Рута смрти од Старог сајмишта до Јајинаца

Изградња меморијалног комплекса на месту стравичног логора у време Другог светског рата је од националног, али и светског интереса

Када сам прошлог викенда са представницима Међународне федерације покрета отпора и антифашиста положио венац на Старом сајмишту, осетио сам срамоту и понос. Срамоту јер се на Старом сајмишту, где је живот изгубило 18.000 људи, данас налазе теретана и ресторан. Понос јер смо за само протекле три године урадили много да Старо сајмиште постане Меморијални центар посвећен жртвама холокауста, што није урађено за пуних седам деценија раније.

Прича о логору Старо сајмиште једна је од најстрашнијих у историји Београда. То је прича о погрому београдских Јевреја и страдању Срба и антифашиста у злочиначкој НДХ. Убијање београдских Јевреја почело је одмах по нацистичкој окупацији града. Мушкарци су затварани у Тополским шупама и стрељани. У децембру 1941. године, нацисти су наредили преосталим београдским Јеврејима, углавном женама и деци, да се пријаве у канцеларији Јеврејске полиције у Улици Џорџа Вашингтона 23 и предају кључеве од станова и кућа. Спроведени су на Сајмиште.

Од готово 7.000 заточених, 6.320 убијено је на стравичан начин, гушењем у камиону душегупка, специјалном возилу које су нацисти користили за масовна убиства у току холокауста. Камион се кретао рутом смрти, од Старог сајмишта преко реке, Немањином, Славијом и Аутокомандом, па даље Авалским друмом до Јајинаца где су жртве сахрањиване. Жртве су убијане тако што је у току вожње пуштан угљен-моноксид у задњи део камиона. Када је душегупка била на ремонту, нацисти који су журили да испуне план смрти, узели су камион марке „бисинг”, који је пре рата служио за превоз намештаја, спровели ауспух у задњи део и наставили да убијају. Камион није имао изолацију, па су се Немањином и Славијом проламали језиви крици људи који умиру. Кажу да су улице биле сабласно празне када је душегупка пролазила кроз град.

Недавно сам дошао у посед немачког техничког извештаја о камиону душегупка. Он показује монструозност нацистичког режима и како су усавршавали индустрију смрти. Остајете неми када читате предлоге како да се унапреди и убрза убијање људи, како се закључује да минималан број људи треба да буде у камиону како би на најбржи начин били убијени, како људе које убијају у камиону називају теретом и комадима. Од 10. маја 1942. године, када су нацисти прогласили Београд градом у коме више нема Јевреја, до јула 1944. године, кроз логор Старо сајмиште прошло је 31.972 заточеника, углавном Срба из Хрватске и Босне од којих је 10.632 умрло у логору.

Било је оних који су ризиковали живот да би спасили своје комшије Јевреје. Имена тих хероја вечно ће се памтити, а више од 130 Срба носи израелски орден Праведник међу народима. Глумица Жанка Стокић спасила је 30 Јевреја. Осуђена је после рата иако је у својој одбрани изнела имена Јевреја које је спасила, међу којима је био и Самуил Пијаде, брат Титовог сарадника Моше Пијаде, као и да је из њене куће у партизане отишао Коча Поповић.

Глумица Рахела Ферари преживела је рат под српским именом Марија Стојковић. Играла је у позоришту. Иако су многи знали њено право име и порекло, нико је није пријавио нацистима. Јован Јовановић, власник радње ауто-делова у Дечанској улици, скривао је Рели Пардо, српску Ану Франк. Хуго Клајн је као шеф нервног одељења у Јеврејској болници уз помоћ др Јована Тасића изрежирао самоубиство. Скривао се у више станова да би ослобођење дочекао у Дринчићевој улици као Урош Клајић.

Многи Јевреји, официри и војници војске Краљевине Југославије који су се налазили у заробљеништву, пријављивани су под другим именима да се не би сазнало њихово порекло и да би сачували животе. Јеврејска заједница Србије дала је два народна хероја, 43 носиоца Партизанске споменице, 197 припадника Народноослободилачке војске Југославије од којих је погинуло чак 148 и 405 учесника Народноослободилачког покрета од којих је погинуло 243.

Изградња Меморијалног комплекса Старо сајмиште је од националног, али и светског интереса, како је недавно изјавио Ефраим Зуроф, директор центра „Симон Визентал” и председник међународног надзорног тела за рад комисије за Старо сајмиште којој председава епископ славонски Јован Ћулибрк.

Последње три године, град Београд направио је кораке „од седам миља” како би започела изградња Меморијалног центра. Расељена је централна кула, завршен пројекат њене реконструкције, утврђена имовина и пописани они који живе тамо. Међународна алијанса за сећање на холокауст (ИХРА) прогласила је пројекат Старо сајмиште једним од приоритета. Закон о Старом сајмишту, који треба да буде усвојен, омогућиће да се убрзано реше преостали имовинскоправни односи, да се распише конкурс и започне са изградњом меморијалног комплекса.

Обавеза наше генерације је да то уради. Из поштовања према жртвама логора. Како би деца учила о страхотама холокауста. Како се такав злочин никада више не би поновио. Да се не би заборавило како су Срби убијани у НДХ. Да бисмо показали да је образ Београда, како је то рекао мајор Драгутин Гавриловић, у тим страшним временима остао светао.

Аутор: Горан Васић

Извор: ПОЛИТИКА

Везане вијести:

Старо сајмиште: Меморијал бола у надлежности Републике

О изгледу Старог сајмишта и Међународно саветодавно тело

Драган Поповић: Старо сајмиште је симбол свеопштег страдања

Логор Старо Сајмиште чека да буде достојно обележен

Јаша Алмули: „Страдање и спасавање српских Јевреја“