Република Спрдачистан и домаћи задатак

Тринаест ученика четвртог разреда основне школе „Славни Домовински Ратови“.

Разред је био једино оделење у школи, а наставници су били забринути на првом месту за будућност ове институције, а потом и за властиту егзистенцију. Из године у годину у први разред се уписивало све мање ученика, јер у граду је живело све мање људи због миграција становништва који су већином одлазили да живе негде у иностранству. Питање је хоће ли у следећој школској години бити довољно ученика на упису у први разред. Прошле године су била два оделења четвртог разреда из којег је састављено једно петог разреда.

Ученици су добили седам дана времена да за домаћи задатак саставе есеј, кратку причу или поему на тему „љубав према домовини“, тиме искажу своја осећања, мисли и наде према својој домовини и нарочито да обрате пажњу да је домовина настала из рата. Иако је рат био пре тридесет година, децу се у породицама васпитавало од малих ногу и учило у школама да је рат нешто помоћу чега смо стекли независност и да никада не бисмо били независни да нас нису напали.

– А били су нас напали тако јако да смо се морали бранити оружјем којег смо куповали и пре него што смо били нападнути – говорио је Борна, ученик овог разреда, својим другарима у школском дворишту памтећи речи свога оца.

Ми смо паметна нација, знали смо да ћемо бити нападнути, па смо се на време обезбедили свим потребним средствима за рат. Рат је био много хваљена одредница националне мисли и водиља националне свести.

Борнин школски пријатељ Патрик је живео у улици „Николе Тесле“ и кад год би га неко од наставника питао за адресу говорио би да живи у Теслиној улици. Нико томе не би придавао значај да Борна једном приликом није рекао да живи у „Ратној улици“. Он је живео у улици „Домовинског рата“, па му није било јасно зашто Патрик може да поједностави назив своје улице, а он не може. Говорили су му да звучи врло ружно називати своју улицу „Ратном“. Наставници су му објашњавали да Патрик истиче „Теслу“, а не „Улицу“, тако да би и он требао да истиче реч „Домовински“, а не „Рат“.
– Акценат је на „Домовински“, а не на „Рат“, знаш Борна – благо га је корио наставник.
Борни није било јасно, па је питао тату, бранитеља у рату зашто њихова улица не може да се назове „Ратном“, а рат је толико важан део наше историје. Бранећи се тата је у рату убио неколицину својих комшија, а многе је из добродушности протерао, јер му је досадило гледати туђу крв око њега. Свештеник му је то опростио уверавајући га да је његово дело било учињено из потребе и да је он добар човек, јер се покајао и све признао, што је значило да бог то сигурно опрашта (а када дође понедељак он свој живот може да настави по старом). Признао је то свештенику, али не и полицији која и није много марила за злочине учињене у одбрани.

Борна није знао историју татиног живота, знао је само да се један краћи период много бранио и да сваки месец то редовно наплаћује, што намерава да чини доживотно. Уместо да је добио покоји орден, значку и плакету за храброст, националну заставу за зид у спаваћој соби и запослење у струци.

Ко зна, кад Борна буде одрастао, образован и зрео човек како ће он да схвати изјаву америчког генерала Патона који је после II св. рата рекао: Ако си се борио за ову земљу да би то касније до смрти наплаћивао, кажи колико твоја љубав кошта, да је једнократно исплатимо…и марш одавде.

Али као дечак је подучаван да не само на улици већ и у школи треба да се брани од деце других нација којих, у ствари и није било. Није било, јер су се добровољно – под притиском одселили углавном у неке друге земље. И то га је збуњивало: како да се брани од некога кога нема, а још га нико и не напада и како да напише есеј и искаже љубав према домовини ако своју улицу не може да назове „Ратном“.

Све је пошло како не треба, Борна је био још више збуњен и уплашен како да испуни домаћи задатак.

– Твоје домољубље не мери се величином мржње према другим нацијама – рече отац Борни – твоје се домољубље мери истицањем и сталним подсећањем на рат у којем смо се бранили против бивше државе. Помоћу њега смо добили независну домовину и то треба да истакнеш, а не „Ратну улицу“ у којој живиш. На крају крајева, сине, твој тата је бранитељ и има новаца да ти купи све што пожелиш. (Борна није знао да тата због неплаћених рачуна има блокаду две трећине ратне пензије и још нешто коцкарских дугова.)

– А зашто нас је неко напао тата?
– Како сине зашто!? Па зато да се можемо бранити, јер то је био пут ка независној домовини. Осим тога размишљај о љубави према домовини, а не о агресорима.

Борна је не трепћући гледао оца који је почео да једе.

– Донеси ми со.

Борна нечујно усташе са своје мале столице и донесе сланик са бибером и куркумом.
– И марш одавде…у своју собу да пишеш задаћу.

Седам дана касније Борна је дошао у школу без урађеног задатка и добио јединицу. Тата је био позван у школу да објасни поступак пошто нико од наставника није очекивао да син познатог и признатог ратног ветерана игнорише тему љубави према домовини.

Пише: Саша Јовичић Екс

Извор: Српски народни форум