj u Memoarima daje odgovor i na pitanje da li su njega i njegovu vladu, posle Teherana, britanski saveznici pitali o bilo čemu važnom. U taj krug pitanja, naravno, ne ulazi englesko raspitivanje o trivijalnostima i  njihovo interesovanje za najrazličitije bizarnosti. Kao što tu ne spada ni njihov rado  praktikovani  vokabular pritisaka, ucena i ultimatuma.

„ Već u decembru (1943 – prim. R. K. ) u Kairo je došla Titova vojna misija da razgovara sa savezničkim liderima o isporuci opskrbe za partizane.

Mi smo bili u gradu, ali nismo pozvani da se pridružimo ovim razgovorima, niti smo bili obavešteni o njima ( kurziv – R. K. ). Purić, koji je slučajno saznao šta se dešava, protestvovao je (…)

Na čelu delegacije je bio Velebit, a novinar Dedijer (…) bio je jedan od članova (…)

Velebitova misija je učinila sve da propagandom i drugim metodama stvori neslogu u jugoslovenskim snagama koje su bile stacionirane na srednjem istoku.“ [41]

Velebit je još 1940. postao agent Kominterne. On je u Zagrebu omogućio Kopiniču da uspostavi  vezu sa Moskvom, koja je funkcionisala tokom celog rata.

Bio je Brozov agent za pregovore sa ustašama i Nemcima u Zagrebu. U najveću zaslugu pripisano mu je oslobađanje Brozove žene Herte Has iz ustaškog zarobljeništva.

Iz Kaira Velebit odlazi u London na pregovore. Posle rata postao je pomoćnik ministra inostranih poslova FNRJ. Suočen sa dokazima da je engleski špijun podneo je ostavku u aprilu 1948. Tri godine kasnije biva postavljen za ambasadora u Rimu, a potom u Londonu, u kome marta 1953, odmah nakon Staljinove smrti, priprema Titovu prvu posetu zapadu. Bila je to, ujedno, prva poseta nekog komunističkog državnika Velikoj Britaniji nakon Drugog rata.

Početkom najnovijeg rata penzioner Vladimir Velebit se vratio iz Londona u Zagreb, u kome umire 2004, u dubokoj starosti. Zašavši u 98. godinu života smrt je dočekao sa generalskim činom JNA, koji mu je priznala i Velika Britanija.[42]

Kao što je, uostalom, i generalu Borivoju Mirkoviću dodelila penziju britanskog generala, i tim postupkom raspršila sve sumnje u to ko je bio glavni britanski čovek u jugoslovenskoj vojsci 27. marta 1941.

„Sredinom avgusta (1944 – prim. R. K. ) Šubašić je još jednom napustio Englesku da se sastane sa Titom na Visu. On je zahtevao da ide i dobio je moj pristanak. Sa Titom se vratio u Kazertu, gde im se pridružio Čerčil i njih trojica su zajedno nastavili za Rim. Nisam bio upozoren da će se njihovim razgovorima pridružiti Čerčil.“[43]

Kralj Petar ni ne sluti koji se sve važni susreti, razgovori i dogovori odvijaju iza njegovih leđa. On i ne sanja da se Brozu u najvećim

Bazil Dejvidson, šef britanskog odeljenja Uprave za specijalne operacije u Kairu 1942-1943. godine.Foto: nikolayko.wordpress.com
Bazil Dejvidson, šef
britanskog odeljenja Uprave za
specijalne operacije u Kairu
1942-1943. godine.Foto:
nikolayko.wordpress.com

svetskim centrima moći ubrzano utire tajni diplomatski put za preotimanje vlasti i korenitu promenu sistema u Jugoslaviji. Kralj ne zna da je Broz tri dana pred susret sa Čerčilom u Napulju posetio Vatikan. Kao zvanično objašnjenje njegove posete „Svetoj stolici“ od 9. avgusta 1944. navedeno je turističko razgledanje Sikstinske kapele. Teško je i poverovati da je papa Pije XII propustio priliku da se lično upozna sa budućim vladarem Jugoslavije i njegovim državničkim planovima. Uvid u ta dokumenta iz Vatikana do sada nije dobio nijedan srpski istoričar.[44]

Moguće je i da je Brozov odlazak u Napulj poslužio samo kao izgovor i dimna zavesa za onaj mnogo važniji put u Vatikan?

