Без обзира на евентуална реаговања на ову књигу, аутор констатује једну трагичну чињеницу да су Србима „браћа“ Хрвати нанели највећа зла у читавој историји српског народа. У томе Хрвати далеко, далеко надмашују све друге српске непријатеље заједно:
Турску, која је владала српским земљама близу пет векова, послије пораза српске војске на Косову 1389. године;
Аустроугарску, која је на Берлинском конгресу 1878. године добила мандат да окупира српску Босну и Херцеговину, а потом анектира 1908. године. Ова држава је 1914. године извршила агресију на Србију и Црну Гору, чиме је отпочео и Први светски рат. У томе агресивном нападу, Срби су имали око 1.250.000 жртава, али су тај број жртава премашили Хрвати у Независној Држави Хрватској. У редовима аустроугарске војске, која је чинила масовне злочине у окупираној Србији, био је и знатан број војника Хрвата;
Бугарску, која је 56 пута напала Србију без објаве рата и чинила стравичне злочине на окупираној српској земљи, али се то не може поредити са злочинима геноцида који су чинили Хрвати;
Немачку, која је такође без објаве рата 6. априла 1941. године напала Србију, уништивши зграду Народне библиотеке у чијем је пламену изгорело око 500.000 књига – чИтава историја и памет народа – и убивши у ваздушном нападу на Београд око 8.000 недужних грађана Београда. Немачка је држала Србију под окупацијом од 1941. до 1944. године. Немци су, између осталог убили и велики број српских талаца, што је злочин посебне врсте над цивилима, али се то ни издалека не може мерити са злочинима над Србима које су починили Хрвати. Мађарска, Италија, Румунија и Албанија су чиниле велика зла Србима, али је то готово занемариво у односу на зла која су Србима починили Хрвати;
НАТО и Сједињене Америчке Државе, које су 78 дана и ноћи 1999. године перманентно из авиона и са бродова бомбардовали Србију и Црну Гору, убијали недужне становнике и уништавали материјална добра српског народа и то само зато, што је у складу са међународним правом, Србија хтела да на својој државној територији (Косову и Метохији) угуши оружану побуну својих становника – Шиптара.
Наравно, у позадини те агресије стоји и одлука за насилно успостављање војне базе на државној територији Србије – на Косову.
Сви ови агресори на српске земље, својом агресијом, нанели су огромне штете српском народу и тиме спречавали и успорили његов друштвени и економски развој. Али зла која су Хрвати починили Србима, неупоредиво су већа.
Хрвати су скривили и непотребан устанак Срба 1941. године који је био само реакција на геноцид Хрвата. Хрвати су криви и за усмеравање српског ослободилачког покрета против војске Италије и Немачке, која се, углавном држала међународних прописа и то само са циљем да у тим сукобима Срби гину, како би они несметано могли да уништавају припаднике српског народа, нарочито у својим логорима смрти.
Хрват, Јосип Броз Тито и његови другови Хрвати: Андрија Хебранг, Владимир Бакарић, Иван Рибар и др. укинули су територијалну поделу Југославије на предратне бановине и увели Републике, чиме су створене све реалне претпоставке за распад Југославије 1990. године.
Хрвати су масовним геноцидом над Србима из БиХ изменили етничку и верску слику становника БиХ и тиме омогућили стварање засебне републике БиХ у послератној Југославији. Тиме је, заправо, од српског народа православне вере подељеног на три вере створена засебна република.
Дуго би се још могла набарајати зла која су Хрвати, стицајем повољних историјских прилика, починили Србима и то само зато да би на српској земљи, како је напред описано и српској невиној крви, створили своју државу.
Било би неправедно ако бисмо у свему овоме изоставили и српску страну. Ту је најприје грешка српског ослободилачког покрета кога је предводио у Србији Дража Михаиловић. Када се тај покрет у Србији привремено пасивизирао због репресије коју су примењивали Немци, председник српске ратне владе генерал Недић, предложио је Михаиловићу да своје снаге из Србије пребаци на територију Независне Државе Хрватске и тамо заједно са српским снагама спречи Хрвате у вршењу геноцида. Михаиловић тај предлог није прихватио.
Српске устаничке снаге на просторима Независне Државе Хрватске нису имале довољно стручних, политичких и војних кадрова, па су наговорене од хрватских национал-комуниста да нападну Италијане и Немце, што је била фатална грешка. Уместо да своје скромне снаге (главна војска је била отерана у заробљеништво) усмере на спасавање угроженог српског становништва, устаници су трошили своје снаге у непотребном и некорисном рату, уместо да спасавају свој народ.
Српски политички кадрови који су представљали већински народ у Југославији, приклонили су се хрватским национал-комунистима које је предводио Јосип Броз Тито и ништа озбиљно нису предузели да се послије рата установи бар приближан број српских жртава. Они чак нису ништа предузели да се сачувају грађевински трагови бар логора Јасеновац – да се конзервирају. Нису ништа урадили да се уреде гробне површине масовних гробница у Доњој Градини, као делу јасеновачког логора. Разлог за то треба тражити у комунистичкој идеологији у којој је примат дат радничкој „класи“, а не нацији. Комунисти су интернационалне, а не националне оријентације. Ипак, пошто ратни злочини не застаревају, овим српским комунистима може се и посмртно судити за немар и скривање злочина геноцида.