Ova sumnja se uvećava s ocenom da je „Titova poseta Čerčilu u Napulju 12. avgusta 1944, u kraljevskom dvorcu Kazerta, značajnija po tome što se ne zna zbog čega se desila, nego po tome šta je odlučeno“.[45]

Bilo kako bilo, ustaški genocid nad Srbima u NDH postao je marginalizovana tema u posleratnoj Jugoslaviji, Zagreb je oslobođen samo dan pred pad i kapitulaciju Berlina, a Trst, recimo, 1. maja 1945. „Pacovskim kanalima“, prokopanim, utvrđenim i obezbeđenim uz punu saglasnost Londona i Vašingtona, preko Vatikana je omogućeno bekstvo iz zemlje najokorelijim nacističkim, ali i ustaškim zločincima…[46]

IX

sikorski-i-cercilIz Napulja britanski avion prevozi Broza u štab generala Aleksandera, u Bari. Gazda u Kremlju, čije obaveštajne službe prate svaki Brozov korak,  s očinskom brigom ga upozorava da se previše ne vozika britanskim avionima. Da ga ne bi snašla sudbina predsednika poljske izbegličke vlade u Londonu, i glavnokomandujućeg svih poljskih oružanih snaga u egzilu.

Na šta je Staljin podsećao Broza, plašeći ga i, istovremeno, nastojeći da vođu jugoslovenskih komunista otrgne iz Čerčilovog savezničkog zagrljaja, ne bi li ga što čvršće vezao za sebe?

Vođa svetskog komunizma pozivao je svog šegrta da izvuče pouku iz zagonetne pogibije generala Vladislava Sikorskog. Samo 16 sekundi nakon odvajanja od piste u more se 4. jula 1943. srušio Liberator AL  523, koji je prevozio predsedika poljske izbegličke vlade sa Gibraltara u London.

Sikorski se vraćao iz Kaira u kome je izvršio smotru poljskih oružanih snaga stacioniranih na Srednjem istoku. On je bio poznat i po tome što se žestoko protivio Čečilovoj politici saradnje i popuštanja prema Staljinu. U godini svog misterioznog skončanja, Sikorski je zahtevao i detaljnu istragu Međunarodnog Crvenog krsta. Kao povod za istragu on je ukazivao na zločin u Katinskoj šumi, u kojoj je pobijeno na hiljade zarobljenih Poljaka, uglavnom oficira i vojnika, ali i civila. Za ovaj masakr on je otvoreno sumnjičio Moskvu i tako svom domaćinu u Londonu zadavao dodatne glavobolje i komplikacije u odnosima sa istočnim partnerom.

Zvanična britanska istraga povodom ovog slučaja isključila je ljudski faktor, kao mogući uzrok nesreće.

Pilot koji je upravljao avionom, inače Čeh poreklom, izbavio se, međutim, uz pomoć sigurnosnog pojasa, koji nikada do tada nije koristio. I mnogi drugi detalji unosili su nevericu u zvaničnu englesku verziju, po kojoj je pad ovog aviona  u more, nakon što je preleteo samo 600 metara, posledica iznenadnih tehničkih smetnji.