Најгоре је то што политичко и стручно руководство Србије и Црне Горе, које је представљало смањену Југославију, није ништа предузело послије распада Југославије да Република Хрватска, као правна наследница Независне Државе Хрватске, обештети бар оне српске жртве које су власти Независне Државе Хрватске протерале у Србију током Другог светског рата и задржале њихову целокупну имовину, укључујући фабрике, банке, трговине, куће, земљишта и друго. Ова прогнана српска популација броји се на стотине хиљада.
Ни послије више од пола века, Скупштина Србије није утврдила државни статус нацистичке Независне Државе Хрватске. Ништа озбиљно није предузето да се проучи архивска грађа у којој се колико-толико налази документација о злочинима у Хрватској и да се о томе обавести светска јавност. И архива која постоји препуштена је пропадању и манипулацији. Тако је предсједник Владе Републике Српске, Милорад Додик, потписао 27. октобра 2000. године уговор у предаји документације Спомен-подручја Јасеновац Музеју холокауста у Вашингтону који је одбио да прикаже изложбу о Јасеновцу и уговорио да грађу врати Републици Хрватској. Овом грађом требало је доказати право на обештећење српских и ромских жртава.
Овакав поступак председника Владе Републике Српске има карактер кривичног дела.
Ни велики Музеј холокауста „Јад Вашем“ у Јерусалиму, следећи поступак Музеја холокауста у Вашингтону, није прихватио приказивање изложбе о злочинима Хрвата у Јасеновцу.
Овом се превише не треба чудити ако се зна да је у најужем центру Београда, изложбене просторије Музеја жртава геноцида на Тргу Николе Пашића 11, директор Музеја историје Југославије Ранко Бугарћић, одобрио дана 23. маја 2000. године просторије Музеја и избацио изложбу Концентрациони логор Јасеновац 1941-1945. године.
Први општински суд у Београду послије шест месеци одбија тужбу Музеја жртава за ометање поседа!?
Јеврејске организације су успеле да добију милијарде долара одштете за жртве холокауста. Сада потражују од Аустрије око 18 милијарди долара. Српске и ромске жртве геноцида нису добиле ништа. Јеврејски заточеници логора смрти Јасеновац примају одштету од Републике Хрватске, а српске и ромске не примају ништа. То је и разумљиво када са стране Савезне Републике Југославије, Републике Српске, Републике Србије и Републике Црне Горе, није поднет никакав захтев Републици Хрватској који би се односио на обештећење жртава геноцида у Другом светском рату.
(Податак узет из књиге др МИлана Булајића „Јасеновац на суду“).
Можда за овакав став према жртвама српског народа у Хрватској, у првом реду Републике Србије, треба тражити у тајним договорима хрватског председника Фрање Туђмана и србијанског Слободана Милошевића. Нешто о томе наговештава и текст објављен у „Експрес“ 11. и 12. јануара 2003. године под насловом: „Олуја“ договорена у Београду“. Ево тога текста:
„Мада су Срби протерани из Хрватске одувек тврдили да су операције „Бљесак“ и „Олуја“ договорене, осим са великим силама, и са званичним Београдом, односно са Слободаном Милошевићем, у самој Хрватској се протеклих месеци почело говорити о „најуспјешнијој акцији у повијести домовине“ на други начин.
Из незваничних извора се могло сазнати да је Фрањо Туђман својевремено потрошио на лобирање скоро две милијарде долара и привремено испразнио државну касу како би добио благослов за „чишћење“ Хрватске од оних који одлучују шта је у светској политици исправно, али и од Слободана Милошевића. Хрватска је привремено остала без државних девизних резерви, а велики дио колача припао је и Слободану Милошевићу, јер је Туђман сматрао да све лобисте треба платити.
Да ли намерно или можда несмотрено, дипломати земаља које одлучују шта је исправно у светској политици, потврдили су, мада неупућени у тачне цифре, да је добар дио девиза из Туђмановог упада у државну касу, стварно завршио – код Милошевића.
Нико додуше није утврдио колико су лобисти потрошили државних пара. Међутим, Иван Звонимир Чичак, некадашњи председник Хрватског Хелсиншког одбора каже да нема доказа за ову финансијску трансакцију, али је за „Експрес“ потврдио да је „Олуја“ договорена у Београду и да му је то рекао сам Хрвоје Шаринић, некадашњи шеф Туђмановог кабинета.
Два дана уочи „Олује“ Шаринић је био у Београду и са Слободаном Милошевићем договорио све детаље – каже Чичак.