Posebnu istorijsku zanimljivost predstavlja i podatak da je Sikorski, samo dvadesetak dana pre svog zagonetnog stradanja, odlikovao generala Mihailovića ordenom Virtuti Militari i poslao mu svojeručno napisanu poruku. Orden i pismo doneo je sa sobom poljski kapetan Mihail Jakubovski Levandovski. Sa pratnjom Levandovski se spustio na Homolje 16. juna 1943. Međutim, orden i pismo su zaplenili Nemci, nakon borbe kod sela Tande. U toj borbi poginuli su kapetan Levandovski i tri četnika, a zarobnjeni su engleski kapetan Edgar Hargrivs, dva Grka i jedan Srbin.[47]

Poljska javnost nikada nije poverovala bez ostatka u britansku verziju po kojoj je pogibija generala Sikorskog okfvalivikovana kao

Poljska javnost nikada nije poverovala bez ostatka u britansku verziju po kojoj je pogibija generala Sikorskog okfalivikovana kao „misteriozni akcident“. Posmrtne ostatke svog generala i predsednika vlade, Poljaci su iz Londona preneli u zemlju i sahranili uz sve državne i vojne počasti.
Poljska javnost nikada nije poverovala bez ostatka u britansku verziju po kojoj je pogibija generala Sikorskog okfalivikovana kao „misteriozni akcident“. Posmrtne ostatke svog generala i predsednika vlade, Poljaci su iz Londona preneli u zemlju i sahranili uz sve državne i vojne počasti.

„misteriozni akcident“. Posmrtne ostatke svog generala i predsednika vlade, Poljaci su iz Londona preneli u zemlju i sahranili uz sve državne i vojne počasti. A odmah potom su, u novembru 2008, zvanično zatražili od Londona uvid u dokumenta iz Drugog svetskog rata. Inicijativa je došla od „Nacionalnog instituta sećanja na žrtve“, a javnu podršku pružio im je i poljski predsednik Leh Kačinski.

Istorijske koincidencije sa nedokučivim i skoro ezoterijskim smislom kao da su se umešale u nestanak Leha Kačinskog. On i malte ne ceo poljski državni i vojni vrh nastradali su u avionskom udesu iznad Smolenska, 10. aprila 2010. Krajnje odredište njihovog leta bio je Katin, u kome su nameravali da odaju  počast poljskim žrtvama na 70. godišnjicu  katinskog masakra.

Staljin nije uspeo da Broza čvrsto veže za politiku Kremlja, no sva je prilika da je, ipak, bitno uticao na njegov izbor prevoznih sredstava. Na svojim brojnim i učestalim putešestvijima po svetu Broz je kasnije upadljivo izbegavao avion.

Putovao je uglavnom brodom, u čijem su se obezbeđenju i pratnji  nalazila plovila Jugoslovenske ratne mornarice. A iz posete Ankari vratio se sa idejom da i on uvede svoj tzv. Plavi voz, po ugledu na praksu turskih predsednika od vremena Kemala Ataturka. Taj voz je najradije koristio za putovanja po zemlji. Prema zvaničnim tvrdnjama i kovčeg sa Brozovim posmrtnim ostacima prenet je iz Ljubljane u Beograd tzv. Plavim vozom.

X

jaltaU britanskoj štampi se već od 1944. uveliko vodila orkestrirana hajka na generala Dražu Mihailovića. Reagujući na neosnovane napade na Mihailovića, Purić je kralja Petra pripremio i zakazao mu konferenciju za novinare u Londonu. O toj konferenciji kralj u Memoarima kaže: „S gorčinom sam izneo svoje žaljenje zbog napada na Mihailovića u britanskoj štampi. Činilo mi se veoma nepravednim da nekoga ko se toliko hrabro bori i ko dobija minimum pomoći iz inostranstva kleveću oni koje on smatra najbližim saveznicima.“[48]

Koji je efekat postignut ovim kraljevim javnim obraćanjem?

„Nijedna reč od onoga što sam rekao nije odobrena za objavljivanje“[49]

Nekoliko dana posle ove „gluve“ konfernecije za štampu Čerčil je Božidara Purića uklonio sa mesta predsednika jugoslovenske izbegličke vlade, ostavljajući kralju Petru još nekoliko dana da potvrdi tu njegovu odluku. Da  raspusti celu vladu i da za kraljevskog namesnika i izaslanika prihvati  Ivana Šubašića.

Tako su trupe generala Mihailovića u Otadžbini ostale kao poslednja linija  odbrane na frontu na kome se, i suštinski i formalno, branila kruna na Petrovoj glavi, i u zemlji i u Londonu. Ovu poslednju snagu, koja  se hrabro borila za slobodu srpskog naroda, za parlamentarnu demokratiju i za njegov presto, kralj Petar je demobilisao u već opisanom govoru od 12. septembra 1944.

Ubrzo je, međutim, otvoren jedan novi a pakleni front, koga je Broz sarkastično krstio kraljevim imenom. Tito je izvršio masovnu mobilizaciju neiskusnih mladića iz Srbije i gurnuo ih na klanicu Sremskog fronta. „To je front kralja Petra“, otkriva generalu Terziću, pred polazak u Moskvu, i zapoveda mu „…kad se vratim da ga više ne vidim. [50]

Britansku politiku, normalno,  vazda su određivali britanski interesi.

Njen glavni interes je bio da se održi kao najveća pomorska sila na svetu zbog čega su joj, konkretno u Sredozemlju, najljući rivali bili Rusi i Francuzi, a najpoželjniji partner Italija.

Temelje britanske politike prema Srbima u XX veku udario je  istoričar R. V. Siton Votson, u memorandumu Forin ofisu, britanskom Ministarstvu inostranih poslova, od 1. oktobra 1914. Ako je već propast Austrougarske neminovnost, a stvaranje jugoslovenske države neophodnost, onda je, po Siton Votsonu, srpsko vođstvo u toj državi ravno britanskom porazu.[51]

Zašto?

Zato što bi srpski primat u jugoslovenskoj državi, smatrao je on,  omogućio Francuzima i Rusima da vladaju Mediteranom.

Koje je onda rešenje za tu državu?

Rešenje je, dakle, da jugoslovenskom državom, bez obzira na milionsku žrtvu srpskog naroda, položenu kao zalog njene budućnosti u Prvom ratu, vladaju jugoslovenski katolici. Odnosno Hrvati i Slovenci, koji bi održavali dobre odnose i sa Rimom i sa Vatikanom. Siton Votson i krugovi slobodnih zidara oko njega u Londonu trudili su se svojski da ova dva naroda izdignu i na viši kulturni nivo od Srba.

Britanska projekcija prve Jugoslavije istorijski je omanula.

Kralj Aleksandar I Karađorđević do smrti je vodio politiku oslanjanja na Pariz, iako je za kuma na krštenju svog prvorođenog sina Petra odabrao engleskog kralja Džordža V. London se, međutim, nije mirio sa realnošću da jedna  srpska porodica zauzima kraljevski presto u Jugoslaviji, i u Beogradu kao prestonici. Zato je zaklete neprijatelje i Karađorđevića i Jugoslavije, poput Musolinija i Ante Pavelića, tesno vezivao uz sebe, kao svoje plaćene agente.[52]

Na ove su se potom naslanjali i drugi Aleksandrovi protivnici iz redova bugarskih i albanskih ekstremista.

XI

Na slici: Pripadnici JVUO Kosjerićke brigade.
Na slici: Pripadnici JVUO
Kosjerićke brigade.

Vrhunac Petrovih iznenađenja tog 27. marta 1941. tek je usledio :

„Kada smo se vratili u dvor, oko devet sati, uključio sam radio na Radenkov nagovor. Na moje veliko iznenađenje čuo sam glas koji je bio sličan mom kako daje sledeći proglas :[57]

„Srbi, Hrvati i Slovenci!

U ovom trenutku tako teškom za naš narod, odlučio sam da preuzmem kraljevsku vlast. Članovi namesničkog saveta odobrili su ispravnost razloga mog čina i odmah dali ostavke uz sopstvenu saglasnost.