Нема никакве сумње да је Слободан Милошевић био упознат са плановима хрватске „војно-редарствене акције“ познате као „Олуја“. Мада Хрвоје Шаринић, дугогодишњи Туђманов шеф кабинета, у својој књизи дневничких белешки „Сви моји тајни разговори са Милошевићем“ нигде децидирано не наводи да је четири дана пред „Олују“, дакле 1. аугуста 1995. године посетио по Туђмановом налогу Милошевића и том приликом га детаљно упознао са хрватским плановима „ослобођења Книнске Крајине“, многи детаљи говоре о тој тврдњи. Наиме, већ 12. августа, свега седам дана након „Олује“, Милошевић се поново тајно састао са Шаринићем. О томе је Шаринић записао: „На Сурчин сам стигао 12. августа 1995. године око 14 и 30. Дочекао ме Горан Милиновић и обавијестио да ће се састанак одржати на Хомољским планинама, у Милошевићевом љетњиковцу. Са Милошевићем сам, као и обично, разговарао у четири ока, али ни једном ријечју није спомињао „Олују“ …“, записао је Шаринић у свом дневнику.
За претходну „војно-редарствену акцију“ шифровану као „Бљесак“, Милошевић по свему судећи није знао. Три дана после операције Шаринић је био са Милошевићем у Београду, али о томе није било ни речи. Већ сутрадан 3. маја 1995. године Слобо је, бесан, назвао Шаринића: „Хрвоје, па шта је, бре, ово? У шта смо потрошили толико часова и часова разговора?“
Када су два месеца касније почеле припреме за „Олују“, Туђман је решио да смири свог пријатеља Слобу, па је послао Шаринића да објасни Милошевићу следећу „војно-редарствену акцију“. Наводно, Милошевић није имао озбиљних примедби, сем што је инсистирао да буде, ако је икако могуће „што мање жртава“. Последице су познате.
Генерал Мартин Шпегељ, својевремено Туђманов министар одбране, такође тврди да су све време рата Милошевић и Туђман били у блиским контактима и да ништа није предузимано без претходног договора „ратних пријатеља“ који су се у строгој тајности више пута састали у Карађорђеву, Тиквешу, Добановцима… Уз врућу прасетину и срнећи гулаш кројила се судбина народа.
Шаринић се поново, тајно, сусрео са Милошевићем 20. септембра 1995. године на Дедињу. Резимирана је прошлост, утврђивана будућност, а онда је Милошевић рекао: „Обећавам ти највеће српско одликовање када се ова лудост заврши…“
(Текст су потписали Лијана Авдић-Королија и Давор Соха).
У обимном речнику „Велики лексикон страних речи и израза“ чији је састављач Радомир Јовановић са групом сарадника, а који је изашао 2006, у одредници „концентрациони логор„, на страни 691. пише:
„Место у којем се интернирају цивилни заробљеници и трупе које су прешле на неко неутрално земљште, сабиралиште политичких противника за време мира, спољнополитичке затегнутости у току рата, оснивање логора у савременом смислу почело је крајем XИX века, а процват те праксе у најгорем облику имамо током Другог светског рата, где су фашисти систематски елиминисали милионе људи са основним разлогом мењања демографске структуре одређених подручја (поред великих логора у Немачкој: Дахау, Ревенсбрик и Бухенвалд, и све околне земље су биле укључене у решавање вишка непожељног становништва: Аушвиц у Пољској, Терезин у Чешкој, Нацвајлд у Француској, Јасеновац у Југославији…“
На страну ова широка и, рекло би се, непрецизна формулација, али оно што збуњује јесте то да аутори ове и научне и стручне књиге, или не знају, или неће да знају, да се логор Јасеновац географски налази на територији Хрватске. То што је некада Хрватска била федерална јединица у Југославији, не значи да је и логор смрти Јасеновац и југословенско одредиште. Очигледно су овим хтели да испрљају Југославију којој, без обзира на њене мане, хрватски логор смрти Јасеновац не припада. Чему се онда чудити српским владама, а посебно Слободану Милошевићу који је био и остао, како је сам за себе рекао „комуниста по убеђењу“?
Српска православна црква, ма колико год је настојала да кроз бурну српску историју сачува српско национално биће, у својој основној поставци је грешила. Наиме, сматрала је и сматра, да Србин може да буде само православне вере. Све оне Србе који су, стицајем различитих историјских околности, прелазили на другу веру, брисала је из српског народа, што је било сасвим погрешно. Ово утолико пре, што је нација примарна, а вера може да буде и ствар избора појединца. Тако су, не само Српска православна црква, већ и српски народ, изгубили више од половине своје популације у БиХ, пре свега оне која је прешла на католичку веру и ислам.
Крупна грешка, не само Српске православне цркве, већ и српске државе је и одбацивање Буњеваца и Шокаца као припадника српског народа који у великом броју живе и на територији Републике Србије. То је само зато што су некада, не тако давно, прешли на католичку веру. Погрешно их је сматрати Хрватима, где они историјски не припадају.
У време озбиљног пада наталитета у српском становништву под хитно је нужно да Српска православна црква промени свој став према Србима друге вероисповести, а српске државе озбиљно пораде на слози и јединству укупног српског народа, без обзира на његову верску припадност.