Moja kraljevska vojska i mornarica odmah su se stavile meni na raspoloženje i već izvršavaju moja naređenja. Pozivam sve Srbe, Hrvate i Slovence da se ujedine oko prestola. U ovim teškim okolnostima to je najsigurniji način da se sačuvaju unutrašnji red i spoljni mir. Zadužio sam armijskog generala Simovića da formira novu vladu. Sa verom u boga i budućnost Jugoslavije pozivam sve građane i predstavnike vlasti zemlje, da ispune svoje dužnosti prema kralju i otadžbini.“[58]

Kada je „odlučio da preuzme kraljevsku vlast“ Petar nije imao ni punih 18 godina. A prema važećim zakonskim propisima onog vremena punoletstvo se sticalo sa navršenih dvadeset godina života.

Centralnu proslavu kraljevog punoletstva četnici su održali  6. septembra 1943., na Stojića brdu u Subjelu. Pred okupljenim narodom

Na slici: General Dragoljub Mihailović, komunistički sužanj.
Na slici: General Dragoljub Mihailović, komunistički sužanj.

Petru II punoletstvo je čestitao general Draža Mihailović, poželevši kralju dug i srećan život.

Nakon godinu dana kralj je, preko radio Londona, održao govor u kome se odrekao Mihailovića i njegove vojske.

Kraljev sin Aleksandar rođen je 17. jula 1945.

Tačno na godišnjicu njegovog rođenja, 17. jula 1946, komunističke vlasti u Beogradu streljale su đenerala Mihailovića, nakon montiranog sudskog procesa.

Grob mu se ni do danas ne zna! Iako je prošlo 65 godina od njegove mučeničke smrti. Slobodan Jovanović još počiva u Londonu, na groblju Kensal grin. Božidar Purić u Čikagu.

Kralj Petar II, posle mučnog potucanja po svetu, te duge i teške bolesti, preminuo je 1970, u Denveru, u 47. godini, i sahranjen u manastiru Svetog Save u Libertvilu, kraj Čikaga.

Beli Dvor na Dedinju, rezidenciju Karađorđevića, zaposeo je posle Drugog rata Josip Broz. Titov ađutant, general Milan Žeželj, nekadašnji žandarm, odmah je po uzurpaciji dvora, pucao iz revolvera u čelo Hrista Pantokratora, u dvorskoj crkvi posvećenoj Sv. Apostolu Andreju Prvozvanom. Svetogrdni trag od Žeželjevog ispaljenog metka  vidi se i danas golim okom, na fresci smeštenoj u kupoli crkve posvećene zaštitniku porodice Karađorđević.[59]

Ne obaveštavajući nikoga o smrti Davorjanke Paunović, Broz je početkom maja 1946.  naložio pripadnicima svog obezbeđenja da njeno telo sahrane u krugu Belog Dvora. Nakon ženidbe sa Jovankom Budisavljević 1952. godine, posmrtni ostaci Titove ratne sekretarice i ljubavnice preneti su u njen rodni Požarevac.

U međuvremenu, Broz se dosetio da i njegov pas zaslužuje humku u krugu rezidencije u kojoj je rođen kralj Petar II Karađorđević.[60]

XIII

tito-izblizaZa mesto u kome će provesti svoje poslednje bolesničke dane Broz je izabrao Ljubljanu, a ne Beograd, u kome je imao nesumljivo pogodnije uslove za lečenje?

Da li je, međutim, imao veće poverenje u stručnost tamošnjih lekara, ili je u poslednjim časovima hteo da bude nekom, ili nečem bliži?

Ljubljana, dakle, iliti nekadašnja Emona, odnosno Lajbah po nemeckem. Uboga prestonica Ilirije, Napoleonove kreature od države. Po kazni je dodeljivana na upravljanje opskurnim vlastoljupcima na zalasku karijere, poput jednog Žozefa Fušea. Samo je pretnja da će završiti na vešalima uterivala posrnulim despotskim dušama veći strah u kosti, od kazne da se iz Ljubljane upravlja Ilirijom.

A samo je Štefan Cvajg, na krilima božanskog nadahnuća, s genijalnim spisateljskim darom i žarom, iza sebe mogao da ostavi sledeći antologijski opis Ilirije i Ljubljane :

„Ilirija – kao neko ime iz operete, i zaista, kakva je šarena država skrpljena, prilikom poslednjeg nasilnog mira, od Flandrije, Koruške, Dalmacije, Istre i Trsta! Država bez jedinstvenih ideja, bez smisla i bez svrhe, sa Ljubljanom, malom seljačkom palankom, kao prestonicom; cela država jedna hermafroditska nakaza, nesposobna za život, koju su stvorile pijana volja što gramzi za vlašću i slepa diplomatija.“[61]

Ni do danas nisu opovrgnuti izvori po kojima je Broz, na samrtničkoj postelji u Ljubljani, tražio od katoličke crkve da mu pošalje

sveštenika. Na poziv „prikrivenog katolika“, prema istim izvorima, poslat je sveštenik Franc Križnik, koji je odmah nakon posete umirućem Brozu, stradao u saobraćajnoj nesreći, marta 1980. u Nemačkoj.[62]

Jovanka Broz vratila se u Beograd, a da joj nije dopušteno da se poslednji put oprostiti od muža na izdisaju. Vraćena je sa vrata njegove bolesničke sobe u Ljubljani.

Pred odlazak Bogu na istinu, glavni tajnik Predsedništva SFRJ, general Ivan Dolničar, ispovedio se jednom slovenačkom novinaru. U knjizi Generalov let, koja je izašla u Ljubljani 2005, dakle za Dolničarevog života, Brozov general iznosi jedno zapanjujuće otkriće. On, koji je po funkciji glavnog tajnika bio zadužen da nadzire Brozov pogreb , svedoči da su ovde, u Beogradu, početkom maja 1980, obavljene dve sahrane „najvećeg sina svih naših naroda i narodnosti“!

Prva je, kaže, bila ceremonijalna i improvizovana.

Dakle – lažna!

Nju su televizijske i filmske kamere prikazale domaćoj i svetskoj javnosti.

Druga , navodno stvarna, odvijala se noću, pod okriljem mraka i u najužem krugu službenih lica.

Dve sahrane jednog te istog pokojnika, general opravdava razlozima tehničke prirode. Pa kaže, da je bez upotrebe teških građevinskih mašina bilo nemoguće masivnim mermerom zatvoriti Brozovu raku.[63]

A i ne bi bilo lepo da svet vidi, uz pomoć kakve grdosije, blindiraju njegovu faraonsku grobnicu na Dedinju. Obezbeđujući je  mermernom stenom, teškom nekoliko desetina tona!

Jer bi se moglo posumnjati da to rade s namerom da nikome, i nikad, ne padne na pamet da ovde, na Dedinju, u Beogradu, i u Srbiji, proverava značenje završne scene u ritualnom činodejstvu „Svetske podvale“!

Koju nam je, uz demonsku porugu i vražje  zadovoljstvo, priredila „Misterija veka“.

Radovan Kalabić

Beograd, 10. mart 2011.

 

Izvor: FOND SLOBODAN JOVANOVIĆ

[1] „Život jednog kralja : Memoari Petra II Karađorđevića“, Novo delo, Beograd, 1990, str.192

[2] „Ravnogorska istorija“, priređivač mr Radovan Kalabić, IKP Evro, Beograd, 1992, str. 289

[3] Kao pod 1, str.193

[4] Opširnije u  Mišo Leković : „Martovski pregovori“, Beograd, 1985.

[5] Milorad Ekmečić : „Dugo kretanje između klanja i oranja – Istorija Srba u Novom veku“, drugo, dopunjeno izdanje, Zavod za udžbenike, Beograd,2008, str. 489.

[6] Kao pod 1, str. 194.

[7] Isto, str. 219-220.

[8] Isto, str. 220.

[9] Kent Roberts Greenfield : Combat Decisions, Department of the Army, Washington, D. C, 1960, page 177

[10] Fitzroy Maclean : The Heretic, Harpers and Brothers, New York, 1957, page 205

[11] Kao pod 1, str 218-219

[12] Majkl Liz : „Silovanje Srbije“, podnaslov „Britanska uloga u Titovom grabljenju vlasti“, BIGZ, Beograd, 1991.

[13] Fitzroy Maclean : „ Eastern Approaches“, London, Jonathan Cape, 1950, page 486

[14] „Politika“, januar, 1981, pet nastavaka i intervju sa autorom Fikroj Meklejnom

[15] U Švajcarskoj je 1980, bez navođenja tiraža, tiskana superluksuzna fotomonografija „TITO Fitzroy Maclean“. Kao jugoslovenski iѕdavači ovog skupog propagandnog panegirika potpisani su „Mladost“ iz Zagreba, „ Jugoslovenska knjiga“ iz Beograda i „Pobjeda“ iz Titograda. Među brojnim obmanama i falsifikatima u ovom Meklejnovom delu ponovo se našla nemačka poternica za Brozom iz 1943, sa koje je iznova odstranjena ucena Draže Mihailovića, u originalu objavljena na istoj strani, i na isti iznos od 100 000 rajhs maraka u zlatu. Ciljeve Dražinog pokreta Meklejn je, po ko zna koji put, i ovde poistovećivao sa ciljevima  ustaškog poglavnika Ante Pavelića. Na montiranim fotografijama opet poziraju i nazdravljaju četnici, ustaše i nemački okupatori…

[16] R. Mučalica : „Snažan utisak velikog prijatelja“, razgovor sa ledi Veronikom Meklejn, udovicom Fikroj Meklejna „Pobjeda“, 23.5. 2004.

[17] Kao pod 1, str. 220

[18] U originalu : The Climate of Treason, London, Hutchinson & Co, 1979.

[19] Andrew Boyle : „Klima izdaje“, August Cesarec, Zagreb, 1982.

[20] Novica Stevanović : „Poslednji srpski đeneral“, DEXIN, Beograd, 2006.

[21] Dejvid Martin : „Mreža dezionformacija“, Prosveta, Beograd, 1991, str. 37

[22] Isto, str. 266

[23] Opširnije kod Miodrag D. Pesic : „ Operacion Air Bridge“, Pogledi, Kragujevac, 1997.

[24] Richard  L.  Felman, „Mihailovich and I“, Serbian Democratic Forum, oktobar 1972, str. 18

[25] UPRAVLENIE SPECIALЬNЬIH OPERACIЙ – VELIKOBRITANIЯ

[26] Kao pod 5, str. 500-501

[27] Kao pod 1, str. 202

[28] Miloš Crnjanski : „Embahade“, knjiga IV, Nolit, Beograd, 1984, str. 368

[29] The Second World War, Vol V, page 416, telegram od 30.12.1943.

[30] Kao pod 1, str.225

[31] Isto, str. 226

[32] Kao pod 18, str. 571, Čerčilov telegram Entoni Idnu od 11. 7. 1943.

[33] Isto

[34] Kao pod 1, str. 235

[35] Isto, str. 252

[36] Kao pod 17, str. 362

[37] Zoran Nenezić : „Masoni u Jugoslaviji (1764-1980). Pregled istorije slobodnog zidarstva u Jugoslaviji. Prilozi i građa.“ Beograd, 1984. Osim Broza pripadnici ove lože sa sedištem u Londonu bili su i Edvard Kardelj, Vladimir Bakarić, Josip Kopinič i Vladimir Velebit.

[38] Brione je Broz birao kao mesto i za velike unutarpartijske obračune sa svojim neistomišljenicima. Na tzv. Brionskom plenumu 1966, on je politički likvidirao Aleksandra Rankovića i jednu garnituru srpskih komunista, pod providnim izgovorom da su ga prisluškivali. Živopisno svedočenje o zavereničkoj atmosferi koja je tada vladala na Brionima, i o staljinističkim metodima forumskog  uklanjanja dojučerašnjih najodanijih partijskih saradnika, ostavio je Vojin Lukić, i sam „učesnik-žrtva“,  u knjizi : „Brionski plenum, obračun sa Aleksandrom Rankovićem, sećanja i saznanja“, „Stručna knjiga“, Beograd, 1990.

[39] Kao pod  5, str. 526

[40] Kao pod 1, str261

[41] Isto, str. 215

[42] Po muškoj liniji Velebit je vukao poreklo od Srba iz Like, s ponosom naglašavajući da su se njegovi preci ženili katolkinjama i verno služili Austrougarskoj. Koliko su bile snažne i trajne veze slobodnih zidara u bivšoj Jugoslaviji govri i podatak da je dnevni list  Politika čak i u 2003. objavljivao feljton Vladimira Velebita, masonskog brata dr. Ivana Ribara. U tom feljtonu, tačnije  preštampanim deleovima iz Velebitove knjige „Tajne i zamke II svjetskog rata“     ( Prometej, Zagreb, 2002.) ovaj višestruki agent je naširoko ponavljao stereitipe o  neuspehu Dražinog vojevanja.

Jara Ribnikar je, sa svoje strane, u više navrata pisala i javno iznosila kako je zahvaljujući posredovanju masona uspela da izbavi muža iz nemačkog zarobljeništva.

Po dolasku u Beograd Broz se, inače, smestio u vili Ribnikarevih u Botićevoj ulici. Na toj adresi je okupljao i svoje najbliže saradnike, sve do tzv. izlaska na slobodnu teritoriju.

[43] Kao pod 1, str 249

[44] Dokumenta o Brozovoj poseti Vatikanu nisu dobili ni  Milan Bulajić, ni Smilja Avramov.

[45] Kao pod 5, str. 501

[46] Mark Arnus i John Loftus : „Pacovski kanali“, Glosarijum i Arsvalea, Beograd, 1991.

[47] Opširnije u Miloslav Samardžić : „General Draža Mihailović i opšta istorija četničkog pokreta“, 1-5, Pogledi, Kragujevac

[48] Kao pod 1, str. 233

[49] Isto

[50] Kao pod 5, str. 502

[51] Isto, str. 395

[52] Radovan Kalabić : „Pod prekornim pogledom istorije“, Eseloge, Beograd, 2010, str. 166

[53] Opširnije u Đoko Slijepčević : „Jugoslavija uoči i za vreme Drugog svetskog rata“, Iskra, Minhen, 1978, str. 220-251

[54] Originalni tekst Protokola objavljen je u knjizi Vladisava Petrovića : „Dragiša Cvetković, njim samim“, Punta, Niš, 2006

[55] Kao pod 18

[56] Kao pod 1, str. 110-111

[57] Glas je pripadao kapetanu korvete Jakovu Jovoviću

[58] Kao pod 1, str. 111-112

[59] Antonije Đurić : „Crvena kuga“, knjiga prva, Dveri srpske, Beograd, 2001; „Crvena kuga“, knjiga druga, 2010; „Pamti Srbine, i uspravi se“, Biblioteka Srpski obraz, Beograd, 2011, str. 94

[60] Isto

[61] Štefan Cvajg : „Izabrana dela“, knjiga IV, „Rad“, Beograd, 1983

[62] Kao pod 5, str. 545

[63] Jak Koprivc : „Generalov let“, Spomini generala Ivana Dolničara, Modrijan, Ljubljana, 2005


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